Akademik Ljubomir Simović

Kuda ide Srbija?

Uprkos stvarnosti koja nas okružuje, mi živimo u nekom ludačkom virtuelnom svetu, u kome se otkrivaju izvori nafte i podižu se Evropolisi, u kome se ujedinjujemo sa Grčkom ili Rusijom, u kome odolevamo divovima i sankcijama, u kome najteže poraze proglašavamo za najveće pobede, i u kome podizanje pontonskog mosta na Moravi proslavljamo kao podizanje Bruklinskog mosta

Poraze koje smo doživeli poslednjih godina mogli bismo nabrajati sve do jutra, a da opet ne stignemo da ih sve nabrojimo. Ali sve razloge i uzroke za tolike poraze mogli bismo sažeti u jednu rečenicu: naši porazi proističu iz toga što smo svi - jedni na jedan, a drugi na drugi način - izgubili osećanje za realnost. Uprkos stvarnosti koja nas okružuje, mi živimo u nekom ludačkom virtuelnom svetu, u kome se otkrivaju izvori nafte i podižu se Evropolisi, u kome se ujedinjujemo sa Grčkom ili Rusijom, u kome odolevamo divovima i sankcijama, u kome najteže poraze proglašavamo za najveće pobede, i u kome podizanje pontonskog mosta na Moravi proslavljamo kao podizanje Bruklinskog mosta. Zato što smo izgubili osećanje za realnost, i što kao stvarnost prihvatamo nepostojeći svet režimske televizije, mi još nismo svesni ni onoga što nam se dogodilo, ni onoga što nam se sprema.

Čime, ako ne potpunim odsustvom osećanja za realnost, možemo objasniti to što smo se našli u ratu sa devetnaest članica NATO pakta? Čime se, ako ne odsustvom osećanja za realnost, može objasniti uverenje naših vođa da ćemo u tom ratu pobediti? Čime, ako ne potpunim odsustvom osećanja za realnost, možemo objasniti tvrdnju naših državnika i generala da su integritet naše zemlje, i njen suverenitet na Kosovu, sačuvani, uprkos činjenici da su naša vojska i policija Kosovo napustile, a da su tamo ušle strane trupe?

Za tim stranim trupama, i pod njihovom zaštitom, tamo su ušle i naoružane skupine kosovskih Albanaca, koje su u međuvremenu status terorističke organizacije zamenile statusom oslobodilačke vojske. Ta vojska je na Kosovu i u Metohiji zavela najstrašniji teror. Naša nemoćna vlast na taj teror nema nikakvog odgovora, osim verbalnog. I čime se, ako ne opet odsustvom osećanja za realnost, mogu objasniti pretnje naših političara i generala da će se naša vojska vratiti na Kosovo, da će tamo pobediti i NATO, i UČK, i zavesti red? Još nismo zalečili rane od jednog rata, a već izražavamo spremnost da uđemo u drugi, u kome bismo, bojim se, prošli gore nego u prvom. Umesto da pokušamo da se suočimo sa stvarnošću, mi smo od nje sve dalje.

***

Otkad je došao na vlast, ovaj režim ni u unutrašnjoj politici, ni u diplomatiji, ni u čemu osim u utvrđivanju svog monopola i položaja, nema nikakvu inicijativu. Nije teško pogoditi zašto je nema: nema je zato što nema nikakvu političku viziju. A kako opstaje na vlasti uprkos tome što nikakvu viziju nema? Opstaje zato što nama to odsustvo političke vizije ne smeta. Narod koji pristaje da živi bez struje, bez nafte, bez lekova, može da živi i bez političke vizije; to jest, bez ikakve predstave o svojoj političkoj budućnosti. A s narodom koji nema svest o svojoj političkoj budućnosti svi, i domaća vlast i strani svet, mogu da rade šta hoće.

Svi režimi pokušavaju da opstanu na vlasti poboljšavanjem stanja u državi. Režim koji upravlja našom zemljom pokušava da opstane na mnogo originalniji način: stalnim pogoršavanjem stanja u državi. Da bi održao neophodnu napetost u zemlji, režim bar deset godina nije pokušavao ništa da problem Kosova reši. Sada, kada je Kosovo, sa svojim požarima, otplovilo iz Srbije, režim, da bi održao napetost koja ga spasava, pokušava da aktivira rezervni požar u Crnoj Gori.

Nezadovoljstvo Crne Gore položajem u zajedničkoj državi jeste opravdano i razumljivo. Nije, međutim, razumljivo to što se u Crnoj Gori veruje da se njeni problemi mogu rešiti jedino napuštanjem zajedničke države. Tu se neizbežno nameću neka pitanja. Zar je u ovoj zajednici Srbiji bolje nego Crnoj Gori? Čega to Srbija ima što Crna Gora nema? I zašto bi Crna Gora trebalo da se odvaja od Srbije? Crnu Goru u težak i neravnopravan položaj nije dovela Srbija, nego je vladajući režim doveo u bedu i beznađe i Srbiju i Crnu Goru. Režim ne ignoriše samo prava, volju i interese naroda Crne Gore nego i Srbije. Srbija ima isto toliko razloga za nezadovoljstvo zajedničkom državom koliko i Crna Gora. I šta onda ove dve podjednako osiromašene i podjednako obespravljene republike treba da rade? Da li se katastrofalni potezi režima smeju koristiti kao izgovor za povlačenje novih katastrofalnih poteza? Ako nešto u zajedničkoj državi ne valja, onda to što ne valja treba menjati i popravljati, a ne svako nezadovoljstvo koristiti za pretnje otcepljenjem. Crna Gora ne treba da se deli od Srbije, niti Srbija treba da se odvaja od Crne Gore, nego obe zajedno treba da se oslobađaju režima koji im obema, otkad je zaseo tamo gde je zaseo, ne donosi ništa osim zavade, štete i nesreće!

Ni Srbiji ni Crnoj Gori, ni izbeglicama iz Knina ni izbeglicama iz Prištine, ni penzionerima ni studentima, ni inženjerima bez posla ni bolesnicima bez lekova, nikome u ovoj zemlji ne može biti dobro dok njom upravljaju oni kojima je lakše da izgube Kosovo nego da izgube vlast. I koji, radi očuvanja te vlasti, testiraju spremnost Rusije da zbog njih uđe u novi svetski rat, i koji su, kad im to ne pođe za rukom, spremni da potpaljuju male plemenske ratove, ne zato da bi sačuvali zajedničku državu nego zato da bi sačuvali vlast nad onim što od zajedničke države ostane!

***

Sve vreme govorim o gubitku osećanja za realnost, a sve vreme se pitam ne bismo li bili bliže istini ako bismo kazali da se tu radi o svesnom, otvorenom, bezočnom i sistematskom obmanjivanju naroda. Ako bismo prebrojali sve izgubljene godine, sve izgubljene prijatelje i saveznike, sve štete i nesreće, sve grobove i sve ruševine, videli bismo koliko nas je to obmanjivanje koštalo. I videli bismo, ako nismo videli dosad, kuda nas ono vodi. Nad ovim večerašnjim skupom lebdi pitanje: kuda ide Srbija? Zato što znamo kuda ide sa njima, moramo učiniti sve da put nastavimo bez njih. I kad bi kojim čudom hteli, i kad bi nekim još većim čudom umeli, oni za Srbiju ne mogu da učine ništa. Amerikanci o sudbini Kosova ne razgovaraju sa Slobodanom Miloševićem nego sa Hašimom Tačijem.

I zbog onoga što su dosad učinili, ali i zbog onoga što nisu učinili, današnji vlastodršci treba da odu. Tu, međutim, iskrsava jedan prolem koji nije neočekivan: oni neće da odu! Što je još gore, oni nemaju kuda da odu! Ovih dana se proneo glas da je jedan od stubova režima pao u nemilost i da je stavljen u kućni pritvor. A ko se od njih ne nalazi u nekoj vrsti kućnog pritvora? Taj kućni pritvor im je sve što imaju, i oni su spremni da ga brane svim sredstvima kojima raspolažu! Pred tom njihovom spremnošću mi smo zastali kao u nekoj vrsti nedoumice. Svi znamo šta treba uraditi, ali niko ne zna kako. Oni koji treba da odu koriste to naše neznanje da ostanu. Može li to tako trajati u nedogled - kada se zna kakve im se alternative nude, je li realno očekivati da ovaj režim pristane da sa vlasti ode mirno, legalnim putem, i na legalan način? Nije realno. Ali suština svih naših nastojanja i jeste u tome da se legalni načini i putevi učine mogućim i realnim! I obaveznim, i za one koji odlaze, i za one koji dolaze!

***

A jednoga dana, kada sve ovo bude prošlo - a proći će! - čudićemo se samima sebi kako smo sve to toliko dugo trpeli!