Tranzicija i TV

Drug major ponovo hapsi

Valja nam već sada razmišljati kako će neka buduća kulturno-medijska Vlast tretirati produkte perioda višedecenijske "levičarske" vladavine

Počnimo ovu priču gradacijom po činovima: zastavnik Džemo (voli džem), poručnik Bluberi, kapetan Leši... major Zeman?! Ko je, dođavola, ovaj poslednji?! Hja, takođe lik iz pop-fikcije, ali ovaj put - češke. I to iz vremena brutalne sovjetske okupacije, kada je sve što je imalo "pop" predznak bilo krajnje sumnjivo. Osim, dakako, ako nije služilo svetoj stvari propagiranja Permanentne Socijalističke Revolucije. A major Zeman ne da je služio, nego je, po prirodi službe - prednjačio. Radi se o naslovnom junaku TV serije s početka sedamdesetih, koja prikazuje avanture neustrašivog operativca čehosovjet... pardon, čehoslovačke komunističke tajne službe; ovaj se operativac - inače križanac boljševičkog Džejmsa Bonda i inspektora Kolomba - u trideset epizoda zapanjujuće uspešno, nepokolebljivo i klasno svesno obračunava sa kriminalcima, smutljivcima i Neprijateljima Svih Boja, kakvi su, na primer, češki & slovački politički disidenti, borci za ljudska prava, rok-muzičari, hipici, nepoštena inteligencija, krijumčari ploča dekadentnih Rolingstounsa, plaćeni provokatori koji tvrde da je BMW dobar automobil, a da je trabant grdobno plastično smeće, agenti zapadnih zemalja (a svako je Agent dok ne dokaže suprotno, pitajte Husakovog intelektualnog sledbenika Gorana Matića) i ostala bulumenta koja je služila Imperijalističkoj Zaveri protiv Naprednog Čovečanstva. Major Zeman je, dakle, tipičan lik iz socijalističkog kič-treš imaginarijuma, frankenštajnovska TV kreatura kojom su ideolozi s pogrešne strane gvozdene zavese pokušavali da pariraju globalnoj pomami za američkim i ostalim zaspadnjačkim krimićima, špijunskim trilerima, avanturističkim odisejadama i ostalim neodoljivim "akcijama". Ispravno procenivši da se u ovakvim pop(ularnim) produktima, namerno ili ne, propagiraju anarhoindividualističke sklonosti koje omlitavljuju klasnu svest i dramatično odmažu Svetskoj Revoluciji, tovariši iz okupacionog Politbiroa prihvatili su bačenu rukavicu i napravili majora Zemana kao napredni odgovor na buržoaske filmske i TV provokacije, odnosno kao dokaz da se Banda i Reakcija mogu pobediti i njihovim sredstvima, na terenu za koji misle da je samo njihov...

ŽAL ZA MLADOS': Kažu da je serija "Trideset slučajeva majora Zemana", vo vremja ono, bila strašno popularna u domaji; skoro tri decenije kasnije, u drastično izmenjenim društvenim i političkim okolnostima, češka državna televizija (ČT) odlučila je da reprizira ovu seriju, doduše ne bez prateće "aparature" u vidu diskusija, okruglih stolova i drugih stručnih palamuđenja koja će katodnom pučanstvu precizno objasniti istorijsko-politički kontekst u kojem je serija, takva kakva je, nastala. Naizgled, repriza k'o repriza, ali ova odluka digla je neviđenu prašinu u češkoj javnosti, strasti su se uzburkale, udruženja nekadašnjih političkih zatvorenika ultimativno traže da se od reprize odustane, burne polemike nedeljama ne jenjavaju, čak se i predsednik Republike Vaclav Havel (negativno) izjasnio o dotičnoj reprizi (Havel je, inače, karikirani junak jedne od epizoda!), a neko se čak dosetio i da televiziji zapreti bombom na veče repriziranja prve epizode. Pokazalo se da je dojava bila lažna, ali sama pretnja pokazuje koliko je ovo postalo ozbiljno pitanje. Prvi podaci o gledanosti, pak, pokazuju da je major Zeman ponovo ispraznio ulice čeških gradova i sela; biće da stariji preko njega upražnjavaju žal za mlados' (a ne nostalgiju za Leonidom Brežnjevim, kako bi mogla pomisliti neka nežna i Napredna dedinjska duša), dok mlađe strašno zanima čime su se to kljukali njihovi najbliži preci kad su postali takvi kakvi su postali...

ŠKRGUT ZUBIMA: Nekako u isto vreme, hrvatska državna televizija (HTV) reprizira Velo Misto, znamenitu "splićansku" TV trakavicu iz sedamdesetih, delo čuvenog Miljenka Smoje, čoveka koji je od grada Splita, Dalmacije, mentaliteta mediteranskih Slovena i koloritnog dalmatinskog govora načinio građu za posve ozbiljan, a naizgled tako nepodnošljivo "lak" književni opus. Te serije se svi dobro sećamo jerbo je cela rahmetli SFRJ okapala pred televizorima prateći doživljaje Pegule i društva, čak uprkos tome što njihovo živopisno tolkovanje nije bilo uvek baš lako razumeti - i to, bogami, podjednako u Zagrebu i u Leskovcu. Ova serija, iako nesumnjivo važan deo hrvatske TV baštine, provela je cele devedesete u bunkeru, i više puta su se proteklih godina Nadležna Lica sa HTV izjašnjavala protiv njenog repriziranja, jerbo je "projugoslovenska" i "levičarska" tj. "prokomunistička". Što je, uostalom, u osnovi sasvim tačno. Kao da je drugačije i moglo biti, i zbog tadašnjeg društvenog poretka i zbog ličnosti i uverenja samog Miljenka Smoje?! I kao da to išta govori o njenom kvalitetu? Bilo kako bilo, serija je konačno, uz sve moguće ograde, "rehabilitovana", odnosno barem legalizovana, i ponovo ruši rekorde gledanosti, a lokalni turbo-desničari škrguću zubima i vajkaju se da mora da su došla neka poslednja vremena kad i uvek pravoverna HDZ-ovska HTV pripušta na ekrane to jugokomunističko smeće da duhovno truje nezaštićenu Hrvatsku Mladež (starež je, izgleda, zatrovana od ranije).

Šta nama govore ovi slikoviti primeri odnosa tranzicije i televizije? Naizgled ništa, pošto je Srbija - uz Kubu i Severnu Koreju - jedno od poslednjih utočišta Naprednog Čovečanstva kojem, doduše, u poslednje vreme na globalnom planu ide dosta loše... To će reći da nam ovde možda manjka šećera i jestivog ulja (čime dokazujemo svoju retroaktivnu, sentimentalnu odanost tradiciji nesrećno raspuštenog Lagera), ali nam raznih sutjeski, neretvi i otpisanih svakako još nije zafalilo: ne da ima, nego se preliva. Čiko, jesul' sve ove serije tvoje? Setite se samo prolećnog rata protiv(u) Nata: doslovno preko noći, neustrašivi skojevci su na našim telekranima orno odmenili imperijalističke detektive, koji su ionako svi korumpirani, drogiraju se, jedu gumene hamburgere i ne peru noge. Posle je, srećom, nestalo struje, pa smo mogli da živimo u miru. O ovom aspektu vaskolikog zaglupljivanja naroda dolepotpisani je, uostalom, pisao onda kada je trebalo - dakle, kada je grmelo...

CRNORISCI: Pošto postoje neke slabašne indicije da ni aktuelni režim (i "kulturna paradigma" koju je izgradio kao svoju "istorijsku verifikaciju") nije baš sasvim večan, odnosno da će ipak nestati bar godinu-dve pre definitivnog kraja našeg kosmosa, valja nam već sada razmišljati kako će neka buduća kulturno-medijska Vlast tretirati produkte - naročito one "popularne", masovnoj konzumaciji namenjene - perioda višedecenijske "levičarske" vladavine. Iskustva zemalja u tranziciji, naime, pokazuju da se na pravi put ka demokratiji i vaskolikom boljitku krenulo samo tamo gde se hrabro zakoračilo u istinski pluralizam vrednosti (kojeg, pak, nema bez zrelog i odgovornog odnosa prema vlastitoj prošlosti), dakle tamo gde jedna, "leva", navalentna i smarajuća totalitarna paradigma nije prosto zamenjena drugom, "desnom", po pravilu nacionalističkom, ksenofobnom i klerikalnom. Bojim se da, recimo, ako bi neki delovi sadašnje opozicije zaseli na vlast, ne bismo mogli da živimo od celodnevnih vakela rastorokanih popova... što nije baš ni za mrvu manje odvratno od tiranije Partijskih Komesara, štaviše: ovi tipovi u crnim rizama (a čak ni oni najglasovitiji i među lokalnom slavskom malograđanštinom najobožavaniji nisu, nažalost, mnogo više od borniranih palanačkih "mislilaca" koji poseduju duhovnu gipkost krepane muve) misle da imaju pravo na vlast i nad našim dušama, što je krajnje opasna pretencioznost.

Borba protiv programiranog zaborava bilo koje vrste i u ime bilo kojih Svetih Ciljeva jedan je od najneophodnijih rituala duhovne higijene; orvelovski permanentni retuš večito-promenljive-prošlosti uvek služi nekoj niskosti koja se zaklanja i maskira pompeznim floskulama. Jedna od dragocenih osobina globalne pop-kulture - pa čak i njenih zaista nastranih, "socijalističkih" derivata - jeste da svojim "sadržajem" (ili umišljenim odsustvom dotičnog), odnosno njegovom prezentacijom i recepcijom postaje ogledalo svog konzumenta. Zato nam TV serije, film i popularna muzika tako mnogo - zapravo sve - govore o prirodi jednog društva. Što se Srbije tiče, ona je trenutno u limbu: jedni duhovni zagađivači ne bi da odu, ali će jednom ipak morati; drugi duhovni zagađivači bi da zasednu, ama ne znaju kako. A radi se samo o tome da se i jedni i drugi puste niz vodu, uz grgot i klokot olakšanja. Pa da onda, uz 'ladno pivo, na miru gledamo Crnu guju. Jer, to je baš ono što nam treba: istorija iz jedinog pravog ugla, iz ugla njenih žrtava.