Albanija

Stranačke podele

Nije nemoguće da su neki Berišini idolopoklonici zaista pretili Polou, njegovoj porodici, prijateljima, glasačima, čak je to posve verovatno. Ima bivši predsendik i motiva, i kadrova i sredstava

Država, koja toliko dobro krije parametre svog ekonomskog stanja da ih i najuporniji istraživači teško mogu pronaći, našla se na stranicama svetske štampe zbog krajnje nevažnih problema. Jest, stranački kongresi i malo, navodno, ne baš demokratskih metoda političke borbe, kao da je to strašno. Međutim, kako objasniti svim stranim izveštačima, ponaosob, da su nezvanični pritisci (anonimni telefonski pozivi, pretnje članovima porodice, korumpiranje delegata) više deo nacionalnog šarma nego malverzacije u pokušaju sticanja vlasti, makar ova bila partijska, a ne državna?

Rimska La Repubblica, koja se u poslednje vreme ističe hajkama na mafijaše - italijanske i one susedne - posvetila je prošlog četvrtka celu stranicu Gencu Polou. Ne, nemojte misliti da su čitaoci preko Jadrana bolje obavešteni od vas, ni oni nisu znali ko je tridesetšestogodišnji Albanac, sve do tada. A onda serija tekstova u svim dnevnim novinama, reportaže, televizijski snimci. Da nije pape i Đuzepea Sinjorija, postao bi najpopularnija osoba - u Italiji. U Albaniji stvari stoje malo drugačije. Tamo Polo nije izabran ni za šefa najmasovnije opozicione grupacije, Demokratske partije. Na višednevnom kongresu DP-a, održanom u Tirani od 30. septembra do 3. oktobra, bivši predsednik države i lider partije Salji Beriša bio je jedini kandidat za vođu opozicije.

VREME ZA PROMENE: Elem, zašto bi svetska, naročito italijanska štampa arčila hartiju promovišući nekoga ko se nije čak ni kandidovao? Pa zato što je Beriša učinio apsolutno sve (pri čemu se nije ograničio isključivo na legalne metode) da pre kongresa uništi protivnika. Navodno, bivši je predsednik samoinicijativno smanjio broj delegata iz krajeva u kojima ne uživa podršku, a Polo, opisan kao "političar umerenih stavova i veliki pobornik nacionalnog pomirenja", nije mogao da mu se suprotstavi. Zato je odlučio da povuče kandidaturu kad mu je postalo jasno da ne može da pobedi. "Očigledno nije želeo da se izlaže riziku", dubokoumno zaključuje dopisnik Tanjuga, prenosi beogradska "Politika" ("Polo se povukao i optužuje Berišu za nameštanje izbora", 1. oktobra 1999).

Ne želeći da teram mak na konac, to jest da se izjašnjavam da li je Beriša zaista bio nevaljao i smanjio broj delegata upravo iz okruga koji bi glasali za Poloa, a ne iz svih, kako je saopšteno pre kongresa, jednu formulaciju nikako ne mogu da zaobiđem. "Nije želeo da se izlaže riziku" (kao da samo pomišljanje na opoziciono delovanje, u bilo kom obliku, ne predstavlja rizik) opravdanje je za mnoge sunovrate - moralne i one druge - na Balkanu devedesetih. I danas oni koji su "čuvali kadrove" i govorili kako "još nije vreme" ponavljaju svoje parole. Nije nemoguće da su neki Berišini idolopoklonici zaista pretili Polou, njegovoj porodici, prijateljima, glasačima, čak je posve verovatno. Ima bivši predsednik i motiv, i kadar i sredstva. Uostalom, nikada nije važio za političara visokih moralnih nazora. Međutim, uzmicanje pred njim i plakanje na ramenu inostrane publike daleko je od rešenja. Ako sad nije vreme za promene, kada će biti?

Analitičari procenjuju da je kongres privremeno ojačao pozicije novog/starog lidera. Beriša se od 1991. nalazi na čelu DP-a. Posle pada komunističkog režima izabran je za predsednika Albanije. U prvo vreme je važio za mezimca Vašingtona. No, nacija mu nije oprostila izostanak stvarnih reformi, korupciju i nepotizam. DP dobija parlamentarne izbore 1995. na dosta sumnjiv način. Naredne godine pokušavaju da nameste rezultate lokalnih izbora, ali bivaju otkriveni. Beriša ipak nekako dobija drugi predsednički mandat, pre svega zahvaljujući potpunoj kontroli medijskog prostora. Narodno nezadovoljstvo kulminira u proleće 1997. Ulični nemiri, pljačkanje vojnih skladišta, te odmetanje dela armije na stranu demonstranata prisililo je Berišu da odstupi sa vlasti. Inicijativa italijanske vlade i Vatikana doprinela je privremenom zaustavljanju haosa. Održani su vanredni izbori 29. juna, pod patronatom OEBS-a, ali bez neophodnih priprema. Pobedila je Socijalistička partija, Redžep Mejdani postaje predsednik, Fatos Nano premijer. Međutim, haos nije nestao. Vlada u Tirani imala je međunarodno priznanje i gotovo ništa osim toga. Sa druge strane, Beriša se sa svojim pristalicama povukao na sever, gde je zasnovao paradržavu. Oblasni tajkuni su de facto dobili najveći deo vlasti. Nanov kabinet nije imao sredstava da ih ugrozi, a DP nije želeo. U leto prošle godine, Beriša pokušava pučem da se domogne vlasti. Njegove pristalice jurišaju na zgradu RT Albanije, ali vlada izvodi tenkove na ulice glavnog grada. Još uvek je nejasno kako joj je to pošlo za rukom. Svejedno, Beriša ne uspeva u svom naumu i njegova popularnost pada, a socijalisti, pod pritiskom javnog mnjenja, smenjuju Nanoa jer je proces reformi išao isuviše sporo, ponovo se pojavljuju korupcija i nepotizam (kao da su ikada i nestajali). Na njegovo mesto dolazi Pandeli Majko koji, na nagovor Vašingtona, sklapa nekakav sporazum sa opozicijom, u prvom redu sa DP-om, o normalizaciji političkog života.

RASCEP: Sad, koliko je život normalizovan, diskutabilno je. Naredne godine trebalo bi da se održe redovni lokalni izbori, za 2001. zakazani su parlamentarni. Socijalisti imaju 99 poslanika u jednodomnoj narodnoj skupštini, sa koalicionim partnerima čak 109 od 155. Ipak, ti mandati su više zasnovani na izbornom sistemu nego na poverenju naroda. Svetski almanah političkih partija navodi da je SP Albanije, koju karakteriše kao "ekstremno levičarsko" (što bi trebalo da bude eufemizam za nastavljače komunističke tradicije), 1997. osvojila 52,8 odsto glasova, naprema 29 odsto DP-a. No, izborni sistem, prvobitno napravljen da omogući laganu pobedu Berišinih pulena, sa 115 izbornih jedinica po većinskom principu i 40 po proporcionalnom (pretpostavlja se da će partija na vlasti kandidovati najbolji kadar, koji bi u borbi jedan-na-jedan porazili opozicione kandidate), učinio je svoje. Teško da će se za dve godine situacija promeniti, naročito sa novim/starim liderom. Berišina popularnost, prema novijim ispitivanjima javnog mnjenja, ne prelazi 30 odsto. Da li bi Polo, bivši potpredsednik DP-a, još uvek član i poslanik u parlamentu, mogao da privuče više glasova - nejasno je. Ozbiljni komentatori tvrde da opozicija ima šanse da pobedi jedino ako dođe do rascepa u vladajućoj partiji. Slučajno, SP Albanije trebalo bi da održi kongres za desetak dana. Kao mogući kandidati za predsednika partije pominju se Nano i Majko. Nije tajna da među njima tinja višegodišnji sukob.