Svedok vremena: Pavić Obradović
Milošević razgovara s narodom preko poziva za mobilizaciju
"Kada je i svraćao u Skupštinu to se obično svodilo samo na njegov govor posle koga bi odmah otišao. Jednostavno nije bio spreman da sluša ljude koji drugačije razmišljaju. Od početka se ponašao kao predsednik države u kojoj žive samo građani članovi SPS-a. Svi ostali, koji su pripadali drugim političkim opcijama, za njega su bili građani drugog reda"
Početkom januara 1991. godine
Srbija je, posle nekoliko decenija života u jednopartijskom sistemu, ponovo dobila
višestranački parlament. U njemu su dominirali socijalisti, koji su u parlamentu sa 250
poslanika imali čak 194 mesta. U toj Skupštini, u kojoj se 1991. godine lomilo mnogo
toga u trenucima raspada bivše savezne države, jedan od četiri potpredsednika bio je i
Pavić Obradović (45). Njegov rođeni brat Vuk Obradović bio je najmlađi general
tadašnje JNA, dok se za Pavića govorilo da je jedan od mlađih socijalista koji su za
izuzetno kratko vreme stigli u vrhove srpske politike. Sa te prilično isturene pozicije
Pavić Obradović je svakako imao izuzetno dobar uvid u sve što se događalo u prvim
mesecima srpskog višestranačja, ali i svega onoga što je vodilo definitivnom kolapsu
bivše SFRJ.
Socijaliste je napustio oktobra 1992. posle zatvorenog partijskog kongresa. Nekoliko godina nije ga bilo u politici. U proleće 1997, zajedno sa bratom Vukom, našao se među osnivačima Socijaldemokratije. Razgovor za "Vreme" sa nekadašnjim potpredsednikom Narodne skupštine vođen je na dan kada je Pavić Obradović, sada kao jedan od čelnika Socijaldemokratije, trebalo da sa aktivistima ove stranke iz 25 gradova širom Srbije dogovori svaki organizacioni detalj njihovog učešća na mitinzima Saveza za promene.
"Utisak da su se socijalisti od samog početka višestranačja teško mirili sa drugačijim idejama i političkim promišljanjima sasvim je ispravan", kaže na početku razgovora naš sagovornik. "Mora se priznati da su poslanici iz redova opozicije u startu posmatrani preko nišana. Doduše, važilo je i obrnuto. Te godine izučavale su se prve lekcije iz višepartijskog života. Poslanici su u to vreme birani po većinskom sistemu, a birao ih je narod, a ne njihove stranke. Ali najveći broj poslanika, bilo iz SPS-a ili opozicionog korpusa, ponašali su se isključivo kao poslanici svojih partija. Brojčani odnos snaga u parlamentu išao je nesumnjivo u korist SPS-a, međutim to nije prava slika onoga što se zbivalo. Bez obzira na svoju malobrojnost, opozicija je u takvom parlamentu imala izvesnu i sasvim realnu moć, i nikada poslanici SPS-a nisu bili baš sasvim ubeđeni da će prilikom razmatranja nekog zakonskog projekta njihovo zalaganje tako lako proći. Problemi za socijaliste proisticali su iz jednostavnog razloga što nisu posedovali odgovarajući kvalitet. Koliko pamtim, u tom parlamentu bilo je četrdesetak doktora, vrhunskih stručnjaka i specijalista, ali očito bez dovoljno političkog sluha i znanja da se bave nekim drugim temama", kaže Pavić Obradović.
"VREME": Jesu li zaista neki poslanici sa Kosova ušli u taj prvi parlament sa samo stotinak glasova?
OBRADOVIĆ: To je posebna priča, i ona nije karakteristična samo za taj prvi višestranački parlament. To traje do danas. Malo je bilo dobrih poslanika iz te sredine. Oni su se birali po svojoj klimoglavosti, poslušnosti i odanosti praktično jednom čoveku. To, nažalost, važi i za mnoge poslanike iz malih sredina. Nije bilo kvaliteta iako analitičari kažu da je taj prvi parlament bio još i dobar u odnosu na ovo što je posle došlo. Po nekim mojim kriterijumima, oko 25 poslanika je zasluživalo da nosi tu funkciju i prima poslaničku nadoknadu. Lično, na funkciji na kojoj sam bio, pokušavao sam da imam iste kriterijume prema svim poslanicima - podjednako prema onima iz moje bivše stranke kao i prema ljudima iz opozicije.
Vi ste već na početku dobili neke specijalne zadatke?
Pre 9. marta bila su dva događaja koja ću posebno pamtiti. Prvi je vezan za velike radničke proteste u Beogradu. Praktično samo desetak dana nakon formiranja parlamenta radnici IMT-a, "Zmaja" i drugih fabrika krenuli su ka centru grada i došli ispred Skupštine. Čelnici parlamenta su se okupili i većali ko bi trebalo da im se obrati. Bio sam najmlađi u tom društvu, ali sam predložio da to učini tadašnji predsednik parlamenta Slobodan Unković. Polazio sam od toga da Unković ima iskustva sa studentskim okupljanjima i događajima. On je to odbio. Onda je neko predložio potpredsednika skupštine Boru Petrovića. Bora je već imao zakazane neke sastanke sa kalemarima u saveznom parlamentu. Pred radnike je pristao da izađe tada takođe jedan od potpredsednika skupštine Vukašin Jokanović, koji je imao bogato kosovsko iskustvo u radu sa masama. Pristao je, i posle samo minut negde nestao. Na kraju je neko predložio mene. Već tada mi je postalo jasno u kakvom se okruženju nalazim. Bio sam spreman da to učinim, ali sam tada razmišljao kako se ti iskusni "vukovi" političke scene ponašaju prema mlađima od sebe i beže od svakog ozbiljnog posla. Drugo iskustvo je takođe iz januara 1991. Jednog dana me je pozvao Slobodan Milošević i rekao: "Paviću, sutra u četiri u Kosovu Polju je veliki skup. Idi tamo i reci ljudima da te ja šaljem i da poručujem da odmah prekinu sa svađama jer to može biti najveće zlo za naš narod u ovom trenutku." Naravno, otišao sam tamo.
Zašto je poslao baš vas?
Rekao je, znaš, ti si novo lice, ja sam te slušao, mislim da imaš snage da uspostaviš komunikaciju sa tamošnjim posvađanim Srbima i da smiriš prilike dole. Otišao sam u Kosovo Polje, sala je bila prepuna, ali taj sastanak dugo nije mogao da počne jer tamo Srbi, žestoko podeljeni na starosedeoce i došljake, nisu mogli da se dogovore oko toga ko će sedeti u radnom predsedništvu. Zato sam nekoliko puta odlazio dole i prilično dobro upoznao stvari i suštinu njihovih podela. Još tada je bilo jasno da nas na Kosovu očekuju teške muke. Ta deoba na starosedeoce i došljake dole se sistematski uvlačila među ljude. Videlo se da oni neće imati dovoljno ni vremena ni pameti da razgovaraju sa Albancima i rešavaju osnovni problem zajedničkog života na Kosovu. Nesreća se videla još onda. Miloševiću sam podneo izveštaj na nekoliko kucanih strana, u kome sam opisao uzroke podela i predložio kako da se to prevaziđe, jer su Albanci već tada intenzivno radili na stvaranju paralelne države.
Prvi značajniji vaninstitucionalni pritisak na režim došao je 9. marta. Kako su ti dramatični događaji i izlazak tenkova na ulicu izgledali sa mesta na kome ste sedeli?
Tog dana sam bio u Nišu. Dežurni u parlamentu je bio moj kolega Borivoje Petrović. Uz nas dvojicu, potpredsednici parlamenta bili su i Radovan Pankov i Vukašin Jokanović, ali smo sav teret rada u to vreme izneli uglavnom Bora i ja. Tog 9. marta bio sam često na telefonskoj vezi sa Petrovićem, koji me je dugo uveravao da nema razloga za uznemirenost i da mogu da ostanem u Nišu. Tako je bilo sve negde do 15.30 popodne. Onda me je nazvao i rekao kako postaje jako ozbiljno i kako je bolje da odmah dođem. Kada sam te večeri stigao u Beograd, otišao sam pravo na sastanak u Vladu Srbije. Tamo su upravo pristizali poslanici i ministri, situacija je bila veoma dramatična. Ne sećam se da sam u to vreme video Unkovića, Pankova, Jokanovića....
Ni tadašnjeg premijera Zelenovića nisu mogli prilično dugo da pronađu...
Tako je, ni njega nigde nije bilo. Očito je bilo da tadašnja vlada nije mogla da iznese taj problem koji je odmah preseljen u parlament. Nalog da tenkovi izađu na ulicu, koliko znam, došao je direktno od Bore Jovića. Tenkovi, upotreba sile i dve žrtve su crne mrlje tog 9. marta. Tadašnja demokratska opozicija očigledno nije imala snage niti jasan koncept kako da tu akciju izvede i kruniše promenama. U svemu je bilo mnogo stihije i nepromišljenih poteza. Da je ta akcija bila osmišljenija i bolje vođena, promene u Srbiji su mogle da se dogode još tada. Jer vlast nije bila spremna za otvorenu konfrontaciju sa nezadovoljnim građanima. Režim je po prvi put bio suočen sa takvom opasnošću. Tada sam shvatio da u vladi sede mnogi nesposobni ministri, da u državnom vrhu Srbije ima puno ljudi nedozrelih da vode ozbiljnu državu. Neverovatno kako je bio nizak nivo njihovog znanja. Bio sam zaprepašćen kada sam izbliza upoznao ljude koji su se nalazili na tako odgovornim funkcijama. Kao mlad čovek iz provincije mnoge od njih posmatrao sam pre toga samo preko TV-a i imao neke druge predstave o njima. Međutim, bili su to obični nesposobnjakovići. To posebno mislim za Unkovića i Bakočevića, prve predsednike višestranačkog parlamenta. Sa takvim ljudima parlament Srbije na svojim počecima i nije mogao da predstavlja neku realnu snagu i obavlja zakonodavnu funkciju, niti da ima značajniju političku ulogu u životu zemlje. Od samog početka parlament je pretvoren u instrument i servis isključivo jednog čoveka - Slobodana Miloševića.
Da li je zbog te "nevažnosti" parlamenta tog 9. marta zgrada televizije bila neuporedivo bolje branjena nego Skupština?
Zna se, naravno, šta su glavni stubovi Miloševićeve vlasti: pre svega elektronski mediji i "Politika", zatim vojska, policija, finansijsko-ekonomska oligarhija kojom je okružen ovih deset godina i, naposletku, nejedinstvo opozicije. Po meni, ipak, centralni stub je RTS. Zato je RTS branjen ne samo 9. marta već i u svim sličnim prilikama trostrukim snagama. Do 9. marta Skupština Srbije je imala obezbeđenje od svega nekoliko ljudi. Tek kasnije su uvedeni elektronski kontrolni punktovi. Kada je prvog dana postavljena kontrola ulaska u zgradu Skupštine, ispostavilo se da je puno poslanika došlo u parlament sa pištoljima i još koječim. Oni su znači i pre toga u parlamentu stalno bili naoružani.
Nedelju dana kasnije, 16. marta, Milošević je, umesto da se javno obrati naciji, došao u Skupštinu na zatvoreni sastanak sa predsednicama skupština opštine. Bili ste na tom sastanku sa koga je kasnije procurela ona čuvena njegova rečenica: "Ako ne umemo dobro da radimo, bar ćemo znati dobro da se tučemo"...
Situacija u zemlji je već bila dramatična. U parlament su stizali mnogi zahtevi iz opština širom Srbije da se upriliči takav jedan susret. Malo je bilo informacija koje su stizale do opština. Događaji od 9. marta izazvali su pravu paniku po unutrašnjosti.
Koliko je poznato, Milošević prvo nije hteo da dođe na taj sastanak, pa ga je Unković na kraju molio?
Ljudi iz opština su bili veoma nezadovoljni činjenicom da mogu da pričaju samo sa nama iz vrha Skupštine. Unković nije imao odgovor na mnoga pitanja i morao je da pozove Miloševića. Dao je dugu pauzu, i Milošević se kasnije pojavio, čini mi se posle mnogo nagovoranja. Atmosfera u sali se ubrzo smirila, ali bilo je mnogo pitanja, to nije bio samo njegov monolog. U jednom momentu Milošević je zaista rekao to da "ukoliko mi, Srbi, ne umemo dobro da radimo, znamo barem da se bijemo". U to vreme već se ozbiljno kuvalo u Sloveniji i Hrvatskoj, međunarodna zajednica je pritiskala, i to je objektivno bila predratna situacija. Ja sam sebe pitao neprekidno - mogu li ljudi koji vode državu sve to da iznesu.
Nekoliko meseci kasnije Milošević je na jednoj konferenciji za štampu upitan za komentar te rečenice, ali je tada porekao da je ikada tako nešto izgovorio?
Postoji stenogram sa tog skupa. Izgovorio je tu rečenicu, u to nema nikakve sumnje.
Kao predsednik Srbije Milošević nije voleo da svraća u Skupštinu i podnosi izveštaj o radu. Te dramatične 1991. samo jednom je govorio u parlamentu, ne davši pri tom priliku opoziciju da raspravlja o onome što je izgovorio. Posle govora, odmah je otišao. Je li to bilo otvoreno ignorisanje parlamenta?
Vi znate gde se nalazi Skupština, a gde zgrada Predsedništva Srbije gde je bila njegova kancelarija. Meni je zaista bilo neshvatljivo da predsednik Srbije ne može češće da pređe tu razdaljinu. I kada je dolazio, to je bilo uz neverovatno obezbeđenje. On se još tada prilično otuđio od naroda i to je, po meni, bio njegov najveći problem. Brzo je prestao da komunicira s narodom, a nije komunicirao ni sa parlamentom. Prestao je da se pojavljuje u javnosti. Kada je i svraćao u Skupštinu to se obično svodilo samo na njegov govor posle koga bi odmah otišao. Jednostavno nije bio spreman da sluša ljude koji drugačije razmišljaju. Od početka se ponašao kao predsednik države u kojoj žive samo građani članovi SPS-a. Svi ostali, koji su pripadali drugim političkim opcijama, za njega su bili građani drugog reda. Zbog toga je zemlja i dovedena u ovu situaciju, zato se sada i traži njegova ostavka. Prestao je da komunicira s narodom čak i u trenucima kada je zemlja bila u takvim belajima. Bilo je izvesno da se država raspada, desetine hiljada najobrazovanijih ljudi je napuštalo zemlju, situacija u okruženju je bila opasna, neprekidno su se otvarala nova ratišta sa kojih su se naši mladići vraćali u čaršavima ili obogaljeni, a on nikada nije izašao pred narod da kaže - ljudi, naša strategija je takva i takva, ciljevi naše države su takvi i takvi, moramo na ovaj način. Takvo ponašanje je zadržao sve do danas. I danas razgovara sa narodom preko svojih glasnogovrnika i uredbi. Komunicira preko poziva za mobilizaciju. Te 1991. počinje da pravi još jednu kapitalnu grešku. Dozvolio je da se sa scene uklone ljudi koji su najviše doprinosili podizanju rejtinga socijalista, pogotovo u početku. Sklanjani su mnogi od onih koji su mislili svojom glavom. On se već tada okružio raznoraznim klimoglavcima, sumnjivim tipovima, svakovrsnim mafijašima. Još te 1991. Milošević se ponašao i kao predsednik Srbije, i kao predsednik Skupštine, Vlade, i kao čelni čovek svih oružanih snaga i TO, preko Bore Jovića i kao šef savezne države. On je bio sve. Iznad naroda i iznad svih državnih institucija.
Posle 9. marta učestvovali ste u radu Anketnog odbora. Ostao je utisak da ovaj odbor nije završio posao do kraja i da je ponešto ostalo prećutano. Vi, lično, bili ste u to vreme optuživani da ste u Anketnom odboru minimizirali nasilje od strane policije?
U tom odboru su sedeli Vukašin Jokanović, Radovan Pankov, Bora Petrović, a značajniju ulogu je imao i Ćetković, koji je kasnije postao ministar pravde. Bio je tu i Dragoslav Aleksić iz SPS-a, tadašnji gradonačelnik Vršca, zatim i vrlo kompetentni ljudi iz opozicije - Milan Miković iz SPO-a i Slobodan Vučkovič iz DS-a. Moj je utisak da smo posao obavili korektno. Naš najveći kvalitet bila je puna saglasnost oko teksta izveštaja koji smo ponudili parlamentu. Kasnije su neki u parlamentu zaboravili šta su prethodno potpisali, pa su nastupali sa pozicija ne kompetentnosti i realnih činjenica već interesa svojih partija. Jedna od direktnih posledica rada Anketnog odbora bila je i odlazak Radmila Bogdanovića sa mesta šefa policije.
U to vreme i vi ste pominjani kao Bogdanovićev potencijalni naslednik?
Znam da je bilo takvih priča. Moj stav je tu bio veoma izričit: da taj posao ne mogu da vode amateri. Iako sam i tada bio doktor pravnih nauka, smatrao sam da taj posao pripada profesionalcima, ljudima od znanja. Nažalost, šef policije je postao Zoran Sokolović, izuzetno nekompetentan čovek.
Početkom jula 1991. u Skupštinu su upali roditelji koji su traćili da im se deca vrate sa ratišta u Sloveniji. Mnogi poslanici koji su se do tada junačili i pozivali u rat isfunjali su se iz Skupštine tiho, na zadnja vrata.
Tačno, na rezervni izlaz iz skupštine, kroz restoran.
Je li po vama Skupština tada definitvno izgubila svaki moralni i politički integritet, ako ga je uopšte i imala. Ratni huškači nisu smeli da se suoče sa usplahirenim i zabrinutim majkama vojnika...
I pre tog događaja roditelji dece koja su odlazila na ratišta često su traćili susret sa odgovornim funkcionerima. Snage za tu vrstu susreta mnogi čelnici države Srbije nisu imali. I ovde smo ponovo bili istureni Bora Petrović i ja, i nismo bežali od toga iako, iskreno rečeno, najčešće nismo imali pravi odgovor za te ljude. Taj odgovor je opet bio u rukama samo jednog čoveka. Ali bilo je ljudski razgovarati sa roditeljima, pomoći im da dođu do informacije o svojoj deci. Te noći između 2. i 3. jula, kada su roditelji upali u Skupštinu, ponovo je bilo malo onih iz državnog vrha. Situacija je bila gotovo bezizlazna. Bora je bio autor ideje kako da se pomogne. U nemoći u kojoj smo se zatekli, izlaz je bio da im ponudimo da zajedno krenemo na put u Sloveniju i da učinimo sve da roditelji dođu što pre do svoje dece. I krenuli smo na taj put. Meni je pre toga bilo sugerisano da ne idem, ali nisam želeo da Boru pustim samog na takvo putovanje. On je već bio narušenog zdravlja. U Zagrebu su pokušali da medijski iskoriste tu ogromnu povorku majki za novo atakovanje na pozicije Jugoslavije i Srbije i da iz toga izvuku političku korist za sebe. Pokušali su da iskoriste nesreću naših ljudi za promociju svojih namera. U Komandi Pete vojne oblasti imali smo veoma mučan sastanak sa generalima, jer je u Komandu bilo ubačeno puno ljudi sa strane, provokatora. Bora Petrović je u jednom trenutku pokušao da stopira tu agoniju, shvatio je da njegove reči nemaju efekta, da nezadovoljstvo eskalira, da ne može da kontroliše situaciju. Doživeo je srčani udar. Tada sam ja morao da preuzmem organizaciju čitavog puta na sebe - obratio sam se roditeljima, pokušao da okončam taj mučan razgovor i da organizujem grupe za odlazak u Sloveniju. Napravili smo strategiju odlaska jer se na put krenulo bez jasne strategije. Sa mnom je bio i pokojni Mane Budisavljević, časna starina, u to vreme predsednik Crvenog krsta Jugoslavije, inače brat Jovanke Broz. Bora, uprkos preporukama lekara, nije želeo da ostane u Zagrebu, krenuo je i on za Sloveniju, Na ulasku u Sloveniju čuli smo da su Slovenci skupili sve autobuse ispred Tivolija pokušavajući takođe da iskoriste muku roditelja i da od toga naprave predstavu za kamere. Posle susreta sa slovenačkim rukovodiocima sve se na kraju završilo prilično uspešno. Omogućili su nam da obiđemo povređene vojnike u bolnici i stacionarima, sve lakše povređene smo vratili u zemlju, posetili smo i zatvore i izdejstvovali oslobađanje zarobljenika. Iz Beograda je istovremeno za Ljubljanu poslata jedna velika kompozicija, i doveli smo kući praktično sve vojnike iz Srbije i Crne Gore. Bilo je predviđeno da se sa nama vrate i vojnici Albanci. I oni su došli na zborno mesto, ali su Slovenci zatim izrežirali da Albanci budu posebno transportovani.
Čitavo to vreme dok se zemlja raspadala, Skupština nije raspravljala o suštinskim temama. Nije se znalo ni šta je ratni cilj, ni šta je stvarna srpska ponuda ostalima u Jugoslaviji. Uglavnom se sve svodilo na isprazno junačenje...
Vladala je potpuna konfuzija. Državni vrh Srbije nije imao nikakvu strategiju ni cilj. Narod nikada nije upoznat s tim šta se stvarno želi. To traje tako već deset godina. To i jeste velika nevolja ove države što funkcioniše bez ikakve vizije. Zato i imamo državu u kojoj ni danas ne znamo šta će doneti noć a šta dan.
Bili ste u parlamenetu i kada je Šešelj postao narodni poslanik u leto 1991. Šta je promenilo njegov ulazak u skupštinu?
Šešelj je bio potreban SPS-u kao oruđe za obračun sa opozicijom. To je tada bila njegova jedina funkcija. I on je to perfektno odrađivao za SPS, tu nema nikakve dileme. Lično, sa njim sam imao prilično korektno iskustvo. Ali iskreno rečeno, Šešelja je praktično napravila Socijalistička partija. Zasedanja tog parlamenta bila su uglavnom javna. Prenosila ih je RTS i Šešelj je tu priliku redovno koristio. On je produkt politike Slobodana Miloševića i ništa se tu slučajno nije dešavalo.
Za sve ove godine u srpskoj skupštini malo se toga promenilo i čini se da je pređena izuzetno mala demokratska kilometraža. Opozicija je i danas, kao na početku, u parlamentu samo nužno zlo?
Situacija je danas još i gora. Pre svega, danas nema više pravih narodnih poslanika. Oni se samo tako zovu. Narodni poslanici su zapravo poslanici partija. U onom parlamentu situacija je bila drugačija. Vaša partija nije mogla da vas eliminiše tek tako jer ste bili birani po većinskom principu. Kasnije je počelo, čim se ne slažeš sasvim sa partijskom politikom, odmah otpadaš. I to nije dobro. Tek kroz nekoliko izbornih ciklusa Srbija će možda doći do kvalitetnog parlamenta i pročišćenja političke scene. Sasvim je tačno da je za ovih osam godina pređen izuzetno mali demokratski put.
Nenad Lj. Stefanović
