Rusija

Novi kavkaski rat

Kremlj dao odrešene ruke federalnim snagama ne samo da unište terorističke grupe na Severnom Kavkazu nego i da ukrote "nezavisnu Čečeniju", koja već osam godina prkosi Moskvi postavši država u državi

Specijalno za "Vreme" iz Moskve

To je rat, rat protiv terorističkih grupacija, njihovih štabova i baza, mesta okupljanja i logora za obuku, skladišta, centara veze i raznih objekata koje kontrolišu teroristi, uključujući aerodrom u glavnom gradu Čečenije, Groznom. Potvrđujući da će rat potrajati "sve dok ne bude uništen i poslednji bandit", ruski premijer Vladimir Putin je, na kraju prve nedelje masovnih vazdušnih udara koje ruska avijacija od 20. septembra svakodnevno preduzima na ciljeve u otcepljenoj severnokavkaskoj republici, prvi iz vladajućeg vrha najavio kraj neutralnosti.

Novi rat protiv antiruskih grupacija na tlu Čečenije i, istovremeno, protiv čečenskog separatizma, stekao je simpatije javnosti, što nije bio slučaj tokom čitavog prvog rata 1994-96, jer je svima, pogotovo narodu, postalo mučno od dvoličnosti visoke politike koja se vladala kao da se ništa nenormalno ne događa. A bilo je potpuno nenormalno: Moskva se držala kao da je Čečenija kao i svaki drugi deo Ruske Federacije, a Čečenija je, uprkos sporazumu o prekidu vatre i političkom rešenju "čečenskog pitanja", vodila permanentni rat protiv Rusije. Najzad je nastao preokret. Ruske trupe su, po okončanju kampanje za izbacivanje terorističkih grupa koje su iz Čečenije izvršile upad u Dagestan, faktički uspostavile blokadu ove pobunjene republike, istovremeno nanoseći po gotovo celoj njenoj teritoriji, uključujući prestonicu, raketne udare.

KOPiJA NATO NAPADA: Moskva se najzad odlučila da pokaže zube, udarajući snažno po ideolozima upada u pogranične oblasti Dagestana i čudovišnih terorističkih akata u Moskvi, Bujnaksku i Volgodonsku. Uz to, pokazala je da može da dejstvuje efikasno, a da to ne bude, kao pre pet godina, u korist svoje štete, na šta su inače upućivale preteće poruke tipa "agresija međunarodnog terorizma" ili "ugušiti skotove u korenu", zbog čega su bila osnovana početna strahovanja da se ulazi u još jednu opasnu i neizvesnu avanturu. Taj rat je, kao što pokazuju taktika i strategija primenjena tokom prve nedelje bombardovanja izabranih ciljeva i kao što zaključuju domaći mediji, gotovo potpuna kopija strategije i taktike u vazdušnoj kampanji koju je NATO prošlog proleća uspešno primenio protiv Jugoslavije. Kao što je famozni Džejms Ši, na pres konferencijama u sedištu zapadne vojne Alijanse, demonstrirao preciznost udara na ciljeve NATO aviona u Jugoslaviji (i usput priznavao kolateralne greške), u Moskvi je lično glavnokomandujući ratnog vazduhoplovstva general Anatolij Kornukov prikazivao novinarima uveličane foto snimke iz vazduha, na kojima se lepo vidi kako su ruski avioni uništili dva aviona na aerodromu kod Groznog, radio-lokacioni centar i jedan petrohemijski zavod - svaki cilj precizno pogođen po jednom jedinom raketom.

Vazdušna kampanja NATO-a protiv Jugoslavije je trajala 11 nedelja, a koliko će ta taktika kopirana ovde biti primenjivana na teritoriji Čečenije, niko u Moskvi i ne predviđa: može da se okonča za neku nedelju, a može da se produži i šest meseci. Kao i u slučaju NATO-a u operaciji protiv Jugoslavije, gde su vazdušni udari obezbedili uslove za kopnenu invaziju, i ovde se ne isključuje - intervencija kopnenim snagama. Lično ministar odbrane, maršal Igor Sergejev izjavio je da postoje konkretni planovi za vojnu akciju pešadije i mehanizovanih jedinica na teritoriji Čečenije:

"Razrađeno je nekoliko varijanti za gonjenje i uništenje terorista na tlu Čečenije, ali još nije odlučeno koja će od njih biti primenjena", izjavio je maršal Sergejev tokom posete jednoj vojnoj bolnici, gde je obišao ranjenike iz prethodne ofanzive ruskih snaga protiv čečenskih terorista koji su pre dva meseca upali u Dagestan. Vazdušni udari avijacije upereni su ne samo protiv tzv. glavnih objekata terorista u Čečeniji već i protiv njihove logistike i praktično znače metodično uništavanje svega što praktično i teoretski može da oteža ili predstavlja prepreku u toku buduće kopnene operacije. Udarima, kako objašnjavaju predstavnici Generalštaba, prethode "informativni" letovi, da bi se snimila najnovija situacija, a posle udara se takođe snima kakav je rezultat. Vojni predstavnici kategorički odbacuju tvrdnje da stradaju civili: akcija je uperena isključivo protiv terorista, a udari su toliko precizni da ništa nije pogođeno izvan izabranih ciljeva - tvrdi general Kornukov. On, međutim, dopušta mogućnost da je stradao i neko nedužan, ali samo u slučaju, kako je rekao general, "ako se našao tamo gde ne bi smeo biti!" U pripremi operacije protiv Čečenije - ističu mediji - ruski generali su se poučili na iskustvu NATO kampanje protiv Jugoslavije, koje im je nedostajalo u prvom ratu, pre pet godina.

TOTALNA BLOKADA NA PAPIRU: Još pre početka vazdušne kampanje, stvoren je plan za potpunu blokadu, to jest "zone bezbednosti", po ugledu na praksu koju je bivši SSSR koristio štiteći se od "neprijateljskih" država - suseda (Kine, Turske, Irana), kako se tada smatralo, uključujući one famozne pojaseve uvek sveže uzorane zemlje, na kojoj se lepo prepoznaju tragovi eventualnih prebeglica. Federalne snage se razmeštaju u tri linije odbrane; prvi pojas čini sama granica (koja je nominalno samo administrativna, a sada postaje stvarna) koja se tehnički učvršćuje (kontrolni punktovi, karaule, zasede). Na toj najisturenijoj liniji su jedinice tzv. unutrašnje armije (vojnici Ministarstva unutrašnjih poslova), kojima je poverena uloga graničara. Njihov glavni zadatak jeste da onemogućavaju prebacivanje bojovnika iz Čečenije, preko Gruzije, na teritoriju Rusije u Dagestan, Ingušetiju i Severnu Osetiju. U sledećem pojasu su postavljene jedinice regularne armije, koje bi, ako se ukaže takva potreba hitno mogle da priskoče u pomoć onima na granici. Ove jedinice imaju i tešku artiljeriju. Na trećoj liniji je locirana operativna rezerva, koja može da interveniše na najugroženijem sektoru, u slučaju šireg sukoba. Celokupan sistem odbrane ima obezbeđenu podršku ratnog vazduhoplovstva. To je, međutim, ratni plan. Rusija sada nema ni para (prema najskromnijim računicama, uz minimalne zahteve i opremu, za kilometar granice treba 400.000 dolara), ni vremena da sprovede taj plan. A situacija traži da granica već bude zatvorena. Prema priznanjima predstavnika vojnog vrha, umesto sve opreme i utvrđenja koje to podrazumeva, Rusija će se odeliti od Čečenije dubokim rovom, gde to bude mogućno, odnosno u dolinama i ravnici. U brdskim i planinskim predelima, granica će biti gusto minirana - iz vazduha.

NA "PRAVOSLAVNOJ TERITORIJI": Ma koliko čudno i neverovatno da zvuči, istina je da je Rusija sama odvojila čitav Severni Kavkaz od sebe, povukavši sve svoje snage na "pravoslavnu teritoriju". Ne samo Čečenija, iz koje su se federalne trupe povukle radi mira u kući, bezmalo odmah pošto je general Džohar Dudajev 1991. proglasio suverenitet (i ostavile mu sve naoružanje, uključujući ratne avione, baze i vojna skladišta sa ogromnim količinama oružja i municije), nego i susedna Ingušetija, Dagestan i Severna Osetija bili su bez vojske!? Samo policija. Inguški lider Aslan Aušev, na primer, ni u vreme čečenskog rata '94-'96, nije dopustio da federalne trupe stupe na tle Ingušetije! Sada jeste, što jedino može da znači da mnogo više strahuje od upada terorističkih četa Šamila Basajeva i "crnog Arapina", Jordanca Habiba Hataba, nego nezadovoljstva svojih sunarodnika i eventualnih konflikata što je dopustio da se Rusi vrate. On je time, u stvari, najviše iznenadio svoje čečenske prijatelje, koji nikako nisu očekivali takav udarac u leđa. Uprkos tome, međutim, i izjavama o potpunom zatvaranju granice , mada nastoje da zatvore sve "rupe" na liniji odbrane, vojni komandanti su svesni da je to "nemoguća misija".

U ovoj fazi, pripadnici unutrašnje armije u ulozi graničara i lokalna milicija kontrolišu prelazak preko granice na jednu i drugu stranu, sprečavaju prebacivanje terorista i njihove upade, kao i šverc, ali još nemaju naredbu da administrativnu granicu pretvore u front. Naprotiv, Rusija je pokušala da nađe zajednički jezik s Groznim, pošto se našla pred izborom - da postigne sporazum sa čečenskim predsednikom Aslanom Mashadovom, da joj sam preda glavne teroriste, sa Basajevom i Hatabom na čelu ili da pošalje svoje trupe u Čečeniju, da ih se sama domogne i tako učini kraj njihovim pretnjama i teroru. Grozni je, međutim, faktički odbio taj poziv mada je čečenski predsednik Mashadov izrazio želju da se sastane sa predsednikom Borisom Jeljcinom i da "dva predsednika, bez posrednika, u četiri oka reše sve probleme". Istovremeno, međutim, na zahtev Moskve da joj izruči teroriste, Grozni je odgovorio porugom - zahtevom da Rusija izruči "ratne zločince" , vojne komandante koji su rukovodili operacijama u prvom ratu. RAZLOG ZA INTERVENCIJU: Mashadov je time, stvorio casus belli, ali Moskva nije spremna da iskoristi taj izazov da bi počela novi kopneni rat, što ne znači da neće. Znakova da ta uzdržanost neće potrajati ima poprilično, pored već navedene izjave maršala Sergejeva. Premijer Putin je već imao seriju dogovora sa šefovima "ministarstava sile", na kojima su utvrđeni njihovi zadaci u neposrednoj budućnosti. Zamenik načelnika Generalštaba general-pukovnik Valerij Manilov potvrdio je novinarima da ne može, i niko nema prava da isključi nijedan oblik i način dejstava radi izvršenja glavnog zadatka - likvidacije terorističkih formacija na teritoriji Rusije, ma gde se one nalazile, uključujući unutar granica Čečenije. Dakle, sve ono što su rukovodstvo i vojni vrh Jugoslavije propustili da urade na Kosovu, dok je tome bilo vreme.

Za sada, međutim, ruske snage koncentrisane oko Čečenije zadovoljavaju se vazdušnim udarima, po ugledu na kampanju NATO-a protiv Jugoslavije, sve u nadi da će čečenski lider Mashadov shvatiti šta mu valja činiti. Utoliko pre što na to pokušavaju da ga navedu i njegovi prvi susedi, lideri Ingušetije i Severne Osetije, koji su do sada bili njegovi glavni lobisti u Moskvi. Oni sami znaju da bi rat na kopnu pogodio i njihove teritorije, ne samo da bi teroristi i tamo tražili zaklon (što znači da bi se ratna dejstva i na njih proširila) nego bi obe oblasti bile preplavljene izbeglicama. Činjenica je, međutim, da je Mashadov mnogo više predsednik na papiru nego što kontroliše situaciju u svojoj republici. Njegove oružane snage od oko 7000 bojovnika podređene su lokalnim komandantima koji su gazde za sebe. Pored njih, još toliko pobunjenika deluje samostalno - baveći se upadima u susedne oblasti, otmicama, švercom i krađama svega živog i pokretnog. Čak ako je Mashadov i iskren kad tvrdi da je i sam čvrsto protiv terorističkih akcija koje njegovi neposlušni komandanti organizuju u susednim oblastima, a posebno protiv akcija uperenih protiv građana, kao u Moskvi, Bujnaksku i Volgodonsku, mali su izgledi da može da pomogne i sebi i Moskvi i tako izbegne novi rat. Rusiji, dakle, prema ocenama eksperata, preostaje da se vrati pet godina unazad i da ponovi ratni pohod na pobunjenu Čečeniju.