Nobelova nagrada: Gras i mi

Bes Udružene gluposti

Vest o lovorisanju Gintera Grasa dočekana s primetnom nelagodom, čak i s mrzovoljom; nema relevantnijeg osporavanja Grasovog književnog dela, ali su se zato mnogi silno nasekirali i ražestili što je Gras nagrađen baš ove godine

Članovi Švedske akademije pridružili su se planetarnoj reakcionarnoj zaveri protiv Srba: umesto da Nobelovom nagradom pravedno valorizuju lik i delo Patrika Besona ili Petera Handkea, ili da neprosvećenom svetu otkriju onog progresivnog grčkog pesnika koji je nedavno - čitali smo u Politici - Slobodana Miloševića nadahnuto okrstio jednim od duhovno-moralnih titana XX veka, bešćutni Nordijci su ovogodišnjeg literarnog Nobela zaveštali Nemcu Ginteru Grasu, toj hodajućoj personifikaciji svega onoga što patriotski srpski intelektualac mrzi i prezire...

Malo ko u svetu ozbiljno dovodi u pitanje validnost ovogodišnjeg izbora švedskih akademika, mada je, naravno, mnogo onih koji su razočarani jer je neki njihov favorit i ovoga puta ostao uskraćen za nagradu. Ali, tako je to uvek i svugde sa nagradama, naročito onim koje zaista nešto znače: uvek je više onih koji ih zasluže, a nikada ne dobiju; ne treba gubiti iz vida da je svaka nagrada tek jedna društvena konvencija, subjektivan i svim mogućim sumnjama i relativizacijama podložan izbor male grupe ljudi sa manje ili više ličnog digniteta i ugleda, i utoliko je ne treba (nagradu) shvatati previše ozbiljno. Treba pisati i čitati, a sve drugo je tek ephemeris famoznog "književnog života", i po prirodi stvari više govori o onima koji nagrađuju nego o (ne)nagrađenom.

BUCKO LAZMISLA: Ipak, u zemlji Srbiji je vest o lovorisanju Gintera Grasa dočekana s primetnom nelagodom, čak i s mrzovoljom; nema relevantnijeg osporavanja Grasovog književnog dela (a baš bi to bilo zanimljivo čitati, ako ova tema nađe dostojnog autora!), ali su se zato mnogi - od urnebesno zabavnih bucko-lazmisla komentatora "crvene" Borbe i raznih freak-show likova sa "patriotske" scene kojima se dirljivo eksplicitna retardiranost mora uzeti kao olakšavajuća okolnost, do zvaničnika (vrlo) oficijelnog Udruženja književnika Srbije (kojem su, nota bene, još samo mrtvozorni i mrtvopuhalni književnici i preostali, pošto su pisci, uglavnom, odavno digli ruke od njega) - silno nasekirali i ražestili što je Gras nagrađen baš ove godine. Ono što ovim samozvanim dispečerima književnog reda vožnje smeta je činjenica da je Ginter Gras koliko proletos podržao vojnu akciju NATO-a nad Srbijom i Crnom Gorom (da bi kasnije, uvidevši da i "demokratske bombe" demokratski neselektivno ruše i ubijaju, relativizovao svoj stav...), pa to odnekud dovode u vezu s njegovim "krunisanjem" u Stokholmu. Zvuči prilično blesavo gledati tako na autora Limenog doboša i Psećih godina, ali zar se od onih koji s lakoćom "vaspostavljaju" tajne ljubavne veze Kominterne, Vatikana, CIE i masona (i o tome pišu ubijajuće knjižurine praktičnih vežbi iz kliničkog idiotizma) i moglo očekivati nešto manje ekscentrično i maštovito? Posmatrajući, iz mišje perspektive svoje turobne nedoraslosti, "spoljni svet" kao nekakvu suptilno hijerarhijski strukturisanu Agresorsku Organizaciju, sa silama Novog svetskog poretka na čelu, veleumni mentol-domoljubi nisu ni mogli da ne povežu, na najvulgarniji način, Grasov proletnji angažman s potonjim dodeljivanjem Nobelove nagrade. Ceo svet je za njih jedna velika Kadrovska Komisija, a dotičnom komisijom, dakako, rukovodi tajni Centralni Komitet (Novog svetskog poretka), koji je toliko tajan da sve o njemu možete pročitati u "raskrinkavajućim" feljtonima otvoreno retardirane budžetske štampe. S obzirom na to da sam nepopravljivi pristalica devize "samo nek' je veselo", predlažem - u svrhu povećanja ukupne količine i kakvoće javnog debiliteta - da se na ovome nikako ne zaustavimo: evo, očekujem da Nobelov komitet sada demonstrativno oduzme časnu titulu prošlogodišnjem nobelovcu, portugalskom prozaiku Žozeu Samaragu (iliti Somarugi, kako ga inventivno, u povratu naziva jedan postariji skojevac iz "crvene" Borbe...), jerbo se narečeni Portugalac - inače, sjajan pisac i zakleti komunista - izjasnio žestoko protiv NATO-ove intervencije. Isto bi se, uostalom, moglo desiti i pretprošlogodišnjem laureatu, Italijanu Dariju Fou, takođe zakletom socijalisti i protivniku NATO-ovog vazdušnog rata. Ako može da nagrađuje vernost NATO-u, valjda Nobelov komitet može i da kažnjava neposlušne!

BRADOFAZONIRANI MISLIOCI: Cela stvar je, kako god okreneš, i smešna i strašna do nepodnošljivosti, a Gras & co. sa svim ovim nemaju, dakako, baš nikakve veze; aktuelna recepcija (realno nepostojećeg) "slučaja Gras" u potpunosti je domaća rabota i domaći, endemski problem. Srpska vlast na čelu s međunarodnim odmetnicima od pravde, njena bornirana kultur-birokratija i svi ti njeni leporeki bradofazonirani simići, đukići, đukići-uveoci i ostali patos-duhovnjaci, patriotski mislioci opšte prakse, medijska trash scena, parafilozofski slavitelji i opravdavatelji masovnog zločina, svi ti "desni" kalajići i "levi" mihajlomarkovići, svi paraknjiževni Udruženi rodoljubi, sve to zajedno i svako od njih individualno stvorio je i stvara već desetak godina atmosferu legitimnosti gluposti, koja je proletos, u vreme NATO intervencije uvrhunila do stanja čistog, ničim nepomućenog užasa, do stanja najgrozomornije psiho-sociopatologije kao ne samo dominantnog nego i jedinog dopuštenog vida ponašanja.

GINTERI I PINTERI: Ginter Gras se tada našao, bar u početku, na strani onih koji su smatrali da se strašna i kontinuirana ogrešenja srpskog režima o elementarna ljudska prava svojih nesrećnih podanika, i njegovi suludi ratnički poduhvati (u kojima se, gle čuda, sve vojničke - zapravo: policijske - pobede, odnekud, izvojevaše nad civilima...) mogu zaustaviti "ograničenom" vojnom akcijom saveza demokratskih zemalja, kojom će se beogradski režim silom prizvati pameti (kad već drugačije ne ide, o čemu svedoče cele devedesete u ex-SFRJ); Gras u ovom stavu nikako nije bio usamljen - toj "školi mišljenja" pripadali su mnogi istaknuti svetski intelektualci; na drugoj strani su bili pisci, umetnici i intelektualci poput Harolda Pintera (i mnogih drugih) koji su smatrali da vojna intervencija, u kojoj se ne mogu izbeći pogibije i stradanja mnogih nedužnih ljudi i ogromne materijalne štete, nenadoknadive za jednu ionako siromašnu zemlju i narod iscrpljen desetogodišnjom vladavinom beskrupulozne "patriotske" kleptokratije - može samo drastično da pogorša stvari, i da niko nema legitimitet da mimo Saveta bezbednosti UN-a samovoljno preduzima takvu akciju. Na osnovu ovakvih razlika u gledanju na intervenciju nad bolesnikom Evrope, ovdašnja vlast i njena paraintelektualna logistika podelila je sve istaknute intelektualce koji su se o "nama" izjašnjavali na gintere i pintere, proklinjući i nipodaštavajući prve, a slaveći i uzdižući potonje. Pri tome je, da sve ostane u njenom notornom IQ-0 stilu (koji joj valjda izvire iz nutrine bića, pa zato nikako ne može da ga promeni), spektakularno glupo previdela da i protivnici intervencije mahom misle baš isto o režimu i njegovim nepočinstvima, jedino se ne slažu sa bombaškom terapijom u kojoj stradaju nedužni! Kod olakih humanističkih intervencionista koji su se iz udobnosti i bezbednosti svojih senovitih kabineta igrali velikih vojskovođa (bistri Englezi takve tipove zovu armchair generals) zanemarujući, u ime Svetih Ideja, da ovde od toga stradaju nedužni ljudi, bilo je nedopustivo mnogo neodgovornosti i nedotupavnosti. O tome sam, bez kalkulisanja, na ovom mestu pisao kad je tome bilo vreme; s druge strane, histerična reakcija ovdašnje malograđanštine na kritičke glasove iz sveta ustremila se tada najviše baš na Gintera Grasa, i povedena je odvratna i sramna totalitarna kampanja orvelovskog izopštavanja dela ovog pisca iz javnih biblioteka, a na spontanim domoljubnim demonstracijama u Leskovcu čak su i javno gorele njegove knjige! Ta lomača je, ako je suditi po pisanim tragovima u štampi, tada zasmetala i zavonjala jedino ovom listu i ovom autoru, dok su drugi "gledali svoja posla", nejasno je koja. Ne podsećam na ovo hvalisanja i razmetanja radi (mada znam da zlonamerne, kukavice i kulkulante neću razuveriti), nego zato da naglasim koliko je bedna ovdašnja "javna scena" kad zaista prigusti. Doduše, blago separatan ali suštinski neodvojiv deo te bede su, da se ne lažemo, i oni koji su s prvom bombom zaždili "preko grane", da bi odatle osorno i gadljivo zakerali onima koji su ostali i izdurali kako se "ne bore protiv režima"... Ma nemoj?!

CRNA RUPA: Ginter Gras će već naći povoda da se, srećno ili nesrećno, "angažuje" na nekoj drugoj strani. Takvi su ti novolevičari: ne mogu ni dana bez angažmana, pa to ti je! Naš pravi problem, međutim, leži ovde, i Gras je (kao i svi drugi, i ginteri i pinteri) glede njega savršeno nedužan. Nesuvislo torokanje o još jednoj ujdurmi Novog svetskog poretka dobro je došlo da podseti nepažljive da Udružena Glupost ima prirodnu, genetski "ugrađenu" sklonost da ekspandira, da guta i asimiluje sve oko sebe. Počelo je s Vatikanom i Kominternom, i "s najskupljom srpskom reči" završava se (?) antisrpskim zaverama u Nobelovom komitetu i drugim istaknutim prilozima na non-stop otvorenom, atraktivnom konkursu za najgluplju srpsku reč. Nakon što smo pospaljivali, pobacali i rastrgali onolike Grasove knjige, ovdašnje izdavače sada čeka njihovo ponovno izdavanje, na talasu tržišnog interesovanja za svakog novog nobelovca... Nisu li to, uostalom, tipično srpska posla: cepaj, krpi, cepaj, krpi... Sve dok Udružena Glupost veličanstveno ne implodira, preteći da u Crnu Rupu povuče celu jednu zemlju.