Svedok vremena: Biljana Plavšić

Milošević je slao direktive

Uvek je u jednom džepu imao "neposlušne" Srbe iz Krajine, u drugom "neposlušne" Srbe iz Bosne i Hercegovine. I onda sedne sa zaoadnim političarima kao "garant mira i stabilnosti", vadi malo iz jednog, malo iz drugog džepa

Da smo imali neko odgovornije rukovodstvo, možda bi stvari danas bile bolje, kaže Biljana Plavšić, na početku najtvrđi "jastreb" SDS u BiH, na kraju najveći "izdajnik srpstva", bivša "carica", izbeglica i, tek pošto više nije predsednica Republike Srpske, potencijalno veoma opasan svedok zbivanja. Vreme za obavljanje poslova u Srbiji brzo ističe. Naizgled, nije bilo tako početkom 1992, kada je rat u Bosni i Hercegovini, po njenom uverenju, iznenadio bosanske Srbe. "Moje ponašanje za vreme rata", kaže, "neki su tumačili kao radikalno, a kasnije da sam se promjenila. Smatrala sam da, po svaku cijenu, Srbi moraju odbraniti svoj opstanak u Bosni i Hercegovini. Mislim da se u toku rata moglo više postići. Kasnije su odlučivali - a možda i u toku rata - ljudi sa Zapada. Sada, kad čitamo njihove memoare, vidi se da su bili skloni da kažu, kao lord Oven: ´Ono što ste postigli u ratu morate za diplomatskim stolom da odbranite. A da li ćete odbraniti, druga je stvar´."

BILJANA PLAVŠIĆ: Od početka rata vođeni su pregovori u kojima nisam učestvovala, čak ni u pregovorima koji su vođeni između matice i rukovodstva Republike Srpske, zato što sam u samom početku imala određen stav, i javno sam ga rekla, da bi trebalo da vodimo mnogo samostalniju politiku i da se pomoć Republici Srpskoj od matice ne smije uslovljavati. Gospodin Milošević je to znao i tražio je od g. Karadžića, mislim dva puta, da me smjeni. Razlog je - tada toga nisam bila ni svjesna - moj stav koji je predsjedniku republike g. Karadžiću bio poznat, da nije dobro po pamet tako često odlaziti u Beograd.

Možete li iz perioda spočetka rata u BiH izdvojiti neki trenutak u kom ste shvatili da je miran izlaz neophodan?

Za mene je miran izlaz bio imperativ i mjesec dana pošto je rat krenuo. Prihvatili smo Kutiljerov plan, potom Vens-Ovenov jer je nudio kantonizaciju sličnu Karadžićevom predlogu pre izbijanja rata. Iako u tim razgovorima sa Izetbegovićem i Kljujićem nisam učestvovala, znam da je srpski zahtjev u startu bio samo da se u Skupštini BiH formira vijeće naroda. Odbili su. Iza toga bio je predlog kantonizacije po švajcarskom modelu. Sad je jasno zašto - zato što se htjelo u rat. Vens-Ovenov plan je propao, iza toga i Vens-Stoltenbergov, koji nisu prihvatili Muslimani. I tako smo, na koncu, došli do Dejtonskog sporazuma - u vreme kada su Srbi bili vojni gubitnici.

Od početka rata u Bosni i Hercegovini do Dejtonskog sporazuma bosanski Srbi "idu po pamet" u Beograd. Zbog čega nije vođena samostalna politika?

Ja priznajem da je odupreti se Miloševiću vrlo teško. Mora se smoći snage da kažeš kako, kad se ratuje, ne može brat brata ucjenjivati: "Daću ti pomoć, ali moraš da radiš kako ja kažem." Sad se vidi - videlo se i u toku rata, ali neki nisu htjeli da priznaju, neki su bili slijepi i nisu vidjeli da je politika koju vodi Milošević gubitnička... Potpuno. Možda nisam ni svjesna bila, ali to što sam pre rata rekla g. Karadžiću bilo je tačno: "Nije dobro da u Beograd idete po pamet."

Znači li to da se više očekivalo od Miloševića...

Upozorenje je bilo upućeno g. Karadžiću i g. Krajišniku, o tome sam govorila i na našoj Skupštini. Ali, njih dvojica su - u dogovoru sa Miloševićem - odlučivali o svemu, on je slao direktive, a oni se prema njima vodili. Da je bilo više samostalnosti, mislim, bolje bi prošli. Ali, da ne govorimo o onome što je bilo... Iza potpisivanja Dejtonskog sporazuma dolazi mir i, naravno, u miru je neophodan potpuno drugačiji način razmišljanja. Ako je, kao meni, ideja vodilja da ovaj narod mora da opstane - poslije rata dolaze drugi uslovi i, naravno, metode za opstanak i bolji život moraju biti drugačije.

Ovaj narod će bolje živiti samo ukoliko se uklopi u okruženje. Velika politika je daleko od nas, i mi joj se ne smjemo suprotstaviti upravo zbog opstanka naroda. I zašto bismo? Zašto bi se sa nekim moćnim inatili kada ni Rusija ni Kina baš nemaju hrabrosti da se inate sa njima? A sada su oni koji su za vrijeme rata u BiH pravili kompromise na štetu srpskog naroda odjednom beskompromisni i inadžije.

Kada ste upoznali Slobodana Miloševića?

Prije rata. Došao je jednom u Srpsku demokratsku stranku. Mislim da tada nisam bila u stranci nego član Savjeta. Bilo je nekih dvadeset ljudi, možda više, akademici, profesori, reprezentativan sastav. Komplimente su svi počeli da mu dijele, kao vođi, sve u tom smislu... Bilo je degutantno. Meni neko da je uputio pola toga, neugodno bih se osjećala. Ali, dobro. Očito, milo mu je bilo. To je bilo dan ili dva pošto je u novinama izišlo da je odbio da vrati crkvenu imovinu u Srbiji. I, došao red na mene, rekoh: "Gospodine predsjedniče, ja neću u ovom stilu. Kratko je vrijeme, ja vama da kažem šta mislim da ste pogriješili. Niste smjeli dozvoliti da se to odbije." Možete misliti! Tek sad, pošto sam ga upoznala, vidim šta sam tada napravila: odmah me je zabilježio kao protivnika. A ako mu je još i Karadžić prenosio šta sam govorila, onda nije čudo. Videli smo se potom na Jahorini, kad je došao da ubjeđuje kako treba prihvatiti Vens-Ovenov plan. To je bio Đurđevdan 1993, 6. maj.

Zašto ste tada odbili da se rukujete sa Miloševićem?

Zbog njegovog nametanja, diktata i, isto tako - davao je izjave da osobe kakva sam ja treba isključiti iz političkog života. Prošle godine, završeni su izbori u RS, nisam više predsjednik, otišla sam u Beograd - imam dosta familije tamo - začudila sam se što me je četiri dana tražio, da dođem, da se sretnemo. Na koncu sam rekla: "Baš sad ne moram uopšte, što bih ja sada dolazila kod vas, nisam više predsjednik i, hvala Bogu, više se ne moramo viđati."

Lično ste kontaktirali?

Prvo je ostavio poruku, a onda se javio lično.

Kako vam je objasnio ono "zadržavanje" na beogradskom aerodromu?

Rekla sam: "Nemojte mi pričati priče. Vi znate kad neko ovde čašu vode popije..." Prošle godine me je upitao od kada to među nama postoji konflikt. "Ako baš hoćete da o tome govorimo", rekoh, "onda moramo uključiti vašu suprugu." Ona je - mislim da je to bilo koncem 1992. ili 1993. godine - angažovala neke novinare koji su tu i tamo mene, neiskusnu, da kažem, intervjuisali. Primjetim da oni provuku po tri-četiri rečenice koje uopšte nisam izgovorila. Kao rezultat njenog angažmana, u "Gardijanu" je izašao članak pod naslovom "Uspješni Fulbrajtov stipendista - nekrofil". Ona je to plaćala. I ona moja, takozvana moja izjava da šest miliona Srba treba da pogine da bi šest miliona živilo kako treba, to sam s Miloševićem prošle godine raspravila. To je njegova supruga napravila, tu improvizaciju... Neki novinari - mislim sa Radija B92 - pitali su me 1993. na Palama šta kaže narod, vojska, ranjenici, kakva je atmosfera... Upravo sam se bila vratila iz Slankamena, tamo su bili najteži ranjenici. I kažem: "Jedan mladić doživotno vezan za kolica rekao mi je ´Neka šest miliona Srba izgine...´." Novinar me pita da li je to i moje mišljenje. "Ne", velim, "ali njega mogu da razumijem zašto tako misli." Gospođa Marković je vodila kampanju godinu dana da se stvori slika o meni kao da sam, kako me je jednom nazvala, doktor Mengele. Sad mislim, mada se mnogo ne bavim time, da je to možda trebalo da izazove neke političke efekte u ovom smislu: pogledajte, evo, mi smo kooperativni, sarađujemo, a tamo postoji i struja koju ova (Biljana Plavšić) vodi.

Na osnovu čega ste tako sigurni da je gospođa Marković u tome imala svoje prste?

Ja sam od 1987. do 1989. bila dekan Prirodno-matematičkog fakulteta u Sarajevu. Osim možda nekolicine nastavnika i, naravno, profesorke marksizma i sociologije koja je htela da ima što veći broj časova, borili smo se za što veći broj časova iz struke, jer može se biti dobar biolog bez marksizma. Nisam bila član partije i otvoreno sam govorila da je marksizam balast na fakultetu prirodnih nauka. Na Naučno-nastavnom veću koje sam kao dekan fakulteta vodila jednom prilikom rečeno je da je na beogradskom PMF ta-i-ta profesorka - nisam ni znala ko je ona - za marksizam uzela toliko-i-toliko časova. Odgovorila sam: "Šta se nas tiče ona, hajde da mi uradimo ovako." Kolege sa PMF-a u Beogradu rekle su mi da žena nije pri pameti, jer kaže da pola časova treba da se da marksizmu, a pola za struku. Ona je mene dočekala 1993. godine sa tim člancima, na šta sam kratko odgovorila da ja i gospođa Marković - naravno, već znam ko je ona - nikada ne možemo biti na istoj liniji. Ja potičem iz jedne patrijarhalne porodice, porodice profesora Svetislava Plavšića, doktora nauka, a ona iz sasvim druge sredine, i mi se nikada nećemo naći na istom putu. Iza toga je počelo, razni članci, i to je bio razlog što sam prošle godine g. Miloševiću rekla: "Ako vas ova tema interesira - a ne znam što bi, vi sada idete na jednu, ja na drugu stranu, nikada nismo ni bili na istoj - onda u nju moram da uključim i vašu suprugu."

Šta vam je odgovorio?

Oćutao je. Maltene, molio je da ne.

Kakav je utisak Slobodan Milošević ostavljao, bez obzira na rezerve koje ste imali?

Vrlo pametan, inteligentan i sposoban čovjek. Samo, sve to je usmjereno u jednom negativnom pravcu. Sve što je radio radio je da se održi na vlasti. I sada pokušava, na raznorazne načine - a lepeza njegovih metoda jako je široka - da ovde destabilizuje situaciju. On je u stanju da razori Republiku Srpsku. Samo za mjesec dana njegove vlasti. Uopšte nije mogao da podnese to kad sam, kao predsjednik republike, rekla: "Politika se ovde vodi. Možemo da razgovaramo, ali odluke se donose ovde." Tražio je da utičem na neke promjene u vladi. Saslušala sam ga i rekla: "Imate pravo da govorite o tome ali, evo, i ja vama da kažem - katastrofa je što ste Šešelja uzeli u vladu. Ali to je vaš problem, kao što je i ovo naš problem. Promjena u vladi neće biti." Možda je poltronstvo naših ljudi njega napravilo takvim kakav je.

Da li to znači da današnji Milošević više nije "onaj" iz 1991. i 1992?

Neka i jeste. Ovaj narod je svjestan da je Republika Srpska Krajina prošla onako kako je prošla zahvaljujući njemu. Isto je i sa Dejtonskim sporazumom. Sad se to već i iz knjiga čita. Šarinić je nedavno objavio svoju, "Svi moji tajni sastanci sa predsednikom Miloševićem". Na primjer, odluka arbitra za Brčko da bude distrikt. Pročitate tamo da je Alija Izetbegović tražio izlaz na Savu, a g. Milošević mu kaže: "Evo ti, Alija, Brčko, izađi na Savu." Pa, dalje, da je g. Karadžić pristao na neki nadvožnjak iznad Brčkog. Pa kuda to Srbi treba da idu!? Ispod nadvožnjaka ili gore? Zar nije Brčko kao distrikt - u poređenju sa tim Karadžićevim i Miloševićevim predlogom - bolje rešenje? A na rješenju Brčkog oni grade politiku protiv ove vlasti. I Milošević, i drugi.

U zimu 1992. imali ste iskustvo Miloševićevog obračuna sa Milanom Babićem u Krajini, prisiljavanje da se Vensov plan prihvati bez garancija koje je Babić tražio... Zbog čega je, ipak, politika bosanskih Srba sve do potpisivanja Dejtonskog sporazuma zavisila od Miloševića? Kako je on uticao na zbivanja u BiH?

Kažu ljudi koji su odlazili kod njega: "Dođeš u njegov kabinet sa jednom pameću, izlaziš sa drugom." Kakvi ste to ljudi, pitala sam. Ali, i dr Karadžić i g. Krajišnik, valjda vremenom, pomislili su: "Taj čovjek uspjeva, šta da izmišljamo, treba ga kopirati." On je bio njihov model.

Kakve su 1992. godine bile reakcije na zavođenje sankcija Jugoslaviji, posle masakra u Vase Miskina ulici?

Karadžić i Krajišnik obavještavali su me o kontaktima sa Miloševićem vrlo selektivno. Što se masakra tiče, nijedne Markale nisu djelo Srba. Ni onaj red za hljeb. U Ujedinjenim nacijama se to znalo, ali su izvještaj stručnjaka držali u ladici. Ponavljam: sad treba uzeti knjige u ruke, na primer generala Rouza i Mekenzija, a čujem da i general Nambijar nešto piše. Tek sada neki mozaik može da se sklopi. Ja mislim da je g. Milošević forsirao Vens-Ovenov plan upravo da bi se skinule sankcije. Na Đurđevdanskoj skupštini plan je odbijen, a Milošević je baš zbog njega došao na Jahorinu.

Za Kutiljerov plan 1992. govorilo se da je potpisan, ali je propao pre no što su se potpisnici vratili iz Lisabona. Potom je spekulisano sa srpsko-hrvatskim dogovorom u Gracu...

Ja to sad saznajem iz Šarinićeve knjige - a u ono vreme sam tek nešto čula o nekakvim sastancima. Ja, potpredsjednik, nisam znala da se predsjednik republike toliko puta sastajao sa njim. Toliko sam učestvovala u svim događajima. Šarinićeva knjiga čini mi se vjerodostojnom, osim što Tuđmana prikazuje kao vizionara koji tačno zna šta hoće. Na jednom mjestu govori o Karadžićevoj ponudi da iseli Srbe iz Krajine, i da je tražio neki sastanak s tim u vezi. Da mi je to neko tada rekao, ne bih vjerovala. Ali osjećala sam da se neke ružne stvari dešavaju.

Šta je prevagnulo da ne ustanete protiv tog osećanja?

Te godine, mislim da je bio oktobar 1992, ja sam podnosila ostavku. Razgovarala sam o tome i sa Karadžićem i sa Krajišnikom. Moja majka je imala 90 godina, bila nepokretna, morala sam negdje da je smjestim. Brat i snaha su izbegli iz Sarajeva, svi smo bili u jednoj sobi, majka u bolnici, morala sam da tražim neko rešenje. Kao kćerka, ja sam morala da vodim računa o majci. Rekla sam Karadžiću da iz više razloga, ali s tim kao najvažnijim, podnosim ostavku. On me je ubjeđivao: "Zamislite sad, ovakva situacija, a vi dajete ostavku..." Znam, nije u redu: kakva bi bila reakcija boraca, da će se javiti neka sumnja među njima. Na koncu, obilazila sam front, ljudi su me znali. Na kraju, prihvatila sam zaduženje za humanitarnu oblast. Znala sam koliko je važno da se neko među njima nađe kada je najgore. Meni to nije bilo teško, a o svom životu nisam vodila računa, najbolji dio je prošao. Zbjegovi su bili od 1992. godine, bila sam među onima iz Goražda, iz zapadne Slavonije, znala sam šta je izbjeglički život jer sam i sama izbjeglica... Možda je to za njih bilo značajnije nego da sam im mogla doneti konkretnu pomoć. Ali, i tu sam pokušala, okupila sam postojeće organizacije Kola srpskih sestara, odavde i iz Srbije. Obilazila sam bolnice sa najtežim bolesnicima i ranjenicima, nastojala sam da se ljudi iz dijaspore angažuju oko proteza i pomagala... I, nekako, našla sam se tu. A u Skupštini sam nastojala da sa govornice, s punom odgovornošću prema narodu, kažem kako mislim da treba raditi. Možda sam, možda tu i tamo, bila ta koja je uznemirila nečiju savjest.

S povlačenjem JNA iz Bosne i Hercegovine 1992. godine, deo oficirskog kadra je ostao. I Ratko Mladić. Kako ste sa njim sarađivali? Da li je on ostao da obavi Miloševićev posao, ili je ratovao za bosanske Srbe?

Ratovao je za bosanske Srbe. Njegov odnos sa Miloševićem nije mi poznat. Da li je bio dovoljno jak da se odupre svakom njegovom nalogu, zaista ne znam. General Mladić je jaka ličnost, tražio je da sve bude čestito, da vojska bude odevena i nahranjena. To je bila vječna tema Vrhovnog savjeta odbrane. A neko bi mislio da se ne znam šta tu rešava. Generali, naročito pokojni Đukić, traže za vojsku jer se vidjelo da ipak ima odnekle... Bilo je puno šverca, puno ružnih stvari, a borci nisu imali ni da jedu ni da se obuku kako treba. To više nije bila politika, nego pitanje morala.

Da li je o operacijama odlučivao vojni ili politički vrh?

Donošena je politička odluka, ali odnos između Karadžića i Mladića... Mladić nije baš podnosio naređenja, a ne znam baš ni da li ih je i striktno provodio. Ne znam, jer ja, i kada sam bila na ratištu, najmanje sam bila u komandi. Imala sam povjerenja da taj čovjek želi vojsci i srpskom narodu najbolje, a koliko je to najbolje moglo da bude zavisilo je od okolnosti. Nažalost, nisam tog ubjeđenja uvjek bila kad se radilo o političkom rukovodstvu.

Da li bi se vojni neuspesi 1994. kod Bihaća i 1995. oko "Oluje" mogli pripisati ili povezati sa politikom koja je diktirana sa strane?

Vidjela sam 1993. da se dešava nešto, da treba završavati, koristiti priliku dok smo snažniji od druge strane... Doći će pregovori, ali jedno je pregovarati kad si na terenu jak, a sasvim drugačije kada si slab. Ko je otezao, ja ne mogu da kažem. Izgleda da se nekome rat dopao. Mnogi su se obogatili - ništa vam ne treba više nego da odete na Pale i pogledate: čovjek koji je bio predsjednik Skupštine, g. Krajišnik, izbjeglica kao i ja, on carstvo tamo pravi. Nekome je rat bio brat. Ne samo njemu, nego mnogima. Dejton je došao kad smo bili najslabiji. Ali, kažem: Dejtonski sporazum je dobar. U kakvoj smo vojnoj situaciji bili, dobro smo prošli. Holbruk, kada je nakon toga bio ovdje, kaže: "Ja sam spasao Banjaluku. Rekao sam Tuđmanu da ne može dalje." I dodaje: "Znate šta, svi su bili Šakić", takav je antisrpski naboj bio. Na koncu, vidjeli smo šta su uradili sa teritorijom koju su pregazili.

Kako ste 1992. doživeli povlačenje JNA iz Sarajeva?

Užasno. S druge strane, akciju je vodio je Ejub Ganić. Uplitao se malo Kljujić, ali mu je Ejub rekao: "Kljuja, ostavi - ovu akciju ja vodim!" Ja sam se sa Ganićem iza rata dva puta srela, i na ponovljeno pitanje zašto ga izbjegavam rekla sam: "Vi ste kreator onog monstruoznog masakra u Dobrovoljačkoj ulici." Šutio je. Ovako mu ruka stoji, a ja kažem: "Krvava vam je ruka, Ejube." Zašutio je, mada je do tada slao neke poruke da bi se trebali viditi, i tako. Ja smatram da je on odgovoran, tu su izginuli i mladići kojima je on predavao na fakultetu.

Kako je na vas delovalo kada je Milošević zaveo sankcije Republici Srpskoj?

Ja sam za to prva saznala. Sankcije su objavljene 4. jula 1994, a ja dan ranije krenula da mamu obiđem u bolnici. Zaustave me na granici. "Dajte mi papir, da vidim na temelju čega me zaustavljate." Pre toga su me tri puta po Miloševićevom naređenju zaustavljali, a ipak pređem - "Umem da plivam", odgovarala sam novinarima. Ali tada, policajac mi kaže: "Taj ćemo papir sutra dobiti, gospođo Plavšić. Na tom spisku vi ste sigurno prvi, ne možemo vas pustiti sad" - a samo što ne plače. "Znate, ja bih vas pustio, ali će mi se desiti isto što i onom koji vas je pustio pre godinu dana. Vi ste prošli, a on je izgubio posao." A narod, ipak se celo vrijeme tiho nadao da je to neki dogovor između Pala i Beograda, da se zaobiđe međunarodna zajednica... Nije bio. Milošević je dao obećanje Zapadu da će kazniti te "budale sa Pala", "bandoglavce sa Pala" i tako, otprilike ponavljam ono što sam u međuvremenu saznala, kako je na užasan način potcjenjivao i Srbe iz Krajine i BiH. A biber po pilavu, što se kaže, bilo je njegovo prekidanje telefonskih veza, to je najgore pogodilo narod. Toliko je ranjenika bilo smješteno u Srbiji, roditelji i porodice kontaktirali su sa njima... Umije on to, i zna kako će da uradi. Što se budućnosti Republike Srpske i Srbije tiče, ovaj posao sa Miloševićem mora da se obavi što prije. Kosa mi se diže na glavi kad čujem da kažu: zima treba da učini svoje. Ne, ljudi treba da učine. Da se trgnu, da ne budu žrtva jedne propale politike. Sa Miloševićem, mi smo 1989. objesili kamen oko vrata celokupnom srpstvu.

Dosta rado i radosno, rekao bih?

Jeste. A on je održavao samo svoju vlast. Uvek je u jednom džepu imao "neposlušne" Srbe iz Krajine, u drugom "neposlušne" Srbe iz Bosne i Hercegovine. I onda sedne sa zapadnim političarima kao "garant mira i stabilnosti", vadi malo iz jednog, malo iz drugog džepa. Milošević treba da ode. Ja ne vjerujem da to treba da obavi međunarodna zajednica, ni sa Izetbegovićem, ni sa Tuđmanom. Što se tiče Srbije, mislim da je dobro što su rekli - Milošević je vaš unutrašnji problem, vi rešavajte.

Aleksandar Ćirić

Ponuda i potražnja

Čime je to Milošević delovao? Inteligencijom, vizijom...

I ucjenama. On ponudi neke stvari koje se ne bi smjele uzeti, ali se poleti za njima. Na toj osnovi g. Milošević stvara dosije. Prošle godine, nakon svega, rekao mi je: "Vi imate mnogo porodice u Beogradu, šta će vam Banjaluka, što ne pređete u Beograd?"

"A što ja to vama smetam u Banjaluci, nisam više predsjednik?"

"Onako, mislim, bilo bi vam ovdje ljepše. Samo recite: hoćete li stan, hoćete li kuću? Raznoraznim tipovima sam davao..."

Ja kažem: "Predsjedniče, vaš problem sa mnom od samog početka je što meni nikada ništa nije trebalo." Vrlo smo se fino razišli, ispratio me je do kola.

Arkanov poljubac

Ostao je upamćen i vaš poljubac sa Arkanom u Bijeljini 1992. godine. Fikret Abdić je otišao u komandu garnizona JNA, a vi ste se sastali sa Arkanom...

Smiješno. Bio je prvi dan Bajrama 1992. godine, znam da smo kolima prošli pored džamije u kojoj je bio Izetbegović. Ja sam tri dana prije toga prvi put saznala da postoji neka osoba koja se zove Arkan. U Bijeljini su bili ministar odbrane Doko, potpredsjednik vlade Simović i g. Abdić. Nisam ni znala da su otišli. U jedan sat noću, mene zove komandant kasarne iz Tuzle: "Gospođo Plavšić, ako možete da intervenešite za Doku, Abdića i Simovića..."

"A šta je s njima?"

"U kritičnoj su situaciji. Oni su kod Arkana."

"A gdje vam je to?", pitam.

"Šta vam je, gospođo Plavšić?! Nije to mjesto, to je osoba."

"Koja osoba?"

"Opasan", i pita mogu li nešto da uradim. Nazovem opštinu, tražim g. Arkana. Dovedu ga na telefon, ja kažem: "Ja vas ne poznajem, ali sam čula to-i-to..."

"Ja vas poznajem i mnogo vas cijenim..."

"Ako me cijenite, čovječe, puštajte tu trojicu, inače sutra će stotine Srba otići u zatvor."

"Razmislite malo o tome", kaže, "ja nisam tog mišljenja."

"Samo vi njih pustite."

"Pustiću", kaže on, "ako nije već kasno."

"A što kasno?"

"Oni pasu travu", odgovara. Tad nisam znala šta to znači. Sutradan sam išla u Predsedništvo, prvo sam ušla u kabinet g. Abdića, vidim ga kako jede burek i bila sam presretna. Kasnije su došli Simović i Doko, ispričali mi kako je Arkan došao i rekao: "Njoj treba da zahvalite, inače..."

Posle dan-dva, Izetbegović mi kaže da idem u Bijeljinu. "Neću sama", kažem, "neka i Abdić pođe." Još jedan general je pošao sa nama, televizija, novinari... I sad, normalno da me je interesiralo da Arkana vidim. Pred opštinu dolazimo, on postrojio svoje "t igrove", sve kao po špagi, disciplina. I prvi moj kontakt sa njim bio je kad sam rekla: "Ja sam vam do kraja života, duboko zahvalna što ste ovu trojicu pustili."

I mi se poljubimo. Eto, to je to.

Da ste tada videli fotografije mrtvih koje je objavio "Njujork tajms", da li biste izbegli poljubac?

Ja sad postavljam pitanje. Da li je ono što se vidilo na tim snimcima stvarno, ili je bilo u kontekstu antisrpske kampanje? Ja i Abdić smo ulazili u muslimanske kuće, vidjela sam stare Muslimanke kako mu ljube ruku, jeli smo baklavu, čuli da su ljudi pobjegli u kasarnu. Otišli smo tamo i vidjeli ih u kasarni. "Uplašili smo se, pobjegli, ovdje nam je najsigurnije..." Znam da sam Abdiću rekla: "Idite odvojeno od mene, možda neće preda mnom da kažu jesu li ih maltretirali." Ja sam otišla da vidim žrtve: od devet mrtvih, šest je bilo Srba. Ljudi koji su gledali na prozor, jedna je - dobro se sjećam - držala džezvenjak u ruci kad je kroz prozor pogodio metak. Bili smo u četiri kuće, izjavili saučešće. Ljudi su bili u sanduku jer se nije sahranjivalo tih dana, na tavan su ih iznijeli zbog zadaha. Devet mrtvih, šest Srba - ja druge žrtve nisam vidjela. A na televiziji, sa konferencije koju smo održali, objavljena je samo moja izjava. Abdić, inače vrlo sujetan čovjek, napravio je maltene čitavu dramu. Ja sam mu rekla: "Abdiću, tebi bi Muslimani vjerovali, a meni ne vjeruju - i zato je data moja, a ne tvoja izjava."

Da li ste se kasnije viđali sa Arkanom?