Intervju: Goran Marković

Pozdrav generaciji saučesnika

"Drago mi je što više nisam u poziciji da me muči dilema treba li da se družim sa nekim sa RTS-a da bih snimio film i time navučem ljagu na sebe; to ne moram, ne moram da se družim sa najodvratnijim slojem ovog društva, i ja sam miran"

Premijera "Parova" u "Ateljeu 212" povod je za razgovor s Goranom Markovićem, piscem ove tragikomedije o grupi sredovečnih Beograđana, u ličnim životnim krizama, koji su 23. marta ove godine bili gosti jednog kafea.

Goran Marković, po obrazovanju filmski reditelj, diplomirao je u Pragu, književnost mu je predavao Milan Kundera a režiju Elmer Klos. Pre "Parova", Goran Marković je za pozorište napisao "Turneju" (Sterijina nagrada), "Govornu manu" i još neizvedenu "Osmu sednicu", režirao je predstave "Pazarni dan" i "Beogradsku trilogiju", filmove "Specijalno vaspitanje", "Nacionalna klasa", "Majstori, majstori", "Variola vera", "Tajvanska kanasta", "Već viđeno" (nagrade na svim domaćim festivalima, film godine 1987), "Sabirni centar" (specijalno priznanje žirija u Avorijazu i nagrada međunarodne filmske kritike), "Tito i ja" (nagrada za režiju u San Sebastijanu), "Urnebesna tragedija" (nagrada za režiju u Montrealu), autor je četrdesetak dokumentarnih filmova i video rada "Poludeli ljudi". Pre neki dan Marković je dobio nagradu "Dragiša Kašiković" za dramu "Govorna mana".

GORAN MARKOVIĆ: To je impresija o stanju duše ljudi moje generacije. Dakle to nije nikakva kritika, pošto ja volim svoje junake i saosećam sa njima; moji junaci nisu negativci već ljudi koji ne znaju šta bi više sa sobom. To je tipično za ovo vreme i za sloj ljudi koji me interesuje, za pripadnike građanskog sloja ovog grada, sloja koji odumire. Koprcaju se još uvek u sopstvenim frustracijama i nerealizovanim idealima, u pedesetim se bave smislom svog života ne uspevajući da odgovore da li je njihovo bitisanje imalo smisla. To pitanje je zajedničko za moju generaciju, ono počinje da dominira u njihovom životu kao ključ. Junaci mog komada su reprezenti onoga što je na neki način i dovelo do ovog u čemu se nalazimo. To je sloj koji je trebalo da odigra glavnu ulogu u onome što nam se sad događa, a pokazao se prilično tanak, slabašan i kukavički. Mnogi su otišli, nisu više hteli da se petljaju sa ovom zemljom, a oni koji su ostali učaurili su se u svoje svetove i u njima bauljaju kao u kavezu. Teško im pada taj klaustrofobični krug ali ne preduzimaju ništa da ne bude ovako, iako im je to bila dužnost. Ti ljudi u pedesetim godinama moji su junaci. Zato su, neću da kažem krivci, ali sudionici u ovome što nam se događa... Ovi koji su nam napravili ovaj svet krvavo su se borili za te pozicije. Njima je svako jutro verovatno počinjalo mišlju kako da sebe i dalje održe na vlasti i da ostale guraju u strašnom smeru. I utoliko ovaj komad jeste prozivka, samokritika...

Smatrate da niste uradili nešto što ste mogli?

Nisam, osim nekoliko sitnica, ništa uradio da se suprotstavim svemu ovome. Možda sam mogao da živim mnogo manje povučeno i rezervisano, možda sam mogao da preuzmem direktnu akciju a nisam, zato što sam smatrao da je politika suviše prljava stvar za ljude našeg posla. Mislim da umetnici koji još mogu nešto da urade nemaju potrebe da se bave politikom, a oni koji su u padu vide u bavljenju politikom šansu da nastave svoj vek, pa se često magija umetnosti meša sa drogom manipulacije. I dok su oni koji su radili na ovome što se sad upravo odigrava koristili svaki minut da učvrste pozicije, mi smo koristili svaki minut da iz toga pobegnemo. Bekstva kojima je moja generacija pribegla su različita - od fizičkih, do ličnih. Toliko su opsednuti sobom da propuštaju život.

Iako pripadate toj generaci, reklo bi se, po onome šta ste uradili, da vi niste propuštali život.

I ostale moje kolege su činile sve što je u njihovoj moći da ostanu etički i fizički čitavi, i niko od njih nije uradio ništa nečasno. Možda je uradio nešto što nije bilo bogzna kakvog kvaliteta, možda se mogu staviti primedbe i onome što sam ja uradio, ali niko nije uradio ništa nečasno. Mislim da je najvrednije postignuće mojih kolega to što niko nije moralno posrnuo, što niko nije uradio ništa prljavo, nije se svrstao ni u jednu regidnu politiku niti učestvovao u prljavim događanjima na ovim prostorima, niko nije marširao sa zlikovcima. To nije malo ostvarenje. Meni je bilo lakše jer nisam imao grdnu decu da izdržavam i nisam bio u zamci koju bi takva situacija predstavljala, ali odoleli su joj i mnogi koji jedva sastavljaju kraj s krajem. I jednog dana, kada sve ovo prođe, moći ćemo mirno ljudima da pogledamo u oči, a to polaganje računa na moralni aspekt života biće vrlo dramatično i mučno.

Niste odlazili iz zemlje, proteklih deset godina snimali ste dva filma, napisali četiri drame, jednu režirali...

Jeste, ja sam od onih koji ne apstiniraju. Mislim da je u toku sukob između civilizovanog i necivilizovanog načina života, i da se na tom polju vodi glavni rat. Dakle ne u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, već između civilizacije i varvarstva. I mislim da tu čovek može lako da se svrsta. Znači, ko želi da stane u odbranu civilizacije i nečeg što bi bio evropski način života ne mora da bude regrutovan ni u kakvu partiju, treba samo da zastupa ideale civilizovanog društva. A ostali, koji očigledno koriste trenutak u kome se nalazimo, njima varvarski metodi odgovaraju. Ja sam radio ne samo da bih imao šta da jedem nego i zato što sam imao ideju da se tom vrstom aktivnosti suprotstavim konceptu sveta koji nam je nudila zvanična vlast i zvanična kultura.

Poslednja dva filma snimili ste od inostranog novca. Da li to znači da država više ne računa na vas?

Država nema nikakvog naročitog udela da li se nešto snima ili ne. Ministarstvo kulture nema čime da maše i časti bilo koga, a TV više nepostoji kao moćna finansijska sila pa, čak i kad bih hteo da prekoračim pragove te de ozloglašene zgrade, od toga ne bih imao ništa. Prema tome, nemam osećaj da neko neće nešto da mi da. Drago mi je što više nisam u poziciji da me muči dilema treba li da se družim sa nekim sa RTS-a da bih snimio film i time navučem ljagu na sebe; to ne moram, ne moram da se družim sa najodvratnijim slojem ovog društva, i ja sam miran. Moguće da sam i ja kriv što ne radim, jer vidim da ljudi uspevaju da rade, naročito mlađi koji imaju energije. Da biste uopšte izgurali film, potrebno je da imate ogromnu energiju za taj Sizifov posao. Ja sam za kratko vreme snimio dosta filmova, devet za 17-18 godina, to me je iscrplo, i nemam neki naročit motiv da počinjem ispočetka, da radim u amaterskim uslovima, da nagovaram saradnike da rade besplatno, mene to ne zanima. Nadam se da će se ova situacija normalizovati i da ću opet snimati.

Najavljivali ste za ovu jesen početak snimanja filma "Vila Sašino" o Dragi Mašin u Francuskoj.

Taj film se odlaže već deset godina. Scenario se bavi opsesivnom vezom zbog koje je kraljevski par žrtvovao narod, vlast i na kraju sebe. I ta opsesivna veza je u neku ruku aktuelna jer je Srbija i tada , posle ubistva Aleksandra i Drage, bila pod sankcijama, doduše zbog zverskog i primitivnog odnosa prema vladarima. Čak smo dobili i pare za film, ali kako nije moglo da se dovede do kraja... A neću da trošim tu spektakularnu temu na pozorište, pogotovo što je Crnjanski već napisao "Konak".

Kelnerica iz "Parova" pita "šta će biti s nama". Šta biste odgovorili?

Naša budućnost nije tako strašna kakvom se čini zato što smo skoro došli do kraja. Imam predosećaj da je ovo finale, i da će se stvar rasplesti, možda krvavo, možda sa hepiendom. Ali, šta god da se desi, sigurno će nas sledećih godina tištiti moralni pad. Nama je oduzeto dostojanstvo, i mi smo pred tim, nismo se ljudski pobunili, sagli glavu. Ne znam kako je moguće povratiti dostojanstvo, možda da se rode nove generacije, borbenije, neki ljudi koji će umeti da stanu uspravno. Bojim se da je za moju generaciju prilično kasno.

Šetnja bez smisla

"Poludeli ljudi" su dokument o prošlom građanskom protestu. Sad se opet "šeta". Da li se šetnjom može do demokratije?