Neopravdani izostanak

Kako jedna lična nesreća postaje društveni problem: to što društvo nije ni svesno toga da ima problem, čini taj problem još težim

Beograđanin Nagib Bahtjari je, po svemu sudeći, prilično malerozan čovek. Njegova tužna životna priča (v. Danas od 23. 9. 1999) potvrđuje da bi na nekoj imaginarnoj top-listi pehova njegov baksuzluk bio prilično visoko kotiran. Naime, samo nedelju dana pre početka trijumfalnog oružanog obračuna Slobodana Miloševića sa razvikanim NATO-om, g. Bahtjari je otišao na godišnji odmor, i to - pravo na Kosovo, u posetu rodbini u selu Belobrad kod Dragaša. E, sad, nevolja je u tome što ga je tamo, na vrućem terenu, zatekla em NATO-ova humanitarna bombaška kampanja, em su ga sustigle posledice javne i eksplicitne pretnje potpredsednika Vlade Srbije, ex-vojvode dr Vojislava Šešelja da, ako dođe do intervencije NATO-a, "Albanaca na Kosovu biti neće". To će reći da je i baksuznog Bahtjarija, zajedno sa familijom, celim selom i okolinom, poćeralo u bežaniju: došli policajci i vojnici, rekli im da imaju dva sata da pokupe stvari i sklone im se s očiju zauvek; tako se Nagib iz Beograda, u veličanstvenoj izbegličkoj koloni, obreo u Albaniji...

Pravi zaplet ovde tek počinje: N. B. je, naime, još od 1975. zaposlen kao mašinbravar u Luci Beograd; kad je počeo belaj, Nagib se javio firmi prvo sa Kosova, a posle i iz Albanije obaveštavajući ih šta (mu) se dešava i tražeći da mu odobre produženje godišnjeg odmora (čuj, odmora!), prinudni odmor, plaćeno ili neplaćeno odsustvo, bilo šta; tek toliko da u firmi znaju da je trenutno sprečen višom silom da se vrati na posao. Sve je naizgled bilo u redu, ali kada se NATO konačno, potučen do nogu, pokunjeno povukao iz Italije i Albanije pravo na Kosovo (dok je general Pavković trijumfalno umarširao u Niš, gde se ispostavilo da je ovaj grad - šta ćeš! - već ranije oslobođen), i Bahtjari se brže-bolje probio tamo, a odatle, sam bog zna kako, i do Beograda. U dičnoj prestonici Globalnog Otpora Novom Svetskom Poretku saznao je da je u međuvremenu - otpušten. Nije se, jelte, pojavio na poslu više dana uzastopno... A zna se šta trudbeniku koji udružuje rad & sredstva sledi za neopravdan izostanak! A da je izostanak neopravdan, u to nije uputno ni sumnjati, ako ste patriota i čovek na svom mestu: nema čovek potvrdu lekara da je bio bolestan, a nešto nam govori da ni MUP Srbije nije baš voljan da mu izda ćitabu kako su se njegovi pripadnici proletos, eto malo, igrali dispečera ljudskih života. Drugim rečima, dok smo mi ovde krvarili, Bahtjari se izležavao pod palmom i banjao po idiličnoj Albaniji, i sad bi još da se vrati kao da ništa nije bilo! I da nekom poštenom Srbinu, koji se sve vreme nesebično žrtvovao slušajući produhovljene poruke Milovana Bojića s ruba pa... khm, Brankovog mosta, sada oduzme naknadu za topli obrok i markicu za nepostojeći prevoz!

Bahtjarijev slučaj jedan je od onih kakve samo rat ume da namesti; i sam znam, vrlo izbliza, ponešto o tome. Međutim, kako će taj "slučaj" biti naknadno tretiran, to je već posleratno, tj. društveno pitanje. I utoliko je ova priča neobično znakovita, odnosno pogodna da nam ispriča mnogo "više" od sebe same. To što je jedan čovek, usled bizarnih ratnih okolnosti, izgubio posao - koji verovatno i nije neka premija - možda i nije tako strašno, pošto mnogi gube i glavu, i svoje najbliže, i celokupnu imovinu... Međutim, Bahtjarijeva priča otkriva nam - tačnije, samo još jednom potvrđuje - zastrašujući procep između realnosti i kolektivne svesti. Naime, ako "mi" želimo da "nam" savest bude mirna, onda Bahtjari apsolutno mora da popije otkaz: to je stvar od prvorazrednog društvenog značaja. U pitanju je naš miran san, ta neupitna svetinja svakog ispravnog Građanina. Ovo ne dolazi otud što ga neko u njegovoj firmi "mrzi što je Albanac" (bez obzira što uvek ima i takvih) nego otud što bi opravdavanje Bahtjarijevog odsustvovanja s posla značilo priznanje zločina. Drugim rečima: ako Luka Beograd (kao metafora, ako hoćete) prizna svom radniku Nagibu Bahtjariju da je opravdano odsustvovao s posla iz istih razloga iz kojih su stotine hiljada Albanaca proletos odsustvovale s Kosova, onda poslovodni organi - ili kako se to već zove - dotične firme preuzimaju na sebe teret posla koji, vaistinu, nije njihov. Ako, naime, gotovo celokupno društvo negira zločin (izvršen s predumišljajem i uredno najavljen od Nadležnog Lica iz Vlade onomad u zemunskoj hali Pinki), šta onda tu da radi jedno državno ili "društveno" preduzeće nego da se ravna po tome... Dakle, sve što se Bahtjariju desilo samo je varka, opsena, halucinacija rastrojenog čoveka, izmišljotina CNN-a i zlih imperijalista; uostalom, ako je čuveni kamenički kardiohirurg Ninoslav Radovanović mogao da popije otkaz zato što se pet dana nije pojavio na poslu (kad nam je bio najpotrebniji!), onda može, vala, i mašinbravar Bahtjari!

Tako, dakle, jedna mala lična nesreća (mala samo u poređenju s onim - brojnim - mnogo strašnijim ljudskim gubicima) postaje društveni problem. A to što društvo nije ni svesno toga da ima problem, čini taj problem još težim, a rešenje još udaljenijim. Nagib Bahtjari je, sticajem idiotskih okolnosti, upao, dakle, u taj procep između prakse jedne užasne politike, koja već preko deset godina nanosi zlo svakome kome može i stigne, i "teorije", žilavo ukorenjene u "masovnoj svesti", koja kaže da je zločin rezervisan za Drugog, odnosno da "mi", kao globalno neugrozivi Šampioni Nedužnosti, nemamo šta kome da se pravdamo. A sve što nas poslednjih godina snalazi, dešava nam se na pravdi Boga, ili zato što je naš vladar, eto, pomalo neljubazan i nezgrapan. I u celoj toj konstelaciji samoopravdavajućih fantazama građanin Nagib Bahtjari "pada" kao kolateralna žrtva jedne masovne neodgovornosti-kao-programa. A to nas još jednom uči da ima nečeg strašnijeg od mržnje, kao "aktivnog" zla; to je ravnodušnost, i odsustvo svakog, tako "uznemiravajućeg", osećanja odgovornosti. Nije, dakle, da "mi" mrzimo Bahtjarija; "mi" samo ne želimo da nas njegov slučaj podseća na nešto za šta nijednog trenutka ne želimo da verujemo da se desilo. Zato je najbolje mašinbravaru Bahtjariju udeliti šut-kartu s posla. Svako drugo rešenje - osim, eventualno, ako Nagib B. ne prizna krivicu i ne pokaje se što neodgovorno nije dolazio na posao - vodilo bi temeljitom preispitivanju svega onoga u šta velika većina građana - uključujući i mnoge "šetače" i "protivnike režima" - čvrsto želi da veruje. A kad pogledaš, ako ka tom preispitivanju ne hrli ni zvanična vlast, ni velika većina političkih partija, ni mediji, ni intelektualci, zašto bi se u to pačalo nekakvo Pristanište?! Dakle, Nagibe, bekrijo, zašto lepo ne priznaš da si proletos zeznuo stvar, pa ćemo ti sve lepo oprostiti!