Deset Miloševićevih godina u deset slika (5)
Godina pljačke naroda i ubistva dinara
Bankarske piramide Jezde i Dafine ostavile su oko tri miliona ljudi bez poslednje ušteđevine. To je bila samo predigra za novi užas - hiperinflaciju koja je zarade zaposlenih svela na 1 do 2 marke mesečno
Pošto je uz Šešeljevu pomoć
srećno pregurao vanredne parlamentarne izbore i nekako nadbrojao Panića u borbi za novi
predsednički mandat u Srbiji, Slobodan Milošević je srećnu novu 1993. godinu svojim
građanima čestitao porukom da će biti više ekonomske sigurnosti i pravne bezbednosti,
te da će se zaoštriti borba protiv kriminala i korupcije. Pri tome je naglasio: "Mi
ne možemo dopustiti da u našoj zemlji vlada bilo čija samovolja, već moramo obezbediti
da u ovoj zemlji vladaju isključivo zakoni." Bila je to najava godine u kojoj će
kriminal, korupcija i despotska samovolja - produžiti i unaprediti najdužu
hiperinflaciju u svetskoj ekonomskoj istoriji, a drugu po vertikalnoj visini na tablici
monetarnih katastrofa svih vremena.
Glavnog poslovođu hiperinflacije Milošević će usput odrediti prilikom polaganja predsedničke zakletve 25. januara 1993, kada će, umesto potrošenog dr Radomana Božovića, za srpskog premijera imenovati mr Nikolu Šainovića. Mnogi su smatrali da niko ne može nadmašiti Božovića, koji je za godinu dana mandata cene uspeo da uveća za 24.000 odsto, ali svi su se grdno prevarili.
Mr Nikola Šainović je startovao 10. februara, sa ministarskom listom u kojoj je među 25 imena bilo 15 iz prethodne vlade. Bez Šešeljevih glasova ta vlada nije mogla biti izabrana - ali to pitanje bilo je rešeno još pre izbora. U svom promocionalnom govoru Šainović je rekao da će njegova vlada "neke planove definisati javno, a drugi će biti državna tajna". Veoma brzo se videlo šta sadrži ekonomski scenario "državne tajne".
Prvi Miloševićev zadatak bio je da pored ministara promeni i model "ratnog oporezivanja" stanovništva - pošto su dotadašnji instrumenti došli do svog logičnog kraja. Serija skandala počinje već 2. marta kada je uhapšen prvi "žrtveni jarac" bivši ministar trgovine Sava Vlajković, a nešto kasnije iza brave se našao i njegov naslednik na istoj ministarskoj stolici - Velimir Mihajlović. Došlo je do zamene nosilaca ministarskog reketa u unosnoj mreži državnih liferacija. To je istovremeno bila poruka Miloševićevom aparatu da je potrebna nova unutrašnja homogenizacija i da je svako u njegovim rukama.
Odmah zatim dolazi bekstvo iz zemlje gazda - Jezde Vasiljevića, ondašnjeg rodonačelnika "bankarskih piramida" zasnovanih na mamcu stalno rastućih kamata na štednju, koje se servisiraju proširenjem kruga štediša - dok je to moguće. Kad porast obaveza postane veći od priliva novih depozita, dolazi vreme za bežaniju. Jezda je taj trenutak osetio na vreme i umakao 8. marta, podmazujući slobodu odlaska na sve strane - a ostavljajući bez novca oko 100.000 deponenata. Nikad nije razjašnjena njegova veza sa Miloševićevom tajnom službom i koliko su njeni ljudi pokupili sa "Jugoskandik" zgarišta, ali je razjašnjeno da Jezda nije odneo sve sa sobom, iako je odneo mnogo. Navodno, da finansira pripreme za šahovski meč stoleća Fišer-Kasparov.
"Vreme" je ovu aferu propratilo naslovom "Jezda otišao dafinitivno", pošto je odmah bilo jasno da se završava i banalna rapsodija sa "Dafiment bankom". Čim je Jezda pobegao, državna televizija je narodni šok pokušala da ublaži stalnim prikazivanjem Dafine Milanović, srpske bankarske majke, čija je funkcija bila da u svoju "patriotsku" paradržavnu piramidu skuplja poslednje devizne rezerve penzionera, radnika i seljaka. Početkom aprila ovaj list je već morao njenu priču da naslovi sa "Jezdi li Dafina", pošto su redovi pred njenim filijalama, pa i pred ad hoc šalterima na stadionu JNA postali kilometarski. Narod se skupio da povuče svoje devizne i dinarske uloge na koje im je bila obećana mesečna kamata i do 18 odsto, ali "lanac svetog Antuna bio je već pukao".
Oko tri miliona ljudi ostalo je bez svoje poslednje ušteđevine. Današnji šef direkcije za obnovu čuveni Mrka još tada se istakao jer je, navodno, sa tadašnjim sekretarom SPS-a Milomirom Minićem iz Dafininih sefova "spasavao" milione maraka, pakovanih u džakove. Gospođa Dafina je inače istakla da je "ponosna što postoji Slobodan Milošević i što ga je upoznala kao čoveka", te da je "on nešto čemu treba da se divi i ono pravo što treba Srbiji". Milošević je, međutim, ćutao i držao se Polačekove maksime "Na novčanoj blagajni, svi će ljudi biti jednaki". Užas koji su doživele Jezdine i Dafinine žrtve bio je samo predigra onoga što će kroz koji mesec pogoditi sve građane SRJ.
Međunarodne sankcije su, inače, 26. aprila postale hermetičke. Državna kasa je bila prazna, stari instrumenti za prikupljanje para potrošeni (zatvoreno je blizu 70 privatnih banaka i većina od 1000 štedionica), a trebalo je od seljaka oteti pšenicu da ne dođe baš do gladi. Šainović je već hrabrio ratare izjavama da "setva ide odlično, to možete svaki dan videti na televiziji". Bilo je to vreme kada je inflacija već imala brzinu od 10 odsto na dan, a kurs nemačke marke je u maju porastao za 800 odsto. Savezni premijer je početkom juna primetio da se "mere u oblasti kreditno-monetarne politike ne ostvaruju u skladu sa programom savezne vlade i da je u poslednje vreme naglašena monetarna ekspanzija". Guverner NBJ Vuk Ognjanović najavljuje da je najvažniji cilj njegove ustanove slamanje inflacije, pa se povlači sa svoje pozicije. Milošević više nema vremena, pa na njegovo mesto dovodi, sredinom jula, nesrećnog dugogodišnjeg pouzdanika dr Borislava Atanackovića, koji već na startu "umiruje" publiku izjavom da će odštampati dovoljno gotovog novca.
Šainović je najavio da je sve spremno za otkup pšenice, jer je sveže odštampao 315.000 milijardi dinara, da bi otkupio rod od dva miliona tona žita. Prvog dana kada je objavljen plan otkupa žita, pšenica je koštala 240.000 dinara po kilogramu. Već kroz nedelju dana njena cena je povećana na 290.000 dinara, a 8. jula (treći put u toku žetve) otkupna cena podignuta je na 450.000 dinara za kilogram. Zalud, jer je u međuvremenu cena nemačke marke skočila na 3,5 miliona dinara, a svaki dan kurs je skakao sve više. Realna cena kilograma pšenice je za nekoliko sedmica opala sa 0,25 maraka, na 0,12 maraka za kilogram. A ni to nije isplaćeno. Mada se jugoslovenska centralna banka već osposobila da dnevno štampa 60.000 milijardi dinara svežih novčanica.
Do kraja ove godine sve mere
ekonomske politike bile su isključivo vezane za brzinu štamparije novca, kako bi se od
građana opljačkalo što više deviza dok ne dođe do potpunog sloma dinara. Početkom
novembra učinjen je pokušaj da se jednokratnom devalvacijom dinara za 8000 odsto
zaustavi propast novca. Službena vrednost dolara povećana je 9. novembra sa 9400 na
700.000 dinara - ali to nije ništa pomoglo. Statističari su već bili izračunali da
bi kompletan društveni proizvod Jugoslavije iz 1990. godine od 36.106 dinara stao u cenu
kutije marlbora 1993. godine.
Šešeljevi radikali, koji su poslušno slušali Šainovićevu vladu, odjednom su se uplašili i postavili pitanje poverenja Šainoviću. No, on se i dalje držao kao neprikosnoveni Miloševićev poslovođa, pa je novembarski minimalac od 315 miliona dinara retroaktivno uvećan na dve milijarde dinara - kako bi se mesečna primanja stanovništva održala na nivou između 50 i 100 nemačkih maraka. No, ništa to nije pomoglo jer je inflacija u novembru povećana za 20.000 odsto. Sve je bilo već propalo, čekalo se da neko nešto smisli.
O propasti domaćeg novca najbolje govori podatak da je uprkos radu u tri smene štamparija dinara u Topčideru uspevala da održi masu gotovog novca u vrednosti od tek 5 do 6 miliona nemačkih maraka. Krajem decembra, prosečna mesečna primanja oko 3,2 miliona radnika i penzionera pala su na između 1 i 2 nemačke marke mesečno.
Da paradoks bude potpun, Milošević je zbog neposlušnosti Šešelja bio primoran da ponovo raspiše prevremene izbore. Na tim izborima ta vlast, koja je definitivno upropastila nacionalnu valutu - prošla je odlično. To niko nikad neće razumeti. No, već u poslednjim danima 1993. godine čulo se da tajanstveni plan za spasavanje novca ima dr Dragoslav Avramović.
Dimitrije Boarov
