Ekonomski perpetuum mobile

Inflacija gradi i briše dugovanja

Slobodan Milošević i Milan Milutinović promovisali su u Leskovcu i Nišu strategiju uspešne obnove i izgradnje. Devizno tržište je na tu koncepciju i na isplatu velikih građevinskih radova odgovorilo očajničkim bekstvom od domaće u stranu valutu

U sedmici između 10. i 17. oktobra jugoslovenski dinar je na (jedinom) uličnom deviznom tržištu devalvirao za 20 odsto, pa je kupovni kurs nemačke marke dospeo na oko 18, a prodajni na oko 19 dinara. U toj sedmici predsednici SRJ i Srbije, Slobodan Milošević i Milan Milutinović, promovisali su u Leskovcu i Nišu strategiju uspešne obnove i izgradnje Srbije nakon NATO bombardovanja sopstvenim finansijskim snagama, i pustili u pogon niz opravljenih infrastrukturnih objekata. Devizno tržište je na tu koncepciju i na isplatu velikih građevinskih radova odgovorilo očajničkim bekstvom od domaće u stranu valutu. To je suština oktobarskog sloma dinara. Naravno, samo nizak kredibilitet promovisane politike ne bi bio dovoljan razlog za toliku nervozu na deviznom tržištu - da je sve ostalo podnošljivo. No, sve je ostalo u srpskoj ekonomiji nepodnošljivo.

Osećajući valjda i sam da novac uvek "zaurla" kada politika siđe sa druma realnosti i da je politika uvek pod kontrolom novčanih tržišta, predsednik savezne vlade Momir Bulatović pokušao je da pažnju sa glavnog političkog problema skrene na sporedne. On je tako politiku Đukanovića i Dodika optužio za skok cene nemačke marke, što bi značilo da bi i lečenje dinara trebalo da počne političkom likvidacijom ova dva centra odlučivanja (nezavisna od Miloševićeve ruke). Pri tome je Bulatović utvrdio da "nema povećanja monetarne mase", i tako dao povoda Vojislavu Šešelju, potpredsedniku Vlade Srbije, da mu (Radio Index i RTV Crne Gore, 17. i 18. oktobra) podrugljivo održi predavanje o neophodnom doštampavanju para za obnovu i izgradnju kao "prinudnom porezu" i "dirigovanoj inflaciji od 40 odsto" (koju je, uostalom, ozvaničila upravo Bulatovićeva vlada). Šešelj je to potkrepio tvrdnjom da je nakon NATO intervencije monetarna masa povećana sa oko 10 na 14 milijardi dinara.

Ima istine u Šešeljevim rečima, ali tajming priče o kojoj govori nije baš uverljiv, podaci koje navodi nisu potpuni, a način na koji on shvata ekonomsku politiku hronično je diletantski. Evo nekih argumenata za ove hipoteze.

Prvog januara ove godine, prema podacima NBJ, novčana masa u SRJ iznosila je 10.773,3 miliona dinara. To znači da je od poslednje zvanične devalvacije dinara (1. aprila 1998), kada je evidentirana novčana masa od 8.628,0 dinara, ona porasla za 24,8 odsto. U istom razdoblju nemačka marka je sa oficijelnih 6 dinara skočila na 8,2 dinara, što će reći da je dinar opao za 36,6 odsto. Jedini tačan podatak do koga smo došli o ovogodišnjoj emisiji (izveštaj "Privrednog pregleda" sa sastanka Odbora za bankarstvo PKJ, 21. septembra) jeste da je 31. jula ove godine novčana masa iznosila 13.760,5 miliona dinara, to jest da je tokom osam meseci ove godine porasla za 27,3 odsto. U tom razdoblju vrednost dinara na uličnom deviznom tržištu opala je za daljih 40 odsto. Ako sada utvrdimo da je od 31. jula do 17. oktobra dinar erodirao za novih 60 odsto, teško je pretpostaviti da je Šešeljeva tvrdnja da novčana masa sada iznosi 14 milijardi dinara sasvim pouzdana (mada u načelu između novčane mase i deviznog kursa nema perfektne korelacije).

Priča o "dirigovanoj inflaciji" u našoj ekonomiji je stara (targetirana, programirana, ciljna inflacija). To je priča o navodnoj moći politike da upravlja ekonomskim tokovima - isto onako kako upravlja vojskom, policijom, opozicijom, standardom i životima građanstva. Problem je samo u tome što politika "dirigovane inflacije" nikad nije uspela, jer u ekonomiji važi Maršalovo pravilo da svaki račun mora neko iz nečega da plati. U tom smislu "dirigovana inflacija" je u stvari naziv za formulu "raspodele neuspeha", a kako u toj raspodeli svako beži od svoje porcije, sve se to završava na onima koji pobeći ne mogu - običnim ljudima ove zemlje.

Guverner Dragoslav Avramović je, čini se, dao logičnu "dubinsku dijagnozu" oktobarskog kraha dinara kada je rekao da se državno vođstvo nalazi pred izborom - da li će privredu razdužiti administrativno (devalvacijom i pratećim merama ekonomske politike) ili stihijski -hiperinflacijom.

Ako pođemo tragom ove Avramovićeve izjave, videćemo da je osnovni problem ogromna nestašica kapitala, a sada se na toj osnovi promoviše koncepcija oslonca na sopstvene finansijske izvore.

Prema pokazateljima koje je nedavno obznanila Privredna komora Jugoslavije, kratkoročna potraživanja privrede SRJ krajem leta iznosila su 113,4 milijardi dinara, a kratkoročne obaveze čak 243,9 milijardi dinara. Neto dug je dakle 130,5 milijardi dinara, te je "dužnički lobi" životno zainteresovan da se on likvidira - ili nekom oficijelnom devalvacijom (praćenom raznovrsnim fiskalnim i drugim rasterećenjima, koja su navodno već počela) ili da taj dug pojede inflacija, to jest da se privreda razduži prinudnim "inflacionim zajmom" kod građanstva. Pošto je i građanstvo mnogo dužno i državi i državnim preduzećima (grejanje, struja, komunalije, porezi, itd.), i ono bi da se razduži uz pomoć inflacije - samo što bi za to moralo imati kakvih deviznih rezervi. I država bi da gradi, da se obnavlja, da njeni časnici mašu narodu na pompeznim svečanostima i da očuvaju moć - pa su i oni za inflaciju po logici "nema da nema". Nesreća je samo u tome što inflaciju ne mogu istovremeno iskoristiti svi. Znači, platiće oni najslabiji.