Srbija u razbijenom ogledalu
Liliputanci protiv monolita
Saldo u dve tačke: 1) "Svoj huškački, lažni patriotizam ova će vlast još jednom dokazati prodajući nas u bescenje prljavom kapitalu sumnjivog porekla..." 2) "Nema naroda koji ne može da bude upropašćen od ovakve opozicije kakvu mi imamo..."
Savez za promene najavio je ove
nedelje da će od 21. septembra početi najavljene "uporne, mirne i dostojanstvene
proteste u svim gradovima Srbije". Potpredsednik Demokratske stranke Slobodan
Vuksanović je izrazio nadu da će broj i energija učesnika protesta primorati režim na
povlačenje, odnosno da u "dilemi Milošević ili 10 miliona duša neće prevagnuti
jedna karijera sebičnosti, vlasti i želja da se vlada na beskrajno neodgovoran
način".
Predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić je početkom nedelje kazao da Savez za promene od 21. septembra na svakodnevnim demonstracijama očekuje podršku grupe nezavisnih ekonomista G 17 i "svih stranaka koje žele promene, ali su verovale da to mogu da ostvare kroz parlament".
Izgleda da je durbin sad spušten. Gostujući na Niškoj televiziji Đinđić je ocenio da do poštenih izbora u Srbiji mora doći kada predsednik SRJ Slobodan Milošević bude "oslabljen protestima i demonstracijama". On je ranije govorio o smeni režima. "Jedini način da do promena u Srbiji dođe su pošteni izbori, a da bi do toga došlo moramo oslabiti Miloševića na protestima i demonstracijama na kojima će on čuti glas naroda." "Sigurno je da će Milošević i uzak krug ljudi oko njega biti nezadovoljni protestima. Oni će pretiti, ali to će biti prazne pretnje, jer i oni znaju da vojska i policija, pa i Socijalistička partija Srbije, ne žele da se sukobe sa narodom da bi spasili Miloševića..."
Portparol Srpskog pokreta obnove (SPO) Ivan Kovačević saopštio je potom da ta partija neće prisustvovati Konvenciji Saveza za promene u Novom Sadu, kao ni na mitingu tog Saveza 21. septembra u Beogradu. "To nije put kojim se ruši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević, već je to put njegovog jačanja." Kovačević je na konferenciji za novinare rekao da "narod svoje nezadovoljstvo treba da pokaže na izborima" i podsetio da se SPO zauzima za raspisivanje vanrednih izbora na svim nivoima u državi.
SPO se ne odaziva ni pozivu na okrugli sto koji organizuje Demokratski centar, koji su neke stranke, kao na primer Nova demokratija, prihvatile kao način zajedničkog definisanja ciljeva. Kovačević je rekao da se "okruglim stolovima, konvencijama i simpozijumima ne može ništa bitno rešiti".
Međutim, posle neuspeha različitih inicijativa, uključujući i odlazak kod Patrijarha, sad se pojavljuju i vesti o podgoričkoj medijatorskoj ulozi. Predsednik Reformske demokratske stranke Vojvodine (RDSV) Miodrag Isakov izjavljuje: "Predložili smo predsedniku Đukanoviću da on bude neka vrsta medijatora za ponovni pokušaj okupljanja opozicije u Srbiji i da se sastanak održi u Podgorici, kako bi se dogovorili oko minimuma zajedničkih interesa." Isakov tvrdi da je Đukanović to prihvatio "uz ogradu da on ne želi da se nameće Srbiji ni na koji način". "Ukoliko većina predstavnika opozicije prihvati da bi Đukanovićeva incijativa bila dragocena, on bi bio spreman da prihvati ulogu inicijatora i domaćina, i da se lično, ne kao predsednik već kao političar sa reformskim iskustvima, uključi u te razgovore." Kod Đukanovića su bili razni srpski opozicioni političari. Bilo je raznih saopštenja. Iz SPO-a se saopštava da su razgovarali o važnim stvarima, a potom dolazi izjava da SPO "ne veruje" da će Đukanović potpisati neko saopštenje sa neparlamentarnim strankama.
Tako pred taj Dan D izgleda da se opozicione grupacije programski približavaju, a organizaciono udaljavaju, kao što se i povećava razlika između dve parole: "Ajmo, ajde, svi u napad!" i "Svi, svi, svi!"
Da li samo sitne sujete i mentalitet određuju ishod te borbe ili su u igri drugi faktori koje čitavu jednu deceniju nismo shvatili?
DILEME POLITIKOLOGA: U poslednjih deset godina upoznali smo nešto što politikolog Vladimir Goati naziva najneuspešnijom opozicijom u jugoistočnoj Evropi, koja se opet bezuspešno bori protiv najneuspešnijeg režima u jugoistočnoj Evropi.
Istraživač u Institutu društvenih nauka Srećko Mihajlović zapaža da "građani nisu odgovorni za ono što se dešava na opozicionoj sceni" i da istraživanja, pa i jedno koje on upravo završava (biće promovisano tokom ove nedelje), pokazuju da "građani razumeju o čemu se radi", odnosno da "dobro znaju šta je opozicija i šta je njen posao". Na primer, tvrdnju - "opozicija ne treba da kritikuje vladu" - podržava samo 25 odsto građana, dakle takva antiopoziciona tvrdnja nije podržana od tri četvrtine građana. Stav da bez opozicije nema demokratije podržava apsolutna većina od gotovo 80 odsto građana. Tvrdnju da svaka politička stranka mora imati šansu da dođe na vlast podržava dve trećine građana.
Možemo pak reći, kaže Mihajlović, da građani mogu da razumeju šta je opozicija, ali da neće da glasaju za opoziciju. Međutim, podseća on, od 1992. naovamo SPS je mogao da vlada samo zahvaljujući postizbornim koalicijama, svaki put je iz opozicionog rezervoara mogao nekoga da izvuče.
Mihajlovićevo istraživanje sprovedeno u prvoj sedmici septembra pokazuje da građani daju veliku prednost koalicijama i to upravo koalicijama iz opozicije. Na osnovu mape ugleda u Mihajlovićevom istraživanju nalazi se podatak koji govori, na primer, da na mapi ugleda vodi Savez za promene, a da se tek iza njega svrstavaju SPO, Socijaldemokratija, Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije... Ta rejting lista ne govori, međutim, o izbornim orijentacijama već samo o ugledu, o tome koliko su pojedine političke grupacije bliske ili udaljene od ispitanika.
Da li je takav podatak relevantan? Mihajlović kaže da jeste i to u priličnoj meri, jer građani pokazuju da su spremni da podrže opozicijsko okupljanje, makar oko jednog jedinog pitanja - smene režima. Na pitanje - "da li je važno zajedničko delovanje opozicije?" - 37 odsto ispitanika kaže da je to veoma važno, a ukupno polovina svih građana ističe važnost zajedničkog nastupa opozicije. S druge strane, 14 odsto građana misli da opozicija može da radi šta hoće, jer nikada neće doći na vlast, dok 10 odsto njih smatra da je nebitno ko će doći na vlast jer svi su isti.
ČETVRTI STUB VLASTI: Dušan Pavlović, saradnik Instituta za evropske studije, smatra da takva opozicija predstavlja stub režima. Obično se kaže da režim ima tri stuba, to je kontrola vojske novca i medija. Ja bih dodao da postoji i četvrti stub, a to je loša opozicija. On smatra da je to najgora opozicija ne samo u jugoistočnoj nego u celoj Evropi, sa izuzetkom verovatno hrvatske opozicije, koja je isto toliko loša.
Srećko Mihajlović (Pres klub Medija centra 13. septembra) sarkastično primećuje: "Nema naroda koji ne može da bude upropašćen od ovakve opozicije kakvu mi imamo..."
Slobodan Antonić, s novosadskog Filozofskog fakulteta, urednik "Srpske političke misli", smatra (Pres klub) da naša opozicija nije mnogo gora od opozicije u drugim zemljama. Osim događaja u proleće '97, sve ostalo što je opozicija radila, radila je to zato što je bila dovedena u situaciju da mora tako da radi. Važan činilac je, po Antoniću, bilo to što su na drugoj strani barikade bili ljudi koji su bili spremni da upotrebe silu.
Kod nas je sto hiljada ljudi 88 dana u desetak gradova demonstriralo samo da bi oni priznali rezultate lokalnih izbora, takav fenomen nemate nigde u svetu, podseća Antonić. Kad to imate u vidu, onda je logično da se opozicija oseća frustrirano, neuspešno itd. Opozicija nije baš tako kilava kao što se govori.
On prognozira da će podela u opoziciji na umereno i radikalno krilo ostati, pošto je, smatra Antonić, to prirodna podela. S druge strane, ta dva krila potrebna su jedno drugom. Po Antonićevoj proceni, Milošević će dati fer izborne uslove samo ako bude nateran pritiscima.
DISCIPLINOVANJE REŽIMA: Problem je, pak, u tome što nema odgovarajuće podele u vladajućoj strukturi: na umereno krilo koje smatra da je poredak dobar, ali da su neke reforme neophodne da bi se on spasao i na radikalno krilo režima koje smatra da se poredak ne može menjati i da se mora braniti silom.
Za sada je odgovor režima na opozicione aktivnosti unisono satanizujući. Srpski premijer Mirko Marjanović, govoreći sindikalcima ove nedelje, nazvao je opozicionare "liliputancima" koje zapad unajmljuje za prodaju zemlje. On je optužio opozicione lidere da putuju u Crnu Goru i Budimpeštu, uz pitanje: "Zašto?!" Državni funkcioneri i reklo bi se čitav partijski aparat SPS-a su na terenu, a najfrekventnije poruke na državnoj televiziji su one o početku ili završetku radova na sanaciji porušenih mostova i privrednih objekata. Najeksponiranija ličnost je Milutin Mrkonjić, direktor CIP-a, predstavljen kao neposredan i preduzimljiv čovek: "Domaćine, vi nadgledajte kako se radi..." Poslednja vest je bila sa obnovljenog mosta u Grdeličkoj klisuri.
"Ekonomski suverenitet režim će nam sačuvati tako što će prosečna primanja biti ispod 100 nemačkih maraka, nezaposlenost ogromna, uz rastuće siromaštvo i socijalnu bedu", istakla je u svom saopštenju ovih dana Čovićeva Demokratska alternativa. Ta stranka je upozorila da će "svoj huškački, lažni patriotizam ova vlast još jednom dokazati prodajući nas u bescenje prljavom kapitalu sumnjivog porekla, koji po pravilu ima za cilj pljačkanje nacionalnih prirodnih i ekonomskih resursa i trajno siromašenje zemlje".
Dušan Pavlović smatra da nije izvesno da će umerena izborna strategija parcijalno biti uspešna zbog toga što, da biste napravili takav sporazum, morate da imate umerenjake u vlasti. Stvar nije u time da Milošević to ne dopušta, već je stvar u tome da naša vladajuća elita ne percipira mogućnost stvaranja takvog umerenjačkog bloka. Unutar vladajućeg bloka morate da imate percepciju da je režim propao i da mora da se reformiše, a u vladajućoj nomenklaturi još nema takve percepcije. Režim je još čvrst, monolitan...
Slobodan Milošević takvo shvatanje dobro podupire, on preti, daje zadatke. To je osnovni razlog što nemamo podelu na umereno i radikalno režimsko krilo, kao što smo imali u Crnoj Gori i Republici Srpskoj, kao i u zemljama jugoistočne Evrope.
Slobodan Antonić primećuje da je Slobodan Milošević poslednjih nedelja disciplinovao partiju, držao jednu sednicu Glavnog odbora i dve sednice Izvršnog odbora.
Zašto ne dolazi do podele u vladajućoj eliti?
MI NE ZATVARAMO RADNJU: Nosilac vlasti je vešto napravio strukturu moći, tako da lako može da odstrani kandidate za umereno krilo, konstatuje Antonić, podsećajući na izbore '90. kada su poslanici bili birani po većinskom izbornom sistemu i nijedan poslanik nije mogao da bude smenjen. Godine '92. jedna grupa poslanika formirala je Socijaldemokratsku partiju (to je ona u kojoj su bili g. Trajković, Prlja, Čeda Mirković). Bili su druga po snazi opoziciona partija u srpskom parlamentu.
Uvođenje proporcionalnog izbornog sistema je, dakle, pomoglo učvršćivanju režima. Paradoks je, dodajmo, možda u tome što su te izmene, po kojima ne glasate za poslanika nego glasate za stranku, izvršene na opozicioni zahtev 1992. godine.
Unutar vladajuće elite percepcija da je režim pri kraju javiće se kada se režim bude ozbiljno ljuljao, a to sada nije slučaj, smatra Antonić. On podseća da je '97, kada se režim ozbiljno ljuljao, Nebojša Čović, na primer, prešao na drugu stranu, da je i Bogoljub Karić sa svojom televizijom tada faktički prešao na opozicionu stranu...
Čak je i rascep u crnogorskoj eliti došao pod uticajem tih zbivanja, podseća Antonić, dodajući da je nekako u to vreme Đukanović dao intervju "Vremenu" u kome je rekao da je Milošević prevaziđeni političar.
Antonić zapaža da sada ima pojedinačnih pokušaja kao, na primer, slučaj Karića koji je pokušao da izađe iz vlade ne želeći da se posvađa sa porodicom, ali nije uspeo.
Slobodan Antonić ključ vidi u tome što režim pokazuje jaču volju za moć od svih istočnoevropskih nomenklatura. Novembra '89. bilo je dovoljno da samo 10.000 ljudi jedan dan demonstrira pa da se odmah stvori reformsko krilo u Bugarskoj. U Beogradu 9. marta skupilo se sto hiljada ljudi, pa nije došlo do toga.
Praško proleće je počelo sa 10.000 ljudi prvog dana, drugi dan bilo ih je 50.000, a onda su policijski generali došli kod Miloša Jakeša i rekli: "Možemo lako da rasturimo demonstracije, treba nam samo vaša odluka."
Miloš Jakeš se našao u dilemi da li da upotrebi silu. Niko od njih u tadašnjem čehoslovačkom rukovodstvu nije hteo da bude odgovoran za izazivanje krvoprolića.
Antonić navodi i primer Francuske revolucije: "Bili su neredi u Parizu.
Bastilja je pala bez ozbiljnog otpora. Kralj je bio van Pariza, u Versaju valjda, i on je sa svojom švajcarskom gardom lako mogao da reši stvar, ali on je rekao: 'Ja neću da budem zapamćen u istoriji kao francuski kralj koji je prolio krv Francuza...'"
Dušan Pavlović, saradnik Instituta društvenih nauka, zapaža da je u mnogo zemalja došlo do raspada socijalističkog režima zato što vladajuća ekipa zaključuje da režim propada, i saopštava: "Mi zatvaramo radnju!"
SILA: Politikolozi se ne slažu oko procene spremnosti režima da upotrebi silu. Antonić smatra da su nosioci režima, kad god su bili u situaciji da se brane silom, oni to i uradili. U ovom sadašnjem slučaju oni ne bi izgubili samo vlast nego mnogo više - slobodu, pa i više, u krajnjoj liniji čak i život, pa stoga treba očekivati da se slično ponašaju. To ne znači da ne treba ići na izbore, makar da bi se režim isterao na čistac.
Srećko Mihajlović primećuje da se prilično komotno govori o tome da je vlast spremna da upotrebi silu, kao i sa opozicione strane da se nešto silom može učiniti na ulicama i trgovima. On uočava da režim nikada nije silom išao do kraja i da je uglavnom posle dužeg ili kraćeg vremena popuštao kada je bio suočen sa upornošću građana.
Mihajlović smatra da vlast nije spremna da ide do kraja i da je na unutrašnjoj političkoj sceni moguće zapaziti izvesnu opreznost prema sili. "Zašto se nisu odlučili za silu ljudi, kao Stambolić i Pavlović, koji su imali uporište u vojsci. Tu postoji oprez." On kaže da je kod građana zapazio izvesnu odbojnost prema upotrebi sile u politici. Standardno anketarsko pitanje iz "Eurobara", u kome se od tri solucije jedna definiše kao "dramatične promene makar i revolucionarnim putem", pošto kod nas reči "revolucija" ili "radikalno" bude različite asocijacije, preformulisano je tako da govori o "promenama makar i silom".
Ispitanici su tražili upitnik i sami precrtavali deo tvrdnje gde se pominjala sila, što je krajnje neobično. "Ne znam tačan postotak, ali je indikativno ako ja čujem od desetine anketara da se to desilo", kaže Mihajlović.
Mihajlovićeva istraživanja pokazuju da ima ljudi kojima je dogorelo do prstiju, koji kažu da treba učiniti sve da bi se stvari promenile, ali da to još nije veći deo građana. Istraživanje iz 1997. godine pokazuje da je i u slavnim zimskim protestima ukpuno u Srbiji učestvovalo 700.000 do 750.000 ljudi, oko 12 odsto biračkog tela, a da je ostatak biračkog tela bio podeljen. Polovina je podržavala, a polovina osporavala te proteste.
Dušan Pavlović prognozira da, kako sada stvari stoje, "od ovih kontinuiranih demonstracija čini mi se nema ništa, čini mi se ljudi nisu spremni da to ponove te kontinuirane demonstracije". On smatra da će demonstracije 21. septembra trajati možda par dana, ali ne veruje da će se desiti išta naročito. Energiju treba usmeriti na nešto drugo - na borbu za slobodne izbore.
FUNKCIJA PROTESTA: Srećko Mihajlović kaže kako opozicija troši snagu i kako joj niko neće pokloniti izborne uslove: "Neka se opozicija spremi tako da pobedi na izborima pod lošim uslovima!" Pitanje je, dakle, da li građani, koji žive u uslovima kakvi jesu, mogu da pobede na izborima. Mihajlović tvrdi: "Mogu ako opozicija izađe jedinstveno na izbore!" Da li bi režim u tom slučaju predao vlast? Mihajlović veruje da će oni da odstupe ako izgube, a da bi izgubili, potrebno je da se opozicija stvarno dogovori da nam je potrebna promena vlasti...
Mihajlović upozorava na opasnost da narod krene nekim svojim putem, građani su nezadovoljni s razlogom, ljudima je dogorelo do prstiju i ako nijedna opcija ne uspe, onda nam ostaju pobune južnoameričkog tipa, razbijanje radnji, pljačka, haos i intervencija...
To bi vodilo novoj obnovi autoritarnog sistema, ali, po Mihajlovićevom mišljenju, za takvu moguću soluciju odgovornost ne snosi Milošević već opozicija. "Milošević jeste takav kakav je, on tu može malo šta da promeni, oni koji nešto mogu da urade, to su ljudi iz opozicije, ako suspregnu svoje sujete..."
Milan Milošević
