Srbija posle Miloševića

Običan evropski narod?

Do pre desetak godina građani Srbije službeno su živeli očekujući svetlu budućnost u obliku komunističkog raja. U protekloj deceniji Slobodan Milošević obećavao im je švedsko-švajcarske plate i standard, sve veći što je država bila manja. Uprkos slavnoj pobedi nad NATO alijansom, još ima smisla pitati se o budućnosti Srbije

Razgovor na tu temu "Vreme" je obavilo sa Vladimirom Ilićem, docentom na predmetu metodologija socioloških istraživanja, Milanom St. Protićem, istoričarem i jednim od lidera Saveza za promene, i Jovom Bakićem, asistentom na predmetu sociologija politike na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Sva trojica ističu da je svako predviđanje, čak i u društvima mnogo stabilnijim od ovdašnjeg, nezahvalan posao. Ovde posebno jer, kako kaže Vladimir Ilić, "govorilo se o spasu nacije, a to je bilo drugo ime za očuvanje privilegija užih grupa na i oko vlasti da se bogate i da upravljaju, s jedne strane, i za očuvanje privilegija širokih grupacija prigradskog i seoskog stanovništva da rade malo, da ne uče, da se ne prilagođavaju promenama".

Takvo raspoloženje - u rasponu od straha da ne bude gore, do neverice da se u zemlji Srbiji ikada drukčije živelo - režimska propaganda sistematski neguje. Slobodan Milošević je u utorak objavio da nam posle herojske odbrane sleduje takođe herojska i neprijateljima neverovatna obnova i izgradnja. Sa televizijskih ekrana već cure prve stotine i hiljade tona nafte i benzina, a viškovi žita zahtevaju sistemsku integraciju rafinerija, hemijske industrije i poljoprivrede... Sva stvarnost delo je produžene agresije NATO snaga i, u rečniku vlasti sve frekventnije, "pete kolone". Čini se da je najveći psihološki i propagandni efekat proračunat na (ne)poželjne posledice tromesečnog "demokratskog bombardovanja" Srbije. Vlast očigledno jaše na pretpostavljenom i/ili stvarnom razočaranju građana u ono što se uobičajeno naziva "zapadna demokratija", nastojeći da na taj način u što većoj meri iz konkurencije eliminiše sve političke protivnike.

Vladimir Ilić smatra da ne treba precenjivati postojanost raspoloženja naše političke javnosti. "Radi se samo o tome kada će se i sa kolikim pretrčavanjem u drugu krajnost to desiti", kaže on. "Što se tiče zapadne demokratije, ne treba zaboraviti da je ona prekjuče zatvorom kažnjavala onoga ko bi Crnca naučio da čita i piše, a juče je živela u ljubavi sa g. Papadopulosom, Frankom, Kaetanom, Stresnerom. Još maltene jutros, ili možda pre šest godina, zapadna je demokratija podržala g. Jeljcina da vojskom rasturi parlament. Iza načela zapadne demokratije nalaze se konkretni interesi, ona reprodukuje strukture nejednakosti i zavisnosti koje odgovaraju dominantnim grupama u zapadnim zemljama. Nacionalisti ne greše kada to pominju. No, šta je alternativa? Balkanski tribalizam? Autizam? Možemo birati između pax americana i balkanske krčme, krvave i raspojasane kao u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu. Ako razmišljamo trgovački, pomirićemo se sa tim da Zapad preuzme ´belčev teret´, a mi ćemo silom prilika živeti u miru sa susedima, Tutsima i Hutuima, ili sa Hrvatima i Albancima. Šta god da izaberemo, neko će zaraditi, neko će platiti (nadam se, ne glavom). Čak me ne bi iznenadilo da će, šta god da izaberemo, u osnovi isti ljudi zaraditi, a platiće oni koji su i do sada plaćali."

ŠIZOFRENIJA: Na pitanje kako u uslovima stvarnog razočaranja, s jedne, i režimske manipulacije razočaranjem, s druge strane, promeniti Srbiju, Jovo Bakić odgovara da bombardovanjem nije kompromitovana ideja demokratije, već njeni današnji nosioci, prvenstveno Sjedinjene države. "Ali", dodaje Bakić, "demokratija je ideja narodnog suvereniteta, a ta ideja nije kompromitovana. Ona, posebno u Srbiji, mora doći do punog izražaja u narednim mesecima i, valja se nadati, narednim godinama. Bez narodnog suvereniteta, svi oblici vlasti pretvaraju se u ovaj ili onaj oblik lične vlasti."

NATO bombardovanje Srbije predsednik SAD Bil Klinton najavio je kao humanitarnu intervenciju čiji je osnovni cilj zaštita ljudskih prava. Jovo Bakić kaže da "demokratija i ljudska prava na svetskom nivou spadaju u jedan ideološki diskurs. To su neupitne stvari, oko toga se ne raspravlja, jer su to velike, nedostižne ideje kojima se teži. Ali, takođe, to je nešto što prosto spada u klasičnu ideološku igru koju igraju svi političari. Neke plemenite ideje oko kojih postoji konsensus isturaju se u prvi plan da bi se prikrili određeni realni i praktično-politički ciljevi."

Milan St. Protić ističe da su ideje demokratije mnogo starije od lidera koji danas predstavljaju Zapad, ali i da je pogrešno poistovećivati demokratski princip sa bilo kojom određenom zemljom. "Moglo bi se upitati i u kojoj meri današnje vođe zapadne civilizacije razumeju nekadašnje temeljne demokratske principe. Oni su to u dobroj meri dobili u nasleđe, bez borbe; zato se u svojoj spoljnoj politici ponašaju shodno sebičnim i pragmatičnim ličnim interesima, mnogo manje vodeći računa o principima demokratije i slobode čoveka i građanina. To je svet u kom živimo, ali zbog toga što su se oni o nas ogrešili ne znači da treba odbaciti vrednosti koje su iz tih sredina proistekle pre 200 godina." Što se Srbije i njene budućnosti tiče, Protić smatra da pitanje treba drukčije sagledati. "Do bombardovanja je došlo zbog toga što su ovdašnja vlast i njen prvi čovek praktično doveli do takve strahote, umesto da nas od toga štite. Oni koji nas predstavljaju dužni su da brane interese naroda. Ponašanje NATO alijanse i međunarodne zajednice može se tumačiti kao licemerno, nemoralno, nemilosrdno - ali primarna odgovornost je na onom ko je dopustio da jedan mali i nezaštićen narod bude bombardovan 78 dana. Da je na čelu Srbije bio neko ko je znao nešto o tome šta se može dogoditi i do koje mere velike sile nemaju milosti kada su ugroženi njihovi interesi, nikada do toga ne bi doveo. Primarna je uvek odgovornost vlasti, tek onda drugih država, velikih sila ili međunarodne zajednice."

KAKVA SRBIJA: Antikomunistička retorika opozicije u proteklih deset godina nije, čini se, proizvela poželjne političke efekte. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da su građani podložniji uspomenama na bolju prošlost, nego obećanjima neizvesne budućnosti. U dvadesetom veku dobar deo sveta živeo je sa vizijom budućnosti koja obećava opšte jedinstvo i jednakost, svako prema sposobnostima, svakome prema potrebama... U Srbiji na pragu trećeg milenijuma obim potreba građaninu određuje država, kao i cenu koju za njih ima da plati. Ona ideologija je, neosporno, delovala. Šta bi mogla biti očekivanja od budućnosti, sada i ovde? "Treba postaviti mnogo dostižnije ciljeve", kaže Jovo Bakić. "Za uzor poželjne budućnosti Srbije ja bih uzeo Grčku. Hajde da kopiramo taj sistem, jer Grci su nam slični u radnim i političkim navikama, načinu života - a žive veoma pristojno."

Ponovo ističući opasnost istorijskih analogija, Milan St. Protić je takođe naveo primer Grčke kao uzor neke buduće Srbije. Grci su uz velike teškoće prisajedinili Krit, dvadesetih godina ovog veka doživeli su veliki poraz nacionalne politike gubitkom prava na teritorije u Maloj Aziji, građanski rat posle Drugog svetskog rata, kiparsku krizu, vojnu huntu... "Ali su, odričući se teritorija po diktatu međunarodnih snaga, potom zakasnelim unutrašnjim promenama, tek sedamdesetih godina, uspeli da reformišu državu a svoju nacionalnu ideju, prilagođenu postojećim okolnostima, sačuvaju. Uspeli su u dve stvari: da kiparsko pitanje drže otvoreno do dana današnjeg i, s druge strane, uspevaju da sami, uprkos celom svetu i svim članicama UN, osporavaju priznavanje Makedonije pod tim imenom."

Vladimir Ilić smatra da ne postoje "najbolji" i "najgori" ishodi za celo društvo, jer ono što jednom delu odgovara, drugome šteti, bilo da se čuva status quo ili radi na korenitim promenama. U zamislivoj budućnosti neki radikali će postati mondijalisti, neki lenji radnici će se prilagoditi balkanskoj varijanti mančesterskog kapitalizma, neki nacionalni intelektualci će ući u upravne odbore stranih fondacija, a neko će nostalgično glasati za neokomuniste, kada ovi sadašnji odu." U izvesnom smislu, Jovo Bakić je nemilosrdniji u predviđanju budućnosti Srbije. Nasuprot onoj Srbiji koja se "saginjati neće" i kojom "neće upravljati tuđa ruka", valjalo bi da se pripremimo na poniznost i pokajanje. "Ta poniznost u prvim godinama postmiloševićevske ere biće slična poniznosti Nemaca posle Drugog svetskog rata. Srbi su trenutno na Zapadu jedan od najomraženijih naroda - namerno kažem ´narod´ a ne ´Miloševićeva vlast´. U prvim godinama posle Miloševića će jedan ponizni stav naših političara biti neophodan. Drugog izbora nema: izgubili smo ratove koje jesmo ili nismo vodili, a izgubljeni ratovi za poraženu stranu znače ponizan stav. Tek posle toga - i uz potvrđenu spremnost i sposobnost priključivanja svetu - mogli bi da postanemo jedan običan evropski narod, čak možda i malo specifičan - ali ne više nego bilo koji drugi mali narod. Ali, ja ne mislim da je to loša budućnost."

Neku vrstu recepta za budućnost Srbije - u duhu izreke da nema ništa novo pod kapom nebeskom - istoričar Protić vidi u stavu srpskih liberala sredine prošlog veka, da su unutrašnje i spoljašnje oslobođenje dve strane iste medalje. Svetozar Marković je tu parolu zaoštrio u stav da je unutrašnje oslobođenje uslov spoljašnjeg. Može li to Srbija i kad će, ne zna se.

Vladimir Ilić

Nadvladavanje straha

Milan St. Protić

Vlast i odgovornost

Ako se ograničimo na narednih deset godina, to bi morao da bude proces oslobađanja od svih predrasuda, grešaka i pogrešnih merila kojima smo robovali poslednjih deset godina. Ali, temeljiti principi - način ponašanja, odnos između stepena vlasti i odgovornosti - mora biti ustanovljen odmah. Da se kroz volju građana rešavaju sva otvorena pitanja koja nam je Milošević i pedesetogodišnji komunizam ostavio u miraz. I Vojvodina, i Crna Gora, i odnos prema međunarodnoj zajednici, ekonomski preobražaj, sve to je jedan proces, ali temeljni principi moraju biti odmah jasni i proveravani na izborima, pa makar za sledećih deset godina imali pedeset vlada. Osim toga, kao narod ćemo morati da pokažemo koliko smo u međuvremenu sazreli. Lično sam ubeđen da je narod mnogo zreliji nego što su oni koji su mu se nametnuli, i da je to pokazao suprotstavljajući se Miloševićevom režimu od početka - do sada neuspešno iz razloga koje sada ne možemo analizirati, ali kreću se u rasponu od nesposobnosti opozicije da sarađuje na zajedničkom cilju, do činjenice da je međunarodna zajednica iz svojih razloga povremeno snažno podržavala Miloševića.

Jovo Bakić

Promene uz težak rad