Ranjena zemlja: Oda stanju stvari
Nema laži
Ratovi ostaju u senci filmova, revolucije u pozadini knjiga, lični lomovi na predvorju dramskih tekstova, nepodnošljiva svakodnevica ispod r´n´r rifa; katkad slika prekriva događaj
Dakle, film. Film Ranjena zemlja koji luta bioskopskim dvoranama u potrazi za idealnim gledaocem. Onim koji će provesti devedesetak minuta jedinog života koji ima gledajući kako se na platnu smenjuju prizori još jednog malog prljavog balkanskog rata.
Ranjena zemlja ne traži slučajnog posetioca, već idealnog gledaoca-saučesnika, čistokrvnog pripadnika ovog naroda, onog što užasno mnogo trpi i ćuteći podnosi sve u strahu da ne ostane bez ubogog života koji mu je jedino preostao, jer samo sa nekim takvim ovaj film može da podeli isti doživljaj sveta.
Sa nekim ko neće ni pomisliti da je razumevanje istovremeno saglasnost i međusobno razumevanje, ali će za vreme projekcije osetiti nešto toplo oko srca jer je u tami bioskopske sale prepoznao svoj svet. Zato gledalac želi da reditelju čvrsto stegne ruku, i da je dugo drži gledajući ga saučesnički u oči.
On je prosto uvučen u jedan mali pogled na svet, pažljivo ušuškan u pukotine priče, koja se odvija u beogradskom skloništu za vreme bombardovanja. Taj svet je izgrađen od misli junaka filma, njihovih postupaka i dela, autorovih poruka, stavova, vrednosnih sudova i svega ostalog što nema nikakve veze sa estetskim vrednostima filma ili bilo kog drugog umetničkog dela. Da od toga ne zavisi vrednost nekog dela već se dugo zna. Ovaj sloj nekog umetničkog dela samo podstiče gledaoca da zauzme stav prema onome što vidi i čuje, i to dovede u vezu sa vlastitim odnosom prema stvarima.
Naravno, ne treba biti naivan i verovati da je uloga ovog ili bilo kog drugog
filma da govori o stvarnosti. Ne treba biti naivan i verovati da je uloga ovog ili bilo
kog drugog filma da, između ostalog, ne govori i o stvarnosti. Zapravo, uopšte ne treba
biti naivan. Ili možda treba. Ko zna? O ratu u Bosni se mnogo više "zna" na
osnovu Dragojevićevih Lepih sela nego iz školskih knjižurina. Slike događaja
često su jače od glasova koji imaju više prava da pretenduju na konačne istine. Ratovi
ostaju u senci filmova, revolucije u pozadini knjiga, lični lomovi na predvorju dramskih
tekstova, nepodnošljiva svakodnevica ispod r'n'r rifa. Katkad slika potpuno prekriva
događaj, povremeno ga samo lako dodirne, a vrlo često ga se ne dotiče jer autor
bespovratno klizi u prazninu.
Film je u tom smislu posebno delatan zbog lakoće medija, naročito u jednoj izrazito nečitalačkoj sredini kakva je ova.
Dakle, Ranjena zemlja. "Sudbine ljudi, žena i dece, izmeštenih iz svojih svakodnevnih života, prepliću se sa potresnim dokumentarnim svedočanstvima koje jedan TV reporter, čiji su dete i žena u skloništu, beleži širom razorene i opustošene Srbije; u teskobnoj atmosferi podzemnog skloništa odvijaju se drame, rađaju ljubavi i prijateljstva, broje se oboreni avioni i projektili, iščekuju vesti o sinovima na frontu, smenjuju nada i očajanje, i sve to, obojeno posebnim humorom, sliva se u veliku metaforu o jednoj ranjenoj zemlji." Tako piše u kratkom sadržaju filma Dragoslava Lazića rađenog prema scenariju Gordana Mihića.
Poznato? Blisko?
Čučali ste u skloništu svake noći? Osećali ste se teskobno? Zaljubili ste se baš tokom rata, baš tada ste stekli prijatelje, brojali svaki "oboreni" avion ili projektil, postali nenadano duhoviti?
Ne znate zašto je rat počeo, ali u topotu stada hitate prema skloništu, tamo sedite, sedite i sedite. i odjednom šalite, šalite, šalite, pa ste strašno, strašno tužni i žalite što je zemlja ranjena. Ne pitate se zašto je "zemlja ranjena" jer znate da je to bila volja "svetskih moćnika" i njihovog ultimativnog traženja da se potpiše ono što je neprihvatljivo.
Sasvim slučajno, iz čistog hira i obesti, svetski moćnici su baš na ovom mestu i u ovom trenutku, uz sasvim realnu pretnju odmazdom, tražili nešto što niko nikad ne bi prihvatio. Uverljivo?
Odsustvo jasnog autorovog stava prema tom odsečku istorije donosi konfuzan, nejasan i kalkulantski pogled na ove događaje. Zato se svet skloništa kao jedini arte factum filma Ranjena zemlja ruši u svakom sudaru sa zbiljskim dešavanjem koje u filmu nosi dokumentarni materijal. On se rasipa nakon svakog dodira sa nekim stvarnim prizorom koji bi preleteo platnom, otkrivajući nemoć reditelja da stvori nešto što bi se makar prividno održalo u blizini realnog.
Slike Ranjene zemlje putuju u savršenoj harmoniji sa zemljom Srbijom. Nema povrede, nema sukoba, nema prevrata. Nema laži. Ako neko misli da su stanje i manifestacija slučajni i da će sve brzo proći, grdno se vara, jer ništa neće proći i retko šta se baš dešava slučajno. Ranjena zemlja čvrsto počiva na onima koji ovde žive, on nije pao sa neba već je tu rođen, i zato sve ovo traje dugo, predugo za one koji ne pripadaju svemu tome. Onaj kome se sve to ne dopada može pokušati nešto da promeni ili da se jednostavno pokupi i ode, može da se skloni, da sedi i tuli gledajući zid svoje sobe. Može još i da se oseća loše što je u manjini, ali mu ništa drugo ne preostaje. Teško je prihvatiti, ali je i to, na neki čudan način, pravedno.
Slobodan Kostić
