Svedok vremena: Dušan Mihajlović

Doživeli smo krah u Miloševićevoj vlasti

"Partije su procenile da je ponuda Miloševića da se formira vlada nacionalnog spasa znak njegove slabosti. Što bi narod rekao, dlaka je falila da svi uđemo u vladu. Preovladalo je to što je DS zauzeo stav da neće ući u vladu ukoliko opozicija ne dobije premijera. Oni su računali da će Avramovićev program propasti za tri meseca"

Posle izbora u decembru '93. činilo se da opozicija, kad se saberu glasovi svih stranaka koje su osvojile poslanička mesta, ima mogućnost ne samo da bude ravnopravan partner SPS-u već i da diktira uslove političke igre u Skupštini Srbije. Famozni glas više u korist opozicije pokazao se, pak, kao prazna pretnja vlastima. Drugi Depos, koji su sačinjavali SPO, ND i GSS, bio je veoma značajan faktor u parlamentarnom političkom nadmetanju, ali i prilikom formiranja prve višestranačke vlade u Srbiji posle gotovo pola veka.

Svedok vremena je Dušan Mihajlović, lider Nove demokratije, a prvo pitanje je - kakvi su bili odnosi u Deposu, u to vreme?

Odnosi između dva osnivača iz prvog Deposa (SPO, ND) i GSS, koji se pridružio, bili su izvanredni. Mi nismo imali nikakvih međusobnih problema i dogovori su tekli bez konflikata. Ono što je važno naglasiti jeste da je drugi Depos bio čisto izborna koalicija, ali i tada je bilo inicijativa da se on pretvori u jedan čvrst politički blok tipa LIKUD-a u Izraelu ili drugih stalnih izbornih blokova, čak i ideja da se pretvori u jednu partiju. Rađeni su i neki dokumenti na tu temu, ali je SPO, najveći partner u Deposu, od toga odustao. Ove dileme, međutim, nisu uticale na naš rad. Naša izborna koalicija je tada imala veoma jasan cilj. Bili su nam najvažniji mir, okončanje rata preko Drine, zaustavljanje hiperinflacije u zemlji i skidanje sankcija.

DUŠAN MIHAJLOVIĆ: Mi smo istupali sa tezom o istorijskom pomirenju levice i desnice, pomirenju naslednika nekadašnjih četnika i partizana, a zarad oporavka nacije i države i zarad budućnosti Srbije. Sećam se dobro da je jedna od glavnih poruka Deposa i njenog lidera Vuka Draškovića tada bila - ispružena ruka drugoj strani i poziv da se u ime budućnosti napravi to istorijsko pomirenje, da se napravi demokratska Srbija. Mi smo zagovarali tu takozvanu vladu nacionalnog spasa koja bi obavila posao tranzicije i pripremila našu zemlju za ulazak u red savremenih zemalja Evrope.

Hroničari su skloni da tvrde da je prva pukotina u tadašnjem Deposu nastala izdvajanjem vaše stranke u poseban poslanički klub, a pogotovo u vreme izbora predsednika Skupštine Srbije. Tada je lansirana afera o "četiri fantomska glasa" u korist kandidata SPS-a?

Ne. Moram da ponovim da je Depos bio čist izborni savez. Mi smo se jasno bili dogovorili da svaka stranka u savezu ima ista prava i da samostalno donosi sve odluke uključujući i pitanje poslaničkog kluba. Da podsetim, mi smo (ND) tada dobili sedam poslaničkih mesta, jedno smo ustupili gospodinu Milanu Božiću, a posle je u naš klub ušao gospodin Slobodan Radulović, koji je došao iz Demokratske stranke. Naime, pokazalo se da jedinstveni klub ima problema u funkcionisanju i da je bolje da Depos iskoristi mogućnost da ima dva poslanička kluba u Skupštini. Odluka o formiranju poslaničkog kluba bila je dogovorena ne samo sa gospodinom Draškovićem, već i sa ostalima. To nije bio kamen razdora.

A glasanje o predsedniku Skupštine?

To je bio prvi test za opoziciju. Mi smo se bili čvrsto dogovorili da SPS ne može imati dva predsednika - Vlade i Skupštine. Imali smo uslove da to sprovedemo jer smo imali taj, da kažem, glas više. Mogli smo da imamo svog predsednika Skupštine. Međutim, izabran je Dragan Tomić sa samo jednim glasom više, od čega su četiri glasa bila iz opozicije. Ja mogu da garantujem svojom ličnom čašću i svim drugim što čovek ima na moralnom, političkom i materijalnom planu da u ta četiri glasa nema nijednog glasa Nove demokratije.

Tada se govorilo da je problem bio u lošoj kontroli glasačkih listića?

Depos je tada otvoreno glasao. Ja sam kontrolisao glasove poslanika stranke na čijem sam čelu i glasačke listiće dao Milanu Božiću koji je sve to javno pregledao i odneo u glasačku kutiju. Kao što ti "fantomski glasovi" ne potiču od Nove demokratije, skoro sam siguran da ne potiču ni od Građanskog saveza Srbije ili Srpskog pokreta obnove. Ti glasovi mogu poticati samo od radikala ili Demokratske stranke, ali o onome o čemu nemam dokaza ne želim da govorim. Međutim, to je praktično bio prvi znak da je opozicija probušena i da SPS ima partnere za formiranje vlade. Hoću da razbijem iluziju koju su lansirali oni koji ne vole Novu demokratiju da smo mi mogli da sprečimo Miloševića da formira vladu. Jedinstvo opozicije je tada puklo, kao i saradnja koju smo do tada imali, a sedeli smo i dogovarali se svi zajedno, Šešelj, Drašković, Vesna Pešić, Đinđić i Koštunica.

O čemu ste se dogovarali?

Druge partije su procenile da je ponuda Miloševića da se formira vlada nacionalnog spasa znak njegove slabosti, i već su videli da će dobiti mesto premijera. Mi nismo tako mislili. Procenili smo da Milošević smatra da mu je u tom trenutku najveći protivnik Karadžić i da mu treba mir u Srbiji kako bi bitku sa njim dobio i ponovo postao partner međunarodnoj zajednici. Naša procena se pokazala dobrom, ali jedina greška koju vidim iz današnje perspektive jeste činjenica da Miloševićeva borba sa Karadžićem nije bila borba za drugu politiku, već lični obračun.

Na osnovu čega su ostali pomislili da je drukčije?

Tada je Milošević izašao sa predlogom da se formira vlada narodnog spasa, i da ta vlada bude sastavljena tako što će on predložiti mandatara, koji nije morao da bude iz redova SPS-a, a da opozicija ima polovinu ministara u vladi s tim da može da bira koja ministarska mesta hoće, izuzimajući mesto ministra policije koje je Milošević rezervisao za SPS. Mi smo tada procenili da je reč o korektnoj ponudi jer republička vlada nije kao savezna, kancelarska vlada u kojoj premijer odlučuje o svemu i sam bira ministre. Tu je uvek postojala mogućnost da se, ukoliko dođe do neslaganja, povuku ministri iz vlade. Podsećam, tada je zajednički cilj bio da stane rat u Bosni, a bosanska ekipa se panično upinjala da dokaže tezu kako je jedini način da se reši problem Bosne taj da se Beograd uključi u rat. Oni su verovatno računali da će, eto, velikim ratom pokriti tragove svog malog prljavog rata i činili su sve da Beograd donese tu odluku. Mi smo to smatrali samoubistvom nacije i države, i hteli smo po svaku cenu da to izbegnemo. Kada je izbio sukob Miloševića i Karadžića zbog Vens-Ovenovog plana, mi smo podržali Miloševića. Ne zbog njega samog, već zbog želje da se taj rat zaustavi i da se time praktično stvore uslovi za skidanje sankcija.

Da nastavimo o formiranju vlade?

Kad je data ponuda o formiranju koalicione vlade, mi smo (ND) odmah rekli da je treba prihvatiti. To smo predložili i našim partnerima u Deposu i Demokratskoj stranci i DZVM-u, da svi uđemo i uzmemo tih dvanaest ministarskih mesta. Da uzmemo pravosuđe, finansije, obrazovanje, informisanje, da uzmemo sva ta vitalna mesta koja smo mogli i da praktično vodimo svoju politiku. Ja sam na sastanku kod Vuka Draškovića javno izneo stav da bi trebalo da uđemo u vladu. Iz svih već pomenutih razloga, ali i zbog toga što smo nudili pomirenje, i smatrali da u situaciji kada nam je pomirenje nudio Milošević ne treba to da odbijemo. Smatrali smo da ćemo u vladi moći bolje da se borimo za svoje ciljeve, a da uvek možemo da je napustimo ako ocenimo da ne možemo da sprovodimo svoj program.

Ko je bio protiv?

Reterirala je Demokratska stranka. Oni su odjednom počeli da zatežu tražeći da premijer bude iz redova opozicije. Njihova teza je bila da Milošević to mora dati opoziciji jer će, eto, Avramovićev program propasti i da će, ako u tom trenutku ne pristane na ono što se od njega traži, pristati za tri meseca i opozicija će na belom konju ući u vlast.

Vuk Drašković je tada izražavao rezerve prema Avramovićevom programu, baš kao i Vesna Pešić. Vi ste imali drugačije mišljenje?

Naša politika je tada bila suprotna tezi "što gore to bolje". Mi smo hteli da popravljamo kuću iznutra. Naši stručnjaci koji se bave ekonomijom procenili su da Avramovićev program ima šansu da uspe. Pre svega zato što je odluka da se zaustavi hperinflacija bila u stvari politička odluka, da se zaustavi štamparija novca u Topčideru, i takva odluka je donesena. To je bila jedna, ali ne velika razlika među nama.

Kako je vaša odluka primljena kod ostalih u Deposu?

Što bi narod rekao, dlaka je falila da svi uđemo u vladu. Preovladalo je to što je DS zauzeo stav da neće ući u vladu ukoliko opozicija ne dobije premijera. Oni su računali da će Avramovićev program propasti za tri meseca. Na osnovu takvog stava je i SPO zaključio da bi ulazak u vladu bio prevelik rizik za tako snažnu opozicionu stranku. GSS se pridružio tom stavu, a mi smo ipak ostali pri odluci da uđemo u vladu.

Tada sam se obratio mom prijatelju Matiji Bećkoviću i pitao ga šta bi on odgovorio na takve optužbe. Onakav kakav je, on mi je dao odgovor koji sam posle iskoristio. Bila je to samo jedna rečenica koja glasi - "šta bi dao da si na mom mestu"!? Jer, i Matija je znao da su, u stvari, svi vodili te "tajne" pregovore oko ulaska u vladu i da ih nisu doveli do nivoa koji je njima odgovarao. A o toj tezi - "jednom uz vlast, uvek uz vlast" - apsurdno je govoriti. Pripadam ljudima koji misle da je normalno u mladosti biti levičar, u srednjim godinama demokrata, a u poznim godinama konzervativac. Mislim da je biologija vrlo značajan politički faktor, i da drugačije nije prirodno. Verujem u to da se ljudi menjaju stičući životno iskustvo koje ih menja nabolje. Uvek je bolje vratiti se s pola pogrešnog puta nego ići njime do kraja, bolje je ikad se opametiti nego umreti glup. Ja sam do nekih svojih konačnih stavova došao sredinom osamdesetih, i to na temelju ne neke teorije ili ideologije već sopstvenog iskustva, kao najmlađi potpredsednik jedne ozbiljne opštine kao što je Valjevo. Tada sam se, tumarajući, suočio sa životnom istinom koja je potom postala moj životni i politički moto - kod nas se bukvalno sve mora promeniti, ništa ne može ostati isto kao što je bilo, ali to treba izvesti evolucijom, bez krvi i nasilja.

Vratimo se na konsultacije o vladi. Jeste li tada išli kod Slobodana Miloševića?

Ne. Posle raspada jedinstvenog opozicionog bloka prilikom glasanja za predsednika Skupštine Srbije pozvao nas je Dragan Tomić, sa kojim je bio gospodin Minić kao predstavnik SPS-a. Bili su tada svi lideri Deposa, Đinđić i predstavnik DZVM-a. To je bio vrlo jednostavan razgovor. Tomić nas je upoznao sa Miloševićevim stavom da treba formirati vladu narodnog jedinstva, ali ne zato što su oni (SPS) slabi, već zbog toga da bi se zaustavio rat. Praktično smo pričali istu priču. Tada nam je ponuđeno da opozicija ima dva potpredsednika vlade kao kompenzacija za to što nismo dobili premijera. Niko tada nije dao definitivan odgovor. Mi smo (ND) svoj odgovor dali već tada, a tek potom sam se sreo sa Slobodanom Miloševićem.

Kako je izgledao taj razgovor?

On je izrazio poštovanje za odluku koju smo doneli i ponovio je priču koja je sad opšte poznata - mi smo faktički dobili ponudu da sami uzmemo sva ministarska mesta koja su u tom trenutku nuđena. Naravno, nismo to prihvatili jer smo računali da će doći do promene stava naših koalicionih partnera i da će se u sledećoj rekonstrukciji vlade naći mesto za SPO, GSS i DZVM.

Kako ocenjujete svoja iskustva u vladi?

Najpre jedna generalna napomena: Nova demokratija je partija koja ne počiva na nekom harizmatičnom vođi ili neprikosnovenom lideru, i mi smo našim predstavnicima u vladi dali punu autonomiju. Nije to kao kod Šešelja, ministri mu dolaze u devet ujutru da čuju šta on misli, pa posle idu u vladu, da više slušaju šta kaže on nego premijer. Osim toga, ja nisam bio u vladi.

Zašto?

Pa ja sam bio već jednom u vladi. Da se vraćam, da ne kažem na mesto zločina, to mi nije bio nikakav izazov. Mislim da svi mi koji smo bili u jednom pređašnjem sistemu, koji imamo to iskustvo, nismo dobar materijal za budućnost. Budućnost ne treba da se gradi na nama nego na novim ljudima. Naša vrednost je u tome što znamo obe strane medalje i što možemo da pomognemo novoj generaciji da što pre iz živog blata u kome se nalazimo dođu na zdravu obalu.

Vratimo se iskustvima?

Rad u vladi delim na dva perioda ili, ako hoćete - do ulaska JUL-a i posle toga. Naš saradnik u prvom periodu koji pominjem bio je Dragoslav Avramović. Zajedno sa njim, uspeli smo u jednom trenutku da ubedimo strane diplomate u Beogradu da je Srbija krenula u reforme i da više nema povratka na staro, da smo pravi partneri za saradnju i ulaganja. To su nam poverovali, što je neke od njih posle koštalo položaja i packi u diplomatskoj karijeri. Najviše je to, međutim, koštalo nas same, kad smo videli da smo prevareni.

Kada ste postali svesni prevare koju pominjete?

Sumnja je postojala, ali je sve postalo jasno u drugom delu mandata koji sam pomenuo. Zakon o privatizaciji je najbolji primer.

Vaša stranka je podnosila mnogo inicijativa, ali nijedna nije prošla. Većina nije stigla ni na dnevni red?

Tri su ključne inicijative koje smo pokrenuli. Zakon o privatizaciji, Zakon o lokalnoj samoupravi i pristupanje Partnerstvu za mir, što smo uputili Saveznoj skupštini. Uz pomenuto, inicirali smo donošenje odluke da je osnovni cilj naše spoljne politike integracija u Evropu. Nijedan od predloga nije ušao u skupštinsku proceduru, a povodom Zakona o privatizaciji nam je Miša Beko rekao da je dve trećine naših predloga prihvaćeno, ali je zaboravio da u preostalu trećinu nije ušla suština našeg predloga da privatizacija bude oročena, odnosno obavezna, a ne ovakva, dobrovoljna, izvitoperena. Nije prošao ni naš predlog da se otvore dosijei tajne policije iz onih vremena. To nije podržala ni opozicija. Baš kao ni naš predlog da svima koji postanu članovi vlade komisijski treba popisati imovinu na početku i na kraju mandata. U drugom delu našeg mandata reformski program vlade počeo je da se topi. JUL je počeo da grabi (ministarska) mesta gde se odlučuje o parama i kadru.

A onda su se dogodili lokalni izbori?

To je bila prava katastrofa. Jedna odluka koju ni u snu niko nije mogao očekivati, koja je doneta zna se pod čijim patronatom. Ja mogu da kažem ono što su rekli i gospodin Čović i gospodin Bulatović. Odmah posle lokalnih izbora, Milošević je na sastanku koji je držao sa svojim rukovodstvom priznao izbore, rekao da se raduje što su izgubili, da je dobro što će predstavnik opozicije biti gradonačelnik Beograda... E, sutra ujutro, čim se vratila ekipa iz Indije, osvanuo je drugi slogan - ako se preda vlast u Beogradu, gubi se i vlast u Srbiji, fašisti hoće da osvoje vlast u Beogradu, i u Srbiji i formiran je Komitet za odbranu Srbije. Tada je počela konfrontacija ne samo sa opozicijom, već i sa svetom povodom Gonsalesove komisije.

E tu smo se mi razišli. Da se vratim na početak, a to je i kraj priče. Naš jedini uslov je bio da vlada ne može imati ništa sa, kako ga ja iz milošte zovem, "velikom štetočinom" Vojislavom Šešeljem. Ne zato što mi ne volimo Šešelja, što se politički ne slažemo s njim, već zato što je vlada sa Šešeljem dovela do krvi u Hrvatskoj i Bosni, a ako hoćemo to da zaustavimo - ne možemo sa onima koji su to izazvali. Mi smo i posle lokalnih izbora ostali u vladi, sve dok se nije pojavio Ljubiša Ristić, a zna se u čije ime on govori, i rekao da se mora formirati vlada narodnog jedinstva od svih koji se nalaze u parlamentu. To je bio definitivan razlaz, i ja sam tada upozorio da je teza o "narodnoj volji" opasna jer je to fašistička teza, i da su najveći diktatori vladali uz najveću narodnu volju. Mi smo jedina partija u Istočnoj Evropi koja je dobrovoljno ušla i dobrovoljno napustila vlast.

Da li danas mislite da je trebalo ranije da izađete iz vlade?

Ako postoji neka naša odgovornost, onda to nije zbog toga što smo ušli u vladu, jer mi smo sve radili otvoreno, nego što nismo iz nje izašli kada smo imali pred sobom vrlo jasne znake da je napuštena politika zbog koje smo u vladu ušli. Naša ideja "popravljanja kuće iznutra" doživela je krah. Danas se vidi da je jedino rešenje da oni odu s vlasti, ali ne nasilnim putem, već demokratskim sredstvima.

Obračun sa Karadžićem doveo do Dejtona

Jeste li podržali i blokadu granice na Drini?