NR Kina proslavila 50. rođendan

Najveći potencijal i najveća zagonetka

Da je kineskih socijalističkih pola veka išlo drugačijim tokom, sa manje tumbanja i zastranjivanja, odgovori na mnoga intrigantna pitanja, koja se tiču njene budućnosti, možda bi sada bila poznata

U ranu jesen pre deset godina socijalistička Kina slavila je 40. rođendan. Kao i uvek u sličnim prigodama na centralnom pekinškom trgu Tijenanmenu, mestu gde je 1. oktobra 1949. harizmatski komunistički lider Mao Cetung, nakon pobede nad Čangkajšekovim "nacionalistima", proglasio Narodnu Republiku Kinu. U sećanju još čuvam apsurdne slike ove proslave sa "belim florom" (belo je u Kini boja žalosti). Dobro organizovano slavlje koje u kineskoj verziji neizbežno nosi odlike spektakla vrednog divljenja, sudaralo se sa ondašnjom mučnom svakodnevicom kineske prestonice koja se teško oporavljala od tragedije koja se na istom trgu odigrala nepuna četiri meseca ranije: studentske demonstracije ugušene su u krvi početkom juna, a glavni grad je i formalno i stvarno i dalje bio pod vanrednim stanjem koje je tih dana - takve su bile naše novinarske procene - obezbeđivalo 100.000 vojnika.

Osim te unutrašnje nelagode, dugačka senka ondašnjih vrenja na evropskom istoku, pružila se sve do Tijenanmena: na svečanoj tribini predviđenoj za strane uzvanike, osim ambasadora mnogih zapadnih zemalja (i Jugoslavije) koji su proslavu bojkotovali zbog nedavnog krvoprolića, nije se pojavio ni ambasador tada još socijalističke NR Mađarske.

Ovo lično sećanje na događaj od pre deset godina nije samo asocijacija povodom velike proslave kojom je prošle nedelje socijalistička Kina obeležila sopstvenu 50-godišnjicu. Pre bi mogla da bude hronološki detalj u nizu nesreća i potresa kroz koje je petina stanovnika sveta, vođena Komunističkom partijom, prolazila u poslednjih pola veka sa gotovo neverovatnim "hepiendom". Izašlo bi nekako da je tek ovo prošlonedeljno slavlje imalo istinsko pokriće.

KRATKI OSVRT: Odbrojavanje kineskih jubileja unazad mogao bi istovremeno da bude i kratki osvrt na modernu kinesku istoriju u mnogome bez presedana u savremenom svetu. Prvi jubilej, 10-godišnjica (1959), bio je u znaku antidesničarske kampanje (progona intelektualaca u kojima je, između ostalih, stradao i sadašnji kineski premijer, Džu Rongđi); još dramatičnija bila je Maova vizija lansirana 1958. koju je sam nazvao "Velikim skokom napred"; njegove voluntarističke ideje o munjevitom razvoju zemlje, prema tvrdnjama zapadnih izvora, odnele su 30 miliona ljudskih života (strancima je ovaj period kineskog razvoja uglavnom ostao u sećanju po grotesknoj zamisli tamanjenja vrabaca jer napadaju useve - čije je sprovođenje u praksi ozbiljno poremetilo ekološku ravnotežu).

"Veliki skok napred" bio je tek uvertira za (takođe veliku) Kulturnu revoluciju koja se izrodila u haos, bezumlje i beznađe. Negde na vrhuncu tog eksperimenta, kojim je na kraju komandovala Maova nemilosrdna supruga Ćijan Čing sa svojom "četvoročlanom bandom", 1974. Kina je obeležavala 25. rođendan. Pogubna unutrašnja politika sve više je izolovala zemlju i na međunarodnoj sceni. Bez obzira na činjenicu što je u tom razdoblju NR Kina postala članica Ujedinjenih nacija (1971 - na mestu koje je do tada, sa pretenzijom da predstavlja celi kineski narod, zauzimao Tajvan), ona se sve više zatvarala i udaljavala od sveta.

"U prvih 30 godina bili smo u tami i pustoši. U sledećih 20 izašli smo iz tame i katastrofe. U narednih 50 godina stići ćemo do zagrljaja civilizacije", kaže ovih dana za "Fajnanšel Tajmsu" povodom zlatnog jubileja svoje zemlje ekonomista Cao Sijuan, sumirajući u najkraćem prošlost i perspektivu budućnosti.

NOVA STRANICA: "Dobrih" 20 godina Kinezi sa razlogom pripisuju Maovom nasledniku Deng Hsijaopingu. Posle Maove smrti (1976), hapšenja četvoročlane bande" i definitivnog rastanka sa "kulturnom revolucijom", Kina je, konačno (1978), otvorila novu stranicu sopstvene istorije koja se i danas ispisuje. Odlukom da temeljno demontira ono što mu je Mao ostavio u nasleđe, Deng Maoa nikada javno nije kritikovao: najviše što je iko ikada čuo od njega na Maov račun jeste ocena da je Mao 70 odsto radio dobro, a 30 odsto loše; u praksi Deng je radio obrnutom proporcijom: odbacio je 70 odsto - sve što se odnosilo na unutrašnji ekonomski razvoj i spoljnu politiku, a zadržao 30 odsto - čvrsti monopol vlasti KP i nesalomivu hijerarhijsku strukturu.

Duboke ekonomske reforme, najpre u poljoprivredi i na selu, a zatim i u industriji, oslobodile su neslućeni kineski potencijal samoinicijative i preduzetništva, a široko otvorene granice prema svetu dovele su u zemlju ne samo ogromne količine kapitala već i najbrži priključak za savremenu tehnologiju i "know-how".

Sve ostalo je legenda o kineskom ekonomskom čudu koja traje već dve decenije i ne prestaje da zadivljuje i zbunjuje svet. Bruto proizvod raste po godišnjoj stopi od sedam - devet odsto (bilo je i godina kada je bivala i viša); krajem avgusta ove godine devizne rezerve dosegle su fantastičnih 150 milijardi dolara i druge su po veličini na svetu, odmah iza japanskih (suficit u trgovinskoj razmeni samo sa SAD iznosio je prošle godine blizu 60 milijardi).

Samo u poslednjoj deceniji domaća potrošnja porasla je za pet puta, što je vodeće svetske trgovinske firme poput Carrefoura i Ikee navelo da otvore robne kuće u Pekingu, Šangaju i drugim gradovima, i posluju veoma uspešno. Samo prošle godine u Kinu je stiglo 46 milijardi stranih investicija, a otprilike isti iznos očekuje se i ove.

Ekonomski prosperitet doveo je i do značajnih socijalnih promena. Iako zvanična statistika takvu vrstu podataka ne objavljuje, računa se da privatna preduzeća (koja do pre dve decenije u Kini nisu uopšte ni postojala) stvaraju između 30 i 50 odsto nacionalnog dohotka. Domaće elektronske firme poput Haiera i Kelona, osnovane pre nepunih deset godina, potisnule su sa kineskog tržišta strane konkurente i sada se uspešno probijaju i na drugim (naročito azijskim) tržištima. Domaći milijarderi koji su pre deset-petnaest godina počinjali sa "sitnim biznisom" na pekinškim ulicama, sada su redovni gosti na međunarodnim ekonomskim konferencijama, uključujući i čuveni Ekonomski forum u Davosu.

Kineski ekonomski bum koji je na bolje promenio život gotovo svakog od milijardu i 300 miliona Kineza pojedinačno, učinio je zemlju relevantnim svetskim faktorom, sa neskrivenim ambicijama da u (bliskoj) budućnosti postane još značajniji, ako ne i direktni izazivač "jedinoj preostaloj svetskoj supersili" Americi.

IZAZOV TRANZICIJE: No, to nije jedini razlog što mnogi svetski analitičari i prognozeri pokušavaju da proniknu u kinesku budućnost. Impresivni razvoj "proizveo" je i milione radnika-migranata koji u potrazi za poslom putuju Kinom; ugrozio je i ugrožava sudbinu državnih mamutskih preduzeća čija bi vlasnička transformacija otvorila mnoge neizvesnosti; to je i razlog što se njihova "reforma" stalno najavljuje i stalno prolongira; kinesko društvo je već postalo društvo socijalnih razlika, a problem se komplikuje i na nivou neujednačenog regionalnog razvoja.

Sve u svemu, kako u jednoj izjavi kaže Bai Heđin, visoki činovnik glavnog istraživačkog odeljenja pri centralnoj vladi u Pekingu, "sve što je moglo i što je trebalo da se reformiše, reformisano je". "Sada ulazimo u najtežu fazu, fazu tranzicije."

Najdelikatniji izazov dolazećeg vremena jeste svakako politička reforma, sadržana u etabliranju "vladavine prava" (od čega je Kina daleko) i postepenom potiskivanju ideološkog monopola i stvarne vlasti KP (koji je u Kini ostao netaknut).

Partijski lideri koji su svojevremeno pokušali da taj "paket" bar razvežu nestali su sa scene nakon tragičnog tijenanmenskog "incidenta" pre deset godina. Otad u njega više niko ne dira. Da li njegovo potiskivanje problem čini još složenijim ili će sadašnja generacija rukovodilaca, među kojima više nema ni jednog sa harizmom nekadašnje plejade (Mao Cetung, Ču Enlai, Ču De, Deng Hsijaoping...), uspeti da iznese i taj teret - pitanje je bez odgovora.

Da je kineskih socijalističkih pola veka išlo drugačijim tokom, sa manje tumbanja i zastrannjivanja, to bi se možda već i znalo. Ovako, u sledeći vek i sledeći milenijum Kina ulazi kao najveći svetski potencijal i najveća zagonetka.