Izdavaštvo: "Paideia"

Veza sa svetom

Da je "Paideia" u nekoj drugoj zemlji, rezultati bi bili mnogo bolji. Isto važi i za još neke izdavače koji su u ovim uslovima uspeli da ostave vidan trag u kulturi

U pet poslednjih godina privatna izdavačka kuća"Paideia" objavila je stotinak naslova savremene svetske književnosti u tiražu od oko pola miliona. "Paideia" je jedan od nekoliko izdavača koji su u tom periodu, u uslovima koje je suvišno navoditi, radili i ostavili vidan trag u kulturi.

"Kad bi mi dali priliku da osnujem izdavačku kuću u Francuskoj, ja bih tamo metodama koje ovde primenjujem, u uslovima normalnog tržišta i tamošnjeg standarda, u pravnoj državi, sasvim sigurno multiplikovao svoje dosadašnje rezultate. Kao što bih to i ovde, da nije bilo devalvacije prošle i pretprošle godine, do kraja ove godine sigurno objavio bar sto naslova bez ičije subvencije i stvorio mnogo veću izdavačku kuću", kaže Petar Živadinović, direktor "Paideie" i njen osnivač.

Ovako je, od maja do danas, objavio 25 knjiga (najnovija, stara nekoliko dana, jeste "Voljeno čudovište" Havijera Tomea), očekuje da će ih do kraja godine biti 40, a po geometrijskoj progresiji koju sledi prethodnih godina, planirano je duplo više. "Nisu važne brojke već činjenica da uprkos sankcijama, ratu, izolaciji, jedan privatni izdavač, a ima i drugih, objavljuje knjige. I to je čudo. Ni u jednoj zemlji bivše Jugoslavije, nigde se ne prevodi više stranih autora nego u Srbiji. Nas nekoliko izdavača objavili smo od 1994. godine, čak sam to možda i ja sam, više stranih knjiga nego svi oni zajedno", tvrdi gospodin Živadinović. "To govori da je ovde elita, da je narod, barem njegov najbolji deo, svetski orijentisan, i da je duhovno neprestano povezan sa svetom. Odlučio sam da usred rata objavim 20 savremenih pisaca, uprkos tome što autorska prava moram odmah da platim i što ona nisu jeftina. Mogao sam da ne objavim nijednu knjigu, ko bi mi zamerio."

Odakle novac za proizvodnju? "Troškovi proizvodnje su porasli za oko 400 odsto, a mi smo cene knjiga podigli u proseku za 40 odsto. Sredstva za akumulaciju obezbeđujemo pretežno prodajom starog lagera, takođe obezvređenog. Ako je 1997. godine vredeo milion DEM, sad vredi oko 200.000. Gubitke nastale zbog kursnih razlika ne možemo da prevaziđemo rastom cena zato što bi to smanjilo promet. Iza sebe nemamo ni velike fondacije, ni državu, ni medije, imam samo svoje ideje. Praktično, radimo na tome da iz lagera, ne razmišljajući o zaradi, zaradu apsolutno nemamo, finansiramo nove knjige verujući da će ovo što je sada, privredna i psihološka depresija, proći."

Zašto investirati u knjige kad ima toliko profitabilnijih poslova? Po gospodinu Živadinoviću, razlog je iracionalan. "Sebe smatram najpragmatičnijim čovekom, zato što radim nejneprofitabilniji posao u najnepovoljnijim okolnostima - i nisam propao. Čak kažu da sam uspeo. Neko kaže: šta je to, objavio si stotinak knjiga. Nek je to ništa, nek je to samo jedna mala svetiljka u mraku, ali je to svetiljka koja sija vlastitom svetlošću. Cenim male napore malih ljudi koji, poput Volterovog Kandida, obrađuju svoj vrt a ne lomataju se po trgovima i ne drže govore koji se po pravilu završavaju velikim razočaranjem onih koji su aplaudirali nesvesno se identifikujući sa vođom. Hvata me jeza kad vidim da se javljaju novi lideri koji misle da će uzvikivanjem na trgu da smaknu jedne a proglase druge kraljeve. To je apsolutno besmislena metoda. Srbima vođe nisu potrebne, potrebni su im dobri zakoni, pravna država, slobodna inicijativa, evropske institucije, i sve će samo po sebi da se normalizuje. Otpašće paraziti, oni koji ne znaju ili neće da rade. Treba ostvariti ideal društva kakvo su sanjali utopisti, društva u kome će se sve okretati oko Sunca rada."

"Paideine" knjige, izabrane "u porodici" (biramo ih moja žena, dete i ja), po rečima gospodna Živadinovića, "kulturni su događaj u svojoj zemlji". Zato je ove godine objavljena zbirka nobelovca Žoze Saramaga "Embargo i druge priče", prva iz serije izabranih dela Horhe Luisa Borhesa "Alef" povodom stogodišnjice njegovog rođenja koja se obeležava u svetu, Solženjicinova "Rusija u provaliji" (kupljena su i prava za njegove memoare), Ijen Mekjuen je dobio nagradu "Buker" za "Amsterdam", američka kritika je "Plavi cvet" Penelope Ficdžerald proglasila najboljom knjigom u prošloj godini, Luis Sepulveda je najprevođeniji i najčitaniji španski pisac na Zapadu, uskoro će biti objavljene, da pomenemo samo jednu knjigu, priče Dalerma "Prvi gutljaj piva i druga mala zadovoljstva", najprodavanija knjiga u Francuskoj prošle godine; objavljene su i knjige iz medicine, na primer "Sida" Montenjea, koji je i otkrio virus ... "U programu imamo uvek i kapitalna dela. Pre dve godine objavili smo 'Pozorište. Sabrana dela' Ežena Joneska; nijedan izdavač van Francuske nije ga objavio integralno kao mi. Sve što smo do tada zaradili uložili smo u to delo. I kad-tad će nam se vratiti."

U "Paideinoj" biblioteci nema domaćih pisaca zato što gospodin Živadinović voli da radi "ne samo teže nego i potrebnije". To konkretno znači: "Svi naši izdavači objavljuju domaće autore, a kod nas postoje velike praznine kad su prevodi u pitanju. Samo na spisku klasika ima stotinak dela koja nikad nisu prevedena, a neophodna su. Zato sebi kažem: potroši svoje pare i svoje vreme na nešto što je za tebe veći izazov i za čitaoce korisnije.

"Paideiu" je poznatim izdavačem učinio Paulo Koeljo. Drugi izdavači su ovaj poslovni uspeh nazivali ludom srećom, zaradom na nečem što je neko u svetu već uradio. "Potpuno netačno. Uspeo sam primenjujući jednu specijalnu marketinšku metodu, koja će ostati tajna. Ali van toga, ono što je pogodovalo uspehu Koelja jeste vreme kad smo ga objavili: nakon Dejtona, nakon prestanka rata, kad su ljudi želeli da veruju da je sreća moguća, da kosmos pomaže onima koji se bore. Koeljo ima tu vrstu kosmičkog optimizma, i time je osvojio publiku kad je ona bila željna sreće. Ja sam prodao mnogo njegovih dela, i moguće je da sam jedan od tri izdavača na svetu koji su prodali najviše njegovih knjiga."

Nekadašnja inicijativa gospodina Živadinovića da udruživanjem izdavača modernizuje distribuciju i smanji rabat propala je zato što "nije bilo vreme za to, i još uvek nije". "Ljudi su opterećeni borbom za opstanak, pa je solidarnost poslednje što ih zanima. Svako traži individualna rešenja. Najnoviji primer je otkup Ministarstva Srbije knjiga za biblioteke. Otkrio sam da je skoro svako od izdavača radio isto što i 'Verzal pres', na koji su sada svi kivni. Svi su pravili neke aranžmane s Ministarstvom. Ispostavilo se da je prošlih godina Ministarstvo svima otkupljivalo knjige. Nama su, za pet godina, zatražili samo jednu. Zar je od cele naše produkcije samo jedna vredna da se nađe u bibliotekama Srbije? I kako su drugima otkupljivali kad nikakvog konkursa nije bilo?"

Ni pirati nisu udružili izdavače. "A ni intelektualci nisu reagovali, izuzev Udruženja prevodilaca. Ja se već tri godine, više usamljeno nego bezuspešno, borim protiv pirata. Nije to samo zbog interesa moje kuće, to je borba za ozdravljenje jedne profesije, pa možda i neznatni prilog ozdravljenju društva. Jednog dana će naša buduća država, odnosno njeni građani, morati da plati vrlo visok ceh zbog nekih koji smatraju da smo zahvaljujući sankcijama oslobođeni poštovanja međunarodnih normi. Naprotiv, onima koji nas smatraju varvarima treba dokazati da poštujemo savremene civilizacijske norme. Koji evropski izdavač može da se usudi da mi ne da autorska prava ako ću ja da ih platim? Treba da prestanemo da kukamo da oni u nama vide varvare i da počnemo da se ponašamo civilizovano."