Komuna i Milorad Vučelić

U krugu raje

U jednoj od konstrukcija kaže se da je Komuna Vučelićeva tajna i skrivena arkana, u koju se on povlači kada se umori od lokalnih vlastodržaca, da ju je on stvorio, i da se njeni usponi i padovi vezuju za njegov trenutni politički rejting. Mit ili stvarnost?

Kako se čuda dešavaju svaki dan, pitanje je imamo li prava da ih tako nazivamo. Relativno zainteresovanog posmatrača, kakvih je u nas najveći broj, sredstva javnog informisanja su protekle nedelje bombardovala čudnim i njegovoj prosečnoj obaveštenosti nejasnim koincidencijama. Kako je fabula još uvek neprozirna sve upućuje da je siže odlično, fabulozno organizovan. Jedan važan sižejni tok razvijaju događaji poput pendrečenja demonstranata po beogradskim ulicama, zatim tajanstvena nestajanja ljudi, kao u Harmsovim pričicama, saobraćajne nesreće pod misterioznim okolnostima, i ostale forme pregovaranja primerene obeležavanju kraju veka na Balkanu. Jedna od vesti koja prati ovu grupu pojava, a koja nije bila među onim udarnim, jeste heklerima izrešetan "audi" Milorada Vučelića, jednog od dva vlasnika izdavačke kuće Komuna, u Budvi od strane nepoznatih počinilaca. "Audi" zapravo nije bio Vučelićev, iako ga je on koristio. Iz "audija" prethodno nije izvučen i pretučen Milorad Vučelić već izvesni radnik službe bezbednosti. Tako nekako, a kada se vest narodski prepriča - pucalo na Vučelu.

"Ne znam ništa o tome, ni ko stoji iza toga ni zašto, ali sigurno je da nema nikakve veze sa Komunom", kaže kratko za "Vreme" Maksa Ćatović, drugi noseći stub Komune.

PRIJATELJI I NEPRIJATELJI: Milorad Vučelić je čovek impozantne biografije koja po svom ehu podseća na biografije junaka stripova Huga Prata, koje Komuna inače objavljuje. Lako je zamisliti Korta Maltezea kao starog Vučelinog prijatelja iz nekog od brojnih istorijskih čvorova u čijem je središtu ovaj bio poslednjih dvadeset i kusur godina - dakle starog prijatelja kojih, kao što je svima poznato, Vučelić ima podosta. Samim tim i podosta neprijatelja, valjda.

Kako nemamo razloga da ne verujemo u ono što kaže Maksa Ćatović, pažnja se vraća na Komunu, o kojoj se inače može svašta čuti i pročitati po novinama sklonim veštačkim konstrukcijama i neproverenim informacijama. U jednoj takvoj konstrukciji kaže se da je Komuna Vučelićeva tajna i skrivena arkana, u koju se on povlači kada se umori od lokalnih vlastodržaca, da ju je on stvorio, i da se njeni usponi i padovi vezuju za njegov trenutni politički rejting. Ostavićemo Vučelića da se lenjo izležava na jedinstvenoj verandi nekog budvanskog pansiona, dok pali jednu od onih debelih cigara kakve su se pušile samo na Brionima ili u Kubi, igrajući za nevidljivu publiku, izraza lica koje ima Če Gevara sa takvom cigarom u zubima na posteru koji je štampala Komuna. Mi ćemo skromno obeležiti jubilej petnaest godina rada nesporno velike izdavačke kuće, i malo rasvetliti odnose na relaciji Komuna-Vučelić.

Pre ravno petnaest godina, u junu 1984, Maksa Ćatović je u Beogradu registrovao svoju firmu pod nazivom Komuna. Da bi zadovoljio zakonsku proceduru koju je to vreme nesklono čudesnom svijetu privatluka (The wonderful world of private business) zahtevalo, kao razlog osnivanja Komune Ćatović je naveo "promovisanje tada najvećeg jugoslovenskog kompozitora Kornelija Kovača i njegovog kreativnog tima, kao i pomoć u dobijanju više umetničkih sloboda". Maksa Ćatović je u estradnim menadžerskim krugovima već važio za iskusnog vuka. Između ostalog organizovao je nezaboravne istorijske megaturneje i koncerte Zdravka Čolića ("Putujući zemljotres" '78) i Bijelog Dugmeta (veliki koncerti na Hipodromu, Stadionu JNA...)

Iako se od osnivanja konstantno bavila izdavanjem ploča i kaseta, prvi klimaks Komuna doživljava u predvečerje rata (odnosno u liberalnim godinama komunizma, kako hoćete), krajem osamdesetih i na samom početku devedesetih. Zlatne 1990. godine Komuna je prodala čak milion ploča, a 1991. na muzičkom festivalu MESAM od četiri postojeće nagrade za najtiražnija izdanja bivše Jugoslavije Komuna dobija tri: za albume Vesne Zmijanac, zvezde u nastajanju Džeja Ramadanovskog i povratničkog albuma Zdravka Čolića.

Zahvaljujući Anti Markoviću i platežnoj sposobnosti građanstva, u prosečno jugoslovensko domaćinstvo ulazi aparat poznat kao video-rikorder, što prati pojavljivanje na tržištu današnjih velikih filmskih i video distributera. Komuna tu zauzima značajno mesto, obarajući danas nedostižne rekorde sa izdanjima kao Hajde da se volimo (paraholivudski vredan spektakl Lepe Brene), koji se prodao u danas neverovatnih 75.000 video-kaseta, i pučkih hit predstava Šovinistička farsa i Audicija II (po oko 50.000 komada).

UHLEBLJENJE: Prijateljske veze sa sarajevskim krugom raje potvrđuju se saradnjom sa Goranom Bregovićem i njegovom muzikom za Kusturičine filmove Dom za vešanje i Arizona dream, i tome posledično saradnje sa velikim diskografskim kućama - francuskim Polygramom i grčkim Polydorom.

Rat i raspad tržišta onemogućavaju svako normalno poslovanje, ali se Komuna vezuje za Kusturicu i koproducent je na snimanju filma Underground, zajedno sa francuskom kućom SIBI 2000 i nemačkom Pandorom. Snimanje filma pomogao je i državni RTS (obezbedivši nekoliko enterijera, oko čega se digla isforsirana i zlobna priča o kolaboraciji Kusturice i režima), na čijem se čelu nalazio, sve do novembra '95, Milorad Vučelić.

Kraj rata '95. Komuna je sačekala sa Zlatnom plamom iz Kana za Kusturičin film, a prve poratne godine donose joj zvezdane trenutke.

Pošto je posle Dejtona ispao iz prvog reda istorijskih SPS nacionalnih neimara, i time ostao bez posla, Milorada Vučelića je uhlebio njegov dugogodišnji prijatelj Maksa Ćatović, zaposlivši ga u svojoj firmi na mesto direktora. Komuna je i pre njegovog dolaska evidentno bila uspešna firma, a pošto je Milorad Vučelić uspešan direktor, uzlazna linija se nastavlja. Na RTS-u Komunu u to vreme bojkotuju, što njoj ne smeta da pravi veliki medijski proboj, zahvaljujući velikim imenima koje objavljuje. Medijsku promociju ostvaruje preko projekata koje pokreće, najpre u saradnji sa Banetom Antovićem u odličnom serijalu koji je bio pravo osveženje za poklonike urbanog zvuka MTS (Muzička televizija Srbije), a zatim posle razlaza sa Antonićem i serijala Glavni tok, oba emitovana na TV Pink.

Evidentno je bilo da Komuna pokušava neke stvari da postavi na svoje mesto posle haosa u kom se našla domaća diskografija u toku rata. Prvo je pokušala je da promeni dominantnu muzičku matricu postavljajući pop-rok na mesto dotadašnjeg turbo-folka, odnosno da uspostavi domaći mainstream kao osnovu svakog zdravog muzičkog i diskografskog okruženja. Pokušaj vredan svake hvale završo se relativnim neuspehom. Problemi koji su iskrsavali nisu bili mali. Pirati su kontrolisali i kontrolišu veliku većinu tržišta i zarađuju hiljade maraka na pirateriji baš Komuninih favorita, dok država iz svojih razloga nije do danas zainteresovana za uvođenje reda u oblasti diskografije. Oko 15 miliona maraka za koliko je država godišnje oštećena delovanjem pirata nije dovoljan razlog da ona i reaguje. Osim toga, svemoćni mediji, politički svesni i savesni, svoj interes nalaze u promovisanju svojih favorita, jeftinih i besmislenih dens i rep narodnjaka koji ne postavljaju pitanja ni uslove. Veliki problem je i nedostatak novih velikih imena, dok su stari prilično istrošeni. Postojeći tiraži su, pored svega, zbog malog i siromašnog tržišta mali do granice isplativosti

SKUTI: Svejedno, Komuna je znala da je izdavačka kuća onoliko velika i značajna koliko su veliki i značajni autori koje objavljuje. U dve posleratne godine činilo se da će Komuna vrlo brzo zauzeti upražnjeno mesto najveće izdavačke kuće na Balkanu. U vrlo kratkom roku pod njene skute dolaze najznačajnija imena domaće estrade, pa su čak i oni autori, koji su bliski stavu da biti protiv ovog režima nije politički već civilizacijski čin, prešli preko Vučelićeve SPS prošlosti i pristali na ponuđene fer uslove. Pored Bregovića i Kusturice, u roku od samo godinu dana saradnju sa Komunom počeće i Bajaga, Zdravko Čolić, Oliver Mandić, Zabranjeno Pušenje, Rambo Amadeus, Dejan Cukić, Džoni Štulić, a o ozbiljnosti i poslovnosti Komune najbolje govori činjenica da su u istom periodu objavili albume i sebi obezbedili podmladak perspektivnim mogućim nosiocima mainstream zvuka Vudu Popaj, Love Hunters, Lee Man, Familija, K2, Montenigersi, Gru. U narodnjačkim vodama imaju etabliranu Cecu Ražnatović i, tada anonimnog, a danas veliku zvezdu hard-folka Acu Lukasa. Reizdanja najvrednijih albuma dobili su Toma Zdravković, Korni Grupa, ProArte i desetotomni ciklus Yu rok retrospektiva.

Paralelno sa muzikom pored nastavka saradnje sa Kusturicom (film Bela mačka crni mačor je jedini domaći film u poslednjih 10 godina u čijem stvaranju RTS ni na jedan način nije učestvovao) rade se veliki filmski projekti poput Svetitelja Predraga Antonijevića, u saradnji sa produkcijom Olivera Stouna, hiperpopularni i gledani film Zdravka Šotre Lajanje na zvezde (ovog puta u saradnji sa RTS-om, kojoj je to jedini film koji joj je vratio sve njene uložene pare) i izuzetno uspešni i nagrađivani kratki film Moja domovina Miloša Radovića. Komuna objavljuje i knjige Mome Kapora, Brane Crnčevića, Džonija Štulića, ali i kapitalni strip ciklus o Kortu Maltezeu Huga Prata; Organizuje Festival Mediterana u Budvi, po ugovoru na pet godina koji je potpisala Komuna sa opštinom Budva, i postaje suvlasnik lokalne Televizije Budva.

SPEKTAKULARNI POVRATAK: Dve godine pošto je došao u Komunu Vučelić postaje njen suvlasnik. A onda se na talasu zimskih protesta '96-97. spektakularno vraća u politiku, da bi još spektakularnije posle godinu i po dana, u novembru '98, iz nje izašao, ovaj put sa etiketom na kojoj mu se može pozavideti - "zbog nedoličnog ponašanja koje je nanelo štetu političkom ugledu i autoritetu SPS".

Komuna zatim preduzima snimanje televizijske serije po scenariju Siniše Pavića Porodično blago koje je pred bombardovanje, da ne kažemo rat, imalo, po relevantnim istraživanjima, veći procenat gledanosti nego svojevremeno slavna Kasandra, zatim organizuje zaista istorijski koncert Indeksa u Beogradu, prvi nastup nekog velikog imena bivše SFRJ estrade iz država sa kojima Srbija "nije bila ratu". U poslednje dve godine, iz razumljivih razloga, dosta svojih aktivnosti ostvaruje u bratskoj Crnoj Gori.

Gledano sa strane, Komuna je posle velike ekspanzije u periodu 1995-1997. u opadanju. U Komuni kažu da to nije tačno. Prilike su takve, kažu, da ne dopuštaju normalan rad. Završeni su mnogi projekti (televizijska serija Svaštara po tekstovima Duška Radovića, novi albumi Vudu Popaja i Olivera Mandića, sledeće kolo stripova Huga Prata...) koji samo čekaju da se situacija posle svega što nam se desilo, i što treba da se desi, elementarno normalizuje, pa da izađu iz bunkera. Prvih najtežih petnaest godina je prošlo.