Film: Svetske premijere

Prodor margine

Internacionalni filmski festival u Torontu otvara široku lepezu novih filmova: od novih ostvarenja majstora Kiarastamija, Saure ili Grineveja do rediteljskog debija Tima Rota ili Egojanove ekranizacije poznatog romana Felisijino putovanje

Toronćanski filmski festival probio se, kažu, na drugu poziciju po značaju među svetskim festivalima. Kako ovde značaj znači "biznis", može se reći da je toronćanski festival postao, posle Kana, najveća svetska pijaca filma. Toronto je vrlo zgodan severnoamerički grad, u koji svi mešetari rado dolaze, prijem je dobar, atmosfera je liberalna, mogu se filmski trgovci opustiti, zabaviti, a u takvoj atmosferi posao se bolje obavlja.

Ako svetsku produkciju, pak, možemo podeliti na holivudsku i ostalu, nikako se ne bi moglo reći da toronćanski festival obeležavaju najjače holivudske produkcije. Naprotiv, a logično, holivudske megaprodukcije koje planiraju da postanu hitovi strateški su direktno okrenute najširem bioskopskom auditorijumu, i ne gube vreme na festivalima, niti rizikuju kod nepredvidljivih festivalskih kritičara. Toronćanski festival je više posvećen malim, nezavisnim produkcijama i marginalnim kinematografijama.

Nije da na Festivalu nikako nema holivudskih i ostalih visokobudžetnih filmova, no tu se prevashodno radi o nezabavno profilisanim filmovima, iza kojih se kriju naročite ambicije, a kojima bi upravo festivalska promocija dobro došla. Pored "proverenih" autora, koji su dosledni u svojoj "ozbiljnosti", ove godine smo na Gala programu (odabranih "kandidata", koji se izdižu iznad "marginalnosti") zatekli i jednog Vesa Krejvena sa filmom Muzika iz srca. Da li je Krejvena neko (producent) kupio da odradi "kandidaturu" za neko ordenje, ili mu je dosadilo da ga neozbiljno shvataju, tek, u ko zna kojoj potrebi za samopotvrđivanjem, on je napravio jednu krajnje "humanističku" melodramu, u kojoj Meril Strip (svakako suznih očiju u svakom drugom kadru) nalazi satisfakciju u nemogućem školskom kursu violine za raznobojne klince iz predgrađa, sve dok im nije priredila završni spektakularni koncert u Karnegi holu. Nije to izvedeno baš bez veštine, ali je podžanr oplemenjivanja multikulturalne (američke) mladeži suptilnije rađen u vreme Lea Mek Kerija i sličnih klasičnoholivudskih majstora. Ako sa svim nastavcima Strave u Ulici brestova Krejven nije uspeo da postane kralj novog horora, zašto ne bi pokušao ono što je Kronenbergu pošlo za rukom i bez napuštanja svoje specijalnosti - osvojio je festivalsku scenu?

Ima još dovoljno, možda nešto manje zanimljivih, primera spoja pretenzija eminentnih autora i samog festivala, koje se srećno objedinjuju prevashodno u Gala programu, u kome smo ove godine mogli tako videti domaću zvezdu Atoma Egojana sa Felisijinim putovanjem, povratnika Lorensa Kasdana sa Mumfordom, najnoviju ekstravaganciju Vudija Alena koja bi se mogla zvati recimo Nežan i nečastan (o džez gitaristi Emetu Reju), brazilskog doajena Karlosa Dijegesa sa Orfejem, zatim Bilo gde ali ne ovde Vejna Vanga (koji kao da je iz svoje alternativnosti odlutao u holivudskiju produkciju), ili Jakoba lažova Petera Kosovica (još jedna obrada jevrejske patnje pod naletom nacizma, sa Robinom Vilijamsom, varijacije kakve ćemo mi možda praviti kroz nekih pola veka). Teško da ćemo skorije producirati i neku sagu o našim brojnim građanskim ratovima, poput tematski neočekivanog Jahanja sa đavolom bivšeg Tajvanca Anga Lija o američkom građanskom ratu. Grehovima iz prošlosti ćemo se možda baviti u nekoj budućnosti i na način sličan Hiksovom (Skot Hiks se kod zaludnih kritičara baš dobro kotira nakon uspeha Sjaja), čiji Sneg pada na kedar ponovo obrađuje američke ratne i posleratne nevaljalštine prema američkim Japancima (nikako nas ne uveravajući time da su u sadašnjosti Amerikanci jedna besprekorna nacija). Od sve glasovitijeg španskog oskarovca Fernanda Truebe, sada sa Devojkom iz snova (komediji o naivnoj španskoj filmskoj trupi na gostovanju u nacističkoj Nemačkoj), teško da bismo imali šta da naučimo, a nije za očekivati ni da ćemo se ikada usuditi da kompetentno interpretiramo ceo dvadeseti vek poput plaćenog mudraca Ištvana Saboa sa Sunčevim sjajem. Istok-zapad Francuza Režisa Varniea (isplivalog sa Indokinom), koji pravi neku novu varijantu Doktora Živaga na podlozi posleratnog staljinizna, možda se ipak ispostavi jednog dana kao poučan.

No, oficijelni ugled Festivala uveličavao je najpre priličan broj poznatih autorskh imena sa najnovijim filmovima, zamagljujući utisak o preovlađivanju nepoznatih koji nadiru sa margine intrigirajući kritičare svojom nepredvidljivošću. Imena koja već poduže nešto znače i kojima će se ziheraška festivalska publika obradovati su: Pol Šreder, Stiven Soderberg, Agnješka Holand, Norman Džuison, Diana Kuris, Džim Džarmuš, Bil Forsajt, Alan Rudolf, Majkl Figis, Džejms Tobak, Erol Moris, Čarls Barnet, pa i glumac Tim Rot (sa rediteljskim debijem), hongkonška glumačka zvezda Silvija Čang (sa novim u nizu rediteljskih ostvarenja), Majkl Eptid, Verner Hercog, Benoa Žako, Aleks de la Iglesia, te jedan od novih prvaka nezavisnog filma Kevin Smit, čiju bismo Dogmu izdvojili kao smelo osveženje religiozno-anđeoskog podžanra. Ako se navedenima, uglavnom smeštenim u program Specijalnih prezentacija, pridodaju i takozvani majstori iz istoimenog programa, koji im baš prija, jer oni kao da ne haju za trendove već prave filmove u svom (opštepoznatom) "autorskom" fazonu, onda će predstava o veličini festivala još pre prelaska na njegove zapravo najzanimljivije programske segmente biti upotpunjena. A "majstori" su, svaki sa po novim filmom: Abas Kiarastami, Jusef Šain, Peter Grinevej, Marko Belokio, Arturo Ripštajn, Đuzepe Tornatore, Pol Koks, Čen Kajge, Aleksandar Sokurov, Manoel de Oliveira, Karlos Saura, Takeši Kitano, te evo i Aki Kaurismaki. Svako će tu naći svog proverenog favorita. Opasnosti se, međutim, kriju u neproverenom.

U navedenom kontekstu, nastup naših Točkova mladog Đorđa Milosavljevića, u ciklusu Otkrovenja, nije bio senzacionalan, ali je održao kontinuitet našeg nimalo beznačajnog prisustva u Torontu, uspostavljenog zahvaljujući i očitoj naklonosti direktora festivala Pirsa Hendlinga, a ponajviše selektora zaduženog za balkanske prostore, Dimitrija Eipidesa, odnosno njegovoj višegodišnjoj poslovnoj saradnji sa beogradskim Institutom za film. Bilo kako bilo, u godini novog katastrofalnog jugoslovenskog građanskog rata, imati na programu filmić poput Točkova, sa punim salama živahne, mešano jugoslovensko-emigrantske i kanadske publike, zapravo jeste bila svojevrsna senzacija.