Deset godina Slobodana Miloševića u deset slika (6)
Kad mir nema alternativu
Krajem 1994. zahuktale su se i diplomatske inicijative usmerene ka okončanju rata u BiH. Džimi Karter dolazi na Pale, a delegacija Srba sa Pala došla je početkom decembra u posetu Slobodanu Miloševiću. Nazirala se skica Dejtonskog sporazuma
Nema sumnje da je 1994. bila
prelomna, godina početka mira posle tri godine rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini,
godina u kojoj je zvanični Beograd napravio obrt koji će, uz ostale, koštati mnogo i
pripadnike "udarne novinarske pesnice" zvaničnih medija koji su godinama pisali
ratno-huškačke komentare i progonili "izdajnike u našim redovima". Slobodan
Milošević je došao do zaključka da - mir nema alternativu.
U ženevskoj Palati nacija 21. januara ministri inostranih dela SR Jugoslavije i Hrvatske Jovanović i Granić potpisali su zajedničku izjavu o početku normalizacije odnosa i ubrzanju mirovnog procesa na području bivše Jugoslavije. Kako je izvešteno, "potpisivanju su prisustvovali dobro raspoloženi Slobodan Milošević, Franjo Tuđman, Momir Bulatović i dr Radovan Karadžić". Istovremeno su Nikola Koljević i Mile Ekmedžić u ime Republike Srpske i Hrvatske zajednice Herceg-Bosne potpisali zajedničku izjavu o uspostavljanju trajnog mira i službenih odnosa. Koraks je sve to ilustrovao rukovanjem Miloševića i Tuđmana koji stiskajući šake u pozdrav u stvari cede Aliju Izetbegovića. Strana štampa je izgleda dobro "pročitala" tu Koraksovu karikaturu, ocenjujući da je dvojni sporazum u stvari "dogovor na račun Muslimana".
Međutim, mesec dana kasnije, vojni komandanti bosanskohercegovačkih Muslimana i Hrvata potpisaće u Zagrebu primirje koje će označiti prekretnicu rata u Bosni i Hercegovini. Naime, desetak dana potom predsednik vlade BiH Haris Silajdžić, ministar inostranih dela Hrvatske Mate Granić i lider bosanskih Hrvata Krešimir Zubak potpisaće u Vašingtonu "Okvirni sporazum o federaciji" i "Glavne smjernice preliminarnog sporazuma o stvaranju Konfederacije sa Republikom Hrvatskom".
Nedugo zatim u ruskoj ambasadi u Zagrebu delegacije Hrvatske i RSK-a potpisuju sporazum o obustavi vatre. Štampa je pisala da su "zadovoljni i Knin i Zagreb i Beograd, zadovoljna je Moskva, Vašington i Evropska zajednica". Ostalo je - istorija.
"Bio je to, inače, miran dan u Sarajevu", pisao je izveštač "Vreemena". Sve do 12.30, kada je na pijaci Markale "nešto puklo i ubilo 68, a ranilo oko 200 ljudi". Posle tog 5. februara i vlasti u Sarajevu i međunarodna zajednica i mediji optuživaće tamošnje Srbe za masakr, na osnovu čega će ratna dejstva i pomoć sveta u borbi protiv njih dobiti novi smer i jači zamah, koji će dovesti do ultimatuma UN-a i NATO-a i povlačenja srpske artiljerije oko Sarajeva. Naknadne istrage eksperata, tadašnji tajni izveštaji i memoari nekih visokih međunarodnih predstavnika objavljenih po isteku njihovog mandata u Sarajevu, dovešće u ozbiljnu sumnju prve ocene o krivici Srba i prst optužbe uperiti na drugu stranu.
Godine 1994. avioni NATO-a nisu samo kontrolisali da li se poštuje zabrana letenja, već su izveli prvu borbenu akciju na teritoriji ex-Jugoslavije. U nedelju 11. aprila osam aviona prodire u vazdušni prostor Republike Srpske, od kojih dva F-16C bacaju tri bombe MK-82 na "komandni položaj i nekoliko vozila" u oblasti Goražda. Biće još bombardovanja, zaključno sa napadom na aerodrom Udbine kod Bihaća, sredinom novembra, u jeku ofanzive muslimansko-hrvatskih snaga na položaje bosanskih Srba.
Krajem godine zahuktale su se i diplomatske inicijative usmerene ka okončanju rata u Bosni i Hercegovini. Bivši američki predsednik Džimi Karter dolazi na Pale, a delegacija Srba sa Pala došla je početkom decembra u posetu Slobodanu Miloševiću. Nazirala se skica Dejtonskog sporazuma.
Posle drugog kruga glasanja na izborima u Republici Srpskoj Krajini, Milan Martić je pobedio Milana Babića koji ga je u prvom krugu "odrao" sa oko 60.000 glasova više, što zvaničnom Bogradu i Palama nije odgovaralo.
Kako je pisao naš novinar, "glasalo bi se ponovo i treći, četvrti, peti put, odnosno onoliko koliko treba", i potom konstatovao da se "akademik Mihailo Marković više ne mora potucati po Baniji, Brana Crnčević i ministar Zoran Bingulac mrznuti u Baranji, a Radmila Milentijević objašnjavati Krsti Bijeliću zašto Milan Babić ne smije pobijediti. Laknulo je, po svoj prilici i Franji Tuđmanu, kao i krajiškim janjcima". RSK-a, baš kao ni 98 odsto Srba u Krajini, danas više nema.
S tim u vezi, mnogo svedoči "izjava nedelje" Milana Martića u '94, koja glasi: "Na Italiju mi računamo kao na susednu zemlju."
Ovih dana u "Politici"
se u nekoliko nastavaka mogao čitati feljton u kome guvernera NBJ Dragoslava Avramovića
optužuju da se okitio tuđim perjem i sebi pripisao zasluge za antiinflacioni program
koji će obeležiti 1994. godinu. U ono vreme, januara pomenute godine, jedan visoki
vladin funkcioner izjavio je kako je dobro što ispod pomenutog programa stoji samo
Avramovićev potpis "jer ako i ovoga puta ne uspemo, sačuvaćemo barem ljude, a sva
krivica biće svaljena na jednog čoveka". Dinar se ipak održao. Sve dok se
"drukčije nije naredilo", dok dve godine kasnije "tvrd dinar nije za vlast
postao pretvrd" i dok nije smenilo Avramovića.
Savezna skupština biće krajem proleća poprište skandala u kome su Radoman Božović i Vojislav Šešelj bili glavni akteri. Najpre je prvi bio poliven vodom, pa je pokušao da poslanika SRS-a Markovića izbaci sa sednice - što Šešelj nije dozvolio. U gušanju je poslaniku Stojanoviću raskrvavljeno uvo, a lider radikala je u obračunu sa skupštinskim obezbeđenjem krenuo uz poklič: "Okrvavili ste čoveka, majku vam komunističku, jeb'o vas Sloba Milošević." Šešelj će u oktobru te godine nastaviti započeto, pljunuće Božovića i opsovati mu majku lopovsku. Potom će ga uhapsiti policija, biće osuđen i...
Potom će SPS, JUL i SRS postati koalicioni partneri.
Konstituisan je treći srpski višestranački parlament. Natezanje oko izbora čelnih ljudi u Parlamentu ostaće upamćeno i po konsultacijama predsednika Miloševića sa Minićem (SPS), Đinđićem (DS), Agoštonom (DZVM) i Draškovićem (Depos-SPO). Ovaj poslednji će izjavom datom posle tog susreta zapanjiti i svoje pristalice i sve čije pamćenje traje duže od dva dana. Naime, samo pola godine pošto ga je sa suprugom Danom uhapsila i zverski premlatila Miloševićeva policija, Vuk Drašković će za predsednika reći da je "simpatičan" i "prijatan u razgovoru".
To što mu je predsednik Milošević "simpatičan" verovatno je doprinelo da, nasuprot Đinđiću i Koštunici, Drašković ne podrži radikalskog kandidata Jorgovanku Tabaković i da sa govornice, tako "da ga cela Srbija čuje", kaže da Depos ne interesuje nijedno mesto. Na kraju, za predsednika skupštine izabran je Dragan Tomić, a Vukov stav dovešće do prvih pukotina u bloku SPO-GŠ-ND. Sam Daršković svaljivao je krivicu na Đinđića rečima da je sve što se desilo "možda pošteno, ali da predstavlja sramotu i izdaju". Da je tu nešto bilo ilustruje i istupanje DSS-a iz poslaničkog kluba DS-a zbog sumnje u kontrolu glasanja njihovih poslanika. Nešto više svetla na čitavu stvar baca i "svedok vremena" lider Nove demokratije Dušan Mihajlović u intervjuu koji prati ovaj deo feljtona.
Dušan Radulović
