Intelektualni konvertiti

Dobrodošli na našu stranu

Pitanje moralnog statusa najnovijih prebega ponovo otvara vrata literarnoj obradi žanrovski pozicioniranoj između tragedije i tragikomedije

Problem konvertitstva nikada i nigde nije bio jednostavan, ponajpre zato što se tu javlja mnogo različitih motiva. Neko preplivava na drugu stranu zato što se upravo probudio i shvatio gde se nalazi. Drugi se, istini za volju, osvestio nešto ranije, no nije mu bilo zgodno da odmah menja tim. Treći je oduvek sve znao, ali mu se osladilo da bude tamo gde je bio. A ovu promenu dresa valja razumeti kao izraz pragmatizma. Jednostavno, zar ne? Poseban slučaj su oni kojima i dalje nije do menjaja pozicije, koji još uvek misle da ponešto mogu da izvuku tamo gde su i još bi makar malo da iskoriste to što su. Njihova prava nevolja, međutim, jeste u tome što su okruženi drugim ljudima, na nesreću baš onima kojima njihovo prisustvo na pogrešnom mestu smeta. I tu se sada više ne zna pouzdano ko zapravo ima veći problem: oni koji nesrećnike nagovaraju da postanu konvertiti ili budući prebezi koje u zao čas opsedaju moralne dileme.

GROTESKNI PREBEZI: Nema sumnje da će se u vremenu koje sledi dogoditi mnoga preplivavanja. Čak manje prikrivena od onih koja su se dešavala u doba promene vlasti u Beogradu od pre dve godine, kada su mnogi uglednici iz režimskih struktura noću, kriomice, kao tatovi obilazili stanove opozicionih prvaka ne bi li ih napokon sreli (jer se ovi nisu odazivali na telefonske pozive) i podsetili ih na razloge zbog kojih bi ovi, kada sutra preuzmu vlast u gradskim institucijama, a u slučaju da konačno budu prebrojani izborni glasovi, trebalo da budu blagonakloni prema njima (dojučerašnjim funkcionerima). Ako su ti prizori morali biti groteskni (makar upola koliko su duhovite priče svedoka), sada će se transferi vršiti naočigled svih nas, bez ikakvih prikrivanja i fingiranja, naprosto zato što danas, posle svega što se dogodilo, ništa ne može da ostane tajna ili da i dalje bude neprimećeno. I to više nikome neće biti smešno, a ni duhovito.

A barem se ovde sve zna, i ništa ne zaboravlja. Ne (samo) zato što su na tom polju radile mnogobrojne ozbiljne službe - čiji će članovi (kako redovni tako i "dopisni") i sami pokušati da izvrše prebeg, pa će u te svrhe maksimalno koristiti dugo i brižljivo prikupljane podatke - već i zato što je svojevremeno ovaj narod nepravedno optužen da isuviše brzo zaboravlja. Pre će biti da on, iz nekih čudnih, pokatkad iracionalnih, a neretko i izrazito pragmatičnih razloga, dugo pamti. Pravilo glasi: što je strašnije ono što se dogodilo - to je pamćenje duže i strastvenije. Uostalom, zar ima onih koji uistinu sumnjaju da se u ovdašnjoj (i kolektivnoj i pojedinačnoj) svesti ne nalazi savršeno precizno vođen delovodnik (ulaz - izlaz), dnevnik "pisan" tokom svih šetnji, protesta, sabora, demonstracija, skupova, sastanaka. Sumnja li iko da su ti podaci pažljivo sortirani - u glavama učesnika, ali i pamćenju onih drugih (koji nisu prisustvovali, ali dobro znaju ko jeste ili ko je mogao prisustvovati). Zna se ovde tačno i ko nije šetao (već samo tapkao u mestu) niti demonstrirao (nego samo davao zapaljive izjave), ko je potpisao (mada tvrdi da nije), ali i ko je pisao (one što su samo diskretno zapisivali da i ne pominjemo), ko je koga oterao iz zemlje, ko je pretio, a ko pisao anonimna pisma ili kačio "obaveštenja" na oglasnu tablu, ali i ko je sve to nemo posmatrao, slušao, vrteo glavom i - memorisao...

A GDE JE TU MORAL: S druge strane, postaviti danas, u času slamanja jednog političkog režima, no i kompletnog sistema vrednosti, pitanje moralnog prava onih koji su bili "preko", ili nisu bili nigde, da ma šta progovore, da promene stranu (makar to bilo i dockan), znači osporiti pravo nekome (pa i jednom jedinom čoveku) da se predomisli, promeni mišljenje, napokon se probudi. A kada se iz te vizure posmatra ovakva naša stvarnost, ko može biti sasvim siguran da neće načiniti nepravdu prema osuđenom. Kada je ovaj problem u pitanju treba biti i praktičan, jer ako se u "pozitivce" računaju samo istinski prvoborci, bojim se da nikada nećemo sakupiti kritičnu masu neophodnu za realizaciju ma kakvih promena. Uostalom, ko je na kraju XX veka toliko naivan da poveruje da će se naći na pravoj strani (bilo kada i u ma kakvom kontekstu) isključivo s istomišljenicima i poštenjačinama? (Osim toga, kada ne bi bilo ni ove sumnje, čime bi se zanimala hamletovska svest i savest intelektualaca u budućnosti koja će, po svoj prilici, biti maksimalno rasterećena dilema.)

KO VOLI: Sasvim je druga stvar, dakako nimalo bezbolna, što će se oni koji nisu menjali stranu suočiti s lažnim prvoborcima, falš "spomeničarima" i gomilom bezočnih prevaranata koji su tek nedavno beskrupulozno pretrčali preko već uveliko opustele livade. Jedina, iako ne mala, satisfakcija novoj generaciji ovdašnjih svedoka tuđeg beščašća i licemerja može da bude sadržana u činjenici da će i novom naraštaju konvertita biti posvećena umetnička dela, što će neki savremeni Balzak ovekovečiti nezgrapne ili nešto manje trapave, no svakako nespretne, prve korake novopečenih prebega.

Postoji, međutim, još jedan problem: šta raditi s onima koji ovih dana menjaju stranu, ali poslednji čas koriste da bi prešli na - pogrešnu stranu? Šta, dakle, činiti s onima koji su, kako se to kod nas oduvek govorilo: 1944. dobrovoljno otišli u četnike? Premda ovo poređenje danas, s obzirom na najnoviju reviziju istorije, nije odveć uspešno (pa će neko reći da je to, iz sadašnje perspektive gledano, bila pametna dugoročna investicija), teško da se takvima može pomoći. I njima ostaje literatura kao uteha, i to žanrovski omeđena tragedijom, s jedne, i tragikomedijom, s druge strane.

Pa ko voli - nek izvoli. Zna se samo da će (opet) najteže biti onima koji su gadljivi.