Intervju: Jirži Dinstbir

Na Kosovu je sve užasno

Izveštavao sam sa vijetnamskog ratišta, o kineskoj kulturnoj revoluciji, iz Indonezije - ali nikad nisam video takvu mržnju na svim nivoima kao ovde

Jirži Dinstbir, već godinu i po specijalni izvestilac Komisije UN-a za ljudska prava, bivši novinar, disident, ministar spoljnih poslova Čehoslovačke, lični prijatelj predsednika Češke Vaclava Havela, s kojim je svojevremeno delio i zatvorsku ćeliju - došao je u Jugoslaviju po šesti put ove godine. Izveštaj za Generalnu skupštinu napisao je, kako pravila te organizacije nalažu, još u avgustu, ali je sad došao da vidi čime bi ga trebalo dopuniti.

Tokom sedmodnevnog boravka razgovarao je u Beogradu sa Živadinom Jovanovićem, saveznim ministrom spoljnih poslova, Bratislavom Morinom, saveznim ministrom za izbeglice, Leposavom Milićević, republičkim ministrom za zdravstvo; u Nišu sa gradonačelnikom Zoranom Živkovićem; u centrima za interno raseljena lica u Sićevu i Mataruškoj banji sa Srbima sa Kosova; u Novom Pazaru i Rožaju sa predstavnicima muslimanske zajednice; u Prištini, Gnjilanu i Kosovskoj Mitrovici sa Ibrahimom Rugovom, Ademom Demaćijem, predstavnicima srpskog Crkveno-narodnog odbora, UNMIK-a i OEBS-a.

Pitali smo ga može li da definiše sadašnju situaciju na Kosovu.

JIRŽI DINSTBIR: Situacija je, naravno, užasna. Izgleda da je jedno etničko čišćenje zamenjeno drugim etničkim čišćenjem, ubijanjima, krađama, paljenjem kuća - zapravo, istim aktivnostima sada se bavi druga strana. Mislim da je cilj svih tih operacija kao što su bombardovanje i uvođenje stranih trupa bilo kreiranje i garantovanje sigurnosti svih ljudi, obezbeđivanje sigurnih, multietničkih i demokratskih uslova na Kosovu, ali to se - kao što znate - još nije desilo.

U administraciji KFOR-a postoji mnogo dobrih, posvećenih ljudi; razgovarao sam sa nekim od lokalnih zapovednika koji bi zaista želeli da primene Rezoluciju Saveta bezbednosti. Međutim, tamo još nema dovoljno ljudi, njihove vlade još ne pružaju dovoljnu podršku, a obećanja i obaveze da će poslati još policije i ljudi nisu ispunjena. U takvim uslovima, ljudi iz međunarodne zajednice su primorani da pregovaraju sa raznim lokalnim grupama. Bez obzira na to što je zvanično do sada morao biti raspušten, UČK ima veliki uticaj na Kosovu. Imao je dovoljno vremena da rasporedi svoje na vodeće pozicije u lokalnim de facto nelegalnim administrativnim organima, kao i da postavi svoje ljude na direktorska mesta u različitim kompanijama i slično. Vrlo je teško, i ako se tako nastavi, ako mi ne budemo u stanju da razrešimo situaciju tako da ljudi najzad počnu da žive mirno i sigurno i vrate se svojim kućama - onda će to biti promašaj međunarodne zajednice.

"VREME": Koji je događaj ili susret tokom ove posete Kosovu na vas ostavio najjači utisak?

Teško je reći, zato što je sve što sam čuo i video bilo užasno. Putovao sam od Rožaja do Kosovske Mitrovice, i na delu puta u blizini Peći mogle su se videti samo dve stvari - sela potpuno uništena, spaljena od strane srpskih paramilitarnih snaga i natpise "Smrt Srbima" ili "Živeo UČK" na zidovima. Ljudi koji tu žive žestoko su patili zbog srpskih snaga. Oni nisu filozofi, već vrlo jednostavni ljudi . Ako mu je neko ubio majku, spalio mu kuću, a sve to učinio u ime svih Srba i Srbije - on neće mrzeti na primer Mihajla Vučića ili ne znam koga, već će mržnju usmeriti prema svim pripadnicima srpskog naroda. Naravno, lideri UČK-a, odnosno neki od njih, samo žele da učvrste svoju vlast - zagovaraju otcepljenje ili se ponašaju na isti način kao što su se ponašale srpske paramilitarne snage pre njih. Upoznao sam ne samo Srbe već i Albance koji su protiv takvog ponašanja, ali i oni se plaše zato što teror nije usmeren samo prema Srbima, Romima i Bosancima, usmeren je i ka Albancima koji su optuženi za saradnju sa onima koji žele da spreče isterivanje Srba.

S obzirom na trend u protekla četiri meseca, kakve su vaše prognoze za narednih šest meseci?

Nisam veštac i ne razmišljam na taj način, zato što sve zavisi od volje i sposobnosti učesnika na terenu. Mislim da je jedna mogućnost da prevagne dobra volja na obe strane - srpskoj i albanskoj, kao i kod dela međunarodne zajednice. To bi moglo da bude teško i biće potrebno dosta vremena da se ostvari i da se steknu normalni uslovi.

Druga mogućnost je da sve propadne i tada, plašim se, to neće biti poslednji sukob. U budućnosti postoji opasnost da se situacija pogorša čak i u celom regionu, ne samo na Kosovu. Otvorila bi se pitanja Makedonije, Crne Gore i druga. Mislim da bi trebalo svi da se potrudimo i sve da učinimo da se steknu normalni uslovi, ali se to ne dešava uvek i ne trude se sve strane podjednako.

Verujete da postoji ozbiljna opasnost za region?

Da, postoji opasnost za ceo region. Moj posao nije samo da opišem zločine koji su se desili, već i da upozorim, zatražim prevenciju i pokušam da zaustavim konflikte koji bi se mogli desiti u budućnosti.

Pored svih primera kršenja ljudskih prava, da li ste se sreli i sa nekim pravom koje se poštuje?

Poštovanje ljudskih prava na Kosovu nema sve dok je sigurnost svih ljudi ugrožena. Postoje primeri saradnje među entitetima, ali to su još bledi i slabi pokušaji, pogotovo zato što je mnogo ljudi uplašeno i ustručava se od ove saradnje jer se plaši kazne ekstremista.

Možete li dati jedan primer te spremnosti na saradnju?

U nekoliko gradova i sela postoji dijalog između zajednica koje žele da uspostave lokalnu vlast; još je to slabo i nedovoljno, ali ipak postoji. Postoje mesta u kojima se ljudi susreću i razgovaraju o tome šta bi trebalo činiti. Ali atmosfera koja jeste prevagnula je otcepljenje, kreiranje atmosfere odstranjivanja "stranih elemenata", i to je nešto što stvarno ne razumem. Izveštavao sam sa vijetnamskog ratišta, o kineskoj kulturnoj revoluciji, iz Indonezije, i video sam mnog konflikte. Ali nikada se nisam sreo sa takvom mržnjom na svim nivoima kao ovde na Balkanu - u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i sada na Kosovu i oko Kosova. Verovatno je problem mnogo dublje prirode nego što je to osveta. Postoji nešto iracionalno što sasvim sigurno ne može biti objašnjeno samo različitim kulturama, političkim pravcima i manipulacijama. Naravno da je i to uticalo, ali postoji nešto drugo što niko ne može da objasni, čak ni ljudi koji su ovde rođeni, to je nešto veoma duboko.

Rekao sam ljudima na Kosovu i Srbima i Albancima i svuda, gledajte Francuze i Nemce, i recite sebi - i mi želimo da budemo članovi Evrope. Obaveza svakog Nemca u prošlosti bila je da mrzi Francuza i obrnuto. Milioni ljudi - vojnika, boraca, seljaka uvek je bilo na granicama između te dve zemlje. I najzad su, posle vekovne mržnje i ubijanja, shvatili da je to besmisleno, da se samo međusobno kažnjavaju i posle Drugog svetskog rata počeli su da se integrišu u Evropu. To je jedini način. Niko od nas ne treba da čeka da druga strana nešto preduzme - "ja bih to uradio ali mora i on". Svi treba da počnemo sami od sebe. U redu, sve je to prošlo, sada moramo to da prevaziđemo, moramo da se izvinimo za zločine koje smo počinili, bez obzira na moguće nerazumevanje ili blokadu sa druge strane. Dobrih ljudi ima svuda, i svi samo čekaju šansu i mogućnost da promovišu nešto pozitivno.

Šta biste rekli o stavu međunarodne zajednice i UN-a prema onome što se dešava na Kosovu nekoliko meseci posle dolaska KFOR-a?

Ne pitajte za UN. Gruba je i opšte prisutna zabluda da je UN nekakva metafizička institucija, to je organizacija sastavljena od država i može da učini samo ono što države žele. Međutim, moram da kažem da nisam tako pesimističan zato što sam shvatio da postoji više razumevanja za ono što se desilo tokom proteklih meseci. Vidim da se u Americi i Evropi stvari menjaju - sada skoro svako shvata da je neophodno ukloniti sankcije i embargo, slati više pomoći u Srbiju i tako sprečiti humanitarnu katastrofu. Uvek je neophodno da prođe neko vreme da bi se mišljenje javnosti pretvorilo u odluke vlade, ali zaista mislim da se mišljenje međunarodne zajednice formira u pozitivnom pravcu.