Avramović izbegava precizne odgovore

Nikola Stanić povodom intervjua s Dragoslavom Avramovićem; "Vreme", br. 458

Kada je g. Dragoslavu Avramoviću osporeno da je učestvovao u pisanju Programa iz 1993. godine, koji je on neosnovano prisvojio, i da je kao guverner Narodne banke Jugoslavije potkopavao taj Program neprimerenim potezima (isplata stare devizne štednje bez pokrića, slobodnom prodajom kritičnih deviza, ubrzanim i neosnovanim povećanjem plata), a zatim i odstupanjem od njegovih osnovnih opredeljenja kao što je napuštanje deviznog pokrića dinara, moglo se očekivati da će on pokušati da ospori moje tvrdnje iznete u dnevnom listu "Politika" od 4-7. oktobra ove godine, da uopšte ne reaguje na moje napise kao znak priznanja njihove istinitosti ali da na sudu potraži satisfakciju za moje navode. Našavši se u neugodnom položaju da ne može da koristi nijednu od ovih mogućnosti, on je u intervjuu datom nedeljniku "Vreme" od 16.10.1999. godine u istom pasusu ustvrdio da nije čitao moje napise, da bi zatim u narednoj rečenici izjavio da bi trebalo mene da tuži zbog povrede ugleda, što znači da je ipak moje napise pročitao! Izbegavajući direktnu polemiku, između ostalog i time što ne odgovara u istom listu u kome je moj napis štampan, on je sebi pripremio mogućnost da nedovoljno obaveštenoj javnosti ponovo servira svoju priču o stvaranju Programa iz 1993. godine.

Da bi sebi pribavio ugled ekonomiste koji je jedini legitimisan da sačini program stabilizacije, on je izvršio diskvalifikaciju svih jugoslovenskih ekonomista i političara govoreći o "ogromnom neznanju", o prirodi ekonomskih nevolja i načinu na koji ih treba rešavati. Sa ovakvom kvalifikacijom on je samo pokazao da se uopšte nije potrudio da dosta šta su ekonomisti individualno i kolektivno radili, ništa šta je rađeno u državnom aparatu. Da pomenem samo rad Komisije Predsedništva Srbije za privrednu reformu tokom 1988/90. godine koja je napravila tridesetak vrednih dokumenata o razvojnoj i ekonomskoj politici koji nisu stigli, zbog razbijanja Jugoslavije, da dožive primenu u praksi. Pokazalo se da g. Avramović nije poznavao ekonomska uverenja ni svojih ranijih prijatelja pripisujući im sklonosti ka administrativnim merama iako su oni svoju profesionalnu afirmaciju stekli upravo suprotstavljanjem takvim merama u vremenu kada je to sadržalo visok društveni rizik. Nedopustiv je i potcenjivački ton prema profesorima Oskaru Kovaču i Milutinu Ćiroviću, koji su 1993. godine u saveznoj vladi učestvovali u izradi jednog drugog programa stabilizacije. Taj program nisu prihvatila sva politička tela ali se ne može osporiti da je urađen na visokom profesionalnom nivou. Ne čudi njegov pokušaj da me stručno omalovaži, ali me veoma čudi da predsedniku Miloševiću pripisuje nedovoljno uvažavanje mog rada, kao da nije bio lično u prilici da se, povodom godišnjice Programa iz 1993. godine, 24. januara 1995. godine uveri o mišljenju koje je on imao o mom udelu u izradi Programa 1993. godine. Gospodin Avramović je sklon raznim pretpostavkama o odnosima koje ne zna, a od onog što dobro zna pravi pretpostavke.

Postavlja se, međutim, pitanje čime se g. Avramović legitimiše kada drugima osporava kompetentnost. Da li je to u preskromnoj listi njegovih naučnih radova za jednog člana Akademije najznačajnija njegova doktorska disertacija koju je štampao posle četiri decenije? Njena pompezna promocija bila je deplasirana u punom neskladu sa neoriginalnim sadržajem jednog početničkog rada. Možda je važnije od toga što g. Avramović nije uopšte imao svoja stabilna ekonomska uverenja kada je bila reč o stvarnom stanju jugoslovenske privrede i o onom šta valja činiti. On je o istim pitanjima ne samo menjao mišljenje već je zapadao iz jednog ekstrema u drugi. Od žestokog protivnika privatizacije on se pretvorio u radikalnog zagovornika najgore varijante radikalne privatizacije. Kao pristalica fluktuirajućeg kursa dinara on je ubrzao i bez rezerve prihvatio fiksni kurs sa deviznom podlogom, da bi naknadno opet pokazao sklonost ka fluktuirajućem kursu. On je u blokadi jugoslovenske privrede video veće mogućnosti nego ograničenja za njen razvoj, da bi potom zavapio za inostranom pomoću, spreman da čini ogromne ustupke na teret jugoslovenske privrede. Možda je njegovo čuđenje zašto predsednik Milošević nije našao zajednički jezik sa g. A. Markovićem najbizarnije. Kako se mogao naći zajednički jezik sa predsednikom savezne vlade koji se nije mogao sporazumeti ni sam sa sobom, koji je tokom svog kratkog mandata tri puta menjao osnovne ciljeve ekonomske politike, uz katastrofalno opadanje proizvodnje i zaposlenosti, kao i održavanje visoke stope inflacije.

Priča g. Avramovića o tome da je on tvorac Programa za 1993. godine je jednostavna. On stalno ponavlja "moj program" stavljajući time do znanja da on unapred odbacuje svaki dokazni postupak i svaku sumnju o tome da je on njegov autor. Pri tome izbegava da kaže o kome je programu reč. Ova neodređenost nije slučajna. Da je on učestvovao u pisanju Programa stabilizacije iz 1993. godine, on bi to jasno rekao i dokumentovao odgovarajućim tekstom koji je napisao. Budući da to nije mogao da učini, on paralelno priča o nekom svom programu koji je poslužio kao osnova za izradu Programa iz 1993. godine. Da čitaocima bude jasno, reč je o jednom njegovom tekstu od oko 20 strana koji je sredinom 1993. godine odbačen na sednici Ekonomskog saveta Vlade Republike Srbije. Manjkavost tog predloga uočava se i u tome što je trebalo da predlozi budu podržani spoljnim zajmom od oko 500 miliona dolara. Smešno je i pomisliti da je taj odbačeni materijal koji niko nije ni pominjao mogao biti inspiracija i polazna osnova za izradu Programa stabilizacije iz 1993. godine. Nevolja je g. Avramovića što on za svoju tvrdnju ne može navesti ni jednog jedinog svedoka, niti dokument, dok za moje tvrdnje postoji više od 74 saradnika koji su radili na izradi Programa i dokumentacija na oko 1500 stranica.

Gospodin Avramović je izjavio da bi me trebalo tužiti zbog povrede njegovog ugleda. Zamolio bih ga da to bezuslovno učini kako bi se na sudu dokazalo ko od nas dvojice govori istinu. Sumnjam da će on to učiniti znajući dobro da bi na sudu mogle iskrsnuti i neke druge, mnogo ozbiljnije činjenice kao što su, na primer, njegove neovlašćeno donete odluke koje su u velikoj meri opredelile ponašanje jugoslovenskih mešovitih banaka u inostranstvu.

Na kraju, složio bih se sa g. Avramovićem da moj napis nije slučajno publikovan u sadašnjem trenutku. Sve dok je Program posmatran samo kao sastavni deo ekonomske politike zablude o tome ko ga je radio i ko je odgovoran za njegovu realizaciju bile su nevažne za širu javnost. Međutim, g. Avramović je, na iznenađenje mnogih, pokazao političke ambicije koje namerava da ostvari prikazujući se kao autor Programa stabilizacije iz 1993. godine, i pripisujući samo sebi pozitivne preokrete u jugoslovenskoj privredi. Zbog toga se morala izneti istina o tome ko su stvarni autori Programa iz 1993. godine i koje je pogrešne poteze vukao g. Avramović da bi se javnost mogla na pravi način odrediti prema njegovim političkim ambicijama.