Posle IX Mekdonalds turnira u Milanu
Pojedeni "Mek"
Sadašnja formula je prilično istrošena, ali ni FIBA ni NBA još ne razmišljaju o nekim suštinskim promenama poput
Organizatori u Milanu
zadovolno su trljali ruke: za tri dana prodali su više od 27.000 ulaznica, TV-slika išla
je u čitav svet i, sa finansijske strane, deveti Mekdonalds doneo je uspeh, odnosno
zaradu.
Sa sportske, stvari ne stoje tako i utisak je da sadašnja formula turnira polako "jede" sama sebe jer nudi sve manje sportski zanimljivih utakmica. Lepo je što Dejvid Štern, komesar NBA lige, priznaje da nije imao pojma da neki tim u Libanu "može igrati tako dobar basket", ali učešće kontinentalnih prvaka ne garantuje i ne pruža kvalitet koji se traži i očekuje od Mekdonalds turnira. Svet hoće da vidi ekipu sposobnu da se bar suprotstavi, ako već ne može da pobedi šampiona NBA, i ceo turnir se zapravo svodi na jedan meč, obično između prvaka Evrope i šampiona NBA. Milano je po tome bio izuzetak jer prvak starog kontinenta Žalgiris, zbog poraza u polufinalu od Vasko da Gama, nije ni bio u situaciji da igra sa San Antoniom, što je svakako bolje za Litvance jer bi u sadašnjem izdanju bili "masakrirani". Ulogu Žalgirisa preuzeo je italijanski prvak Vareze, iako takođe neuporedivo slabiji nego prošle sezone jer je ostao bez Mršića, De Pola, Galande i trenera Rekalkatija. Vareze je u polufinalu dobio prve tri četvrtine, vodio je i do sredine četvrte, ali nije imao ni snage ni dovoljno igrača na klupi da izdrži i uđe u istoriju kao prvi tim FIBA košarke koji je pobedio jednog predstavnika NBA. Polovina oktobra idealan je termin za takav podvig, jer NBA timovi za sobom imaju tek 15-ak dana treninga pred novu sezonu, ali ispostavlja se da ni to (još) nije dovoljno: od 1987. prvo mesto rezervisano je za NBA timove. Počeo je Milvoki 1987, nastavili Boston 1988, potom Denver 1989, Njujork 1990, Lejkersi 1991, Finiks 1993, Hjuston 1995, Čikago 1997 i sada San Antonio.
Zahvaljujući Mekdonalds turnirima imali smo prilike da u Evropi vidimo najveće asove poslednje dekade NBA lige, od Leri Birda i Medžik Džonsona preko Pata Juinga, Čarlsa Barklija, Klajda Drekslera, Skoti Pipena i neponovljivog Majkla Džordana do Dejvida Robinsona i dolazeće zvezde Tima Dankana. NBA od 1995. šalje na ovaj turnir svog šampiona, čime je povećana atraktivnost, ali takođe i razlika u kvalitetu.
Na konkretno pitanje da li razmišljaju o nekom novom obliku saradnje ubuduće, poput neke vrste "ol star" meča između šampiona NBA i neke evropske selekcije, Dejvid Štern i Bora Stanković, prvi ljudi NBA i FIBA, nisu bili previše konkretni:
"Ne odbacujemo ideju, ali problem su termini, kalendar je toliko zgusnut da je gotovo nemoguće naći datum za bilo šta novo", rekli su odgovarajući na pitanje izveštača "Vremena".
Međutim, problem, po našem mišljenju, nije nerešiv. Ne bi trebalo tražiti novi termin već novu formulu. Zašto, recimo, za početak na turniru ne bi učestvovala selekcija Evrope? Evropska liga se zaustavlja u vreme održavanja Mekdonaldsa, igrači iz 24 tima bili bi na raspolaganju selektoru Evrope, a sigurno da ne bi bilo problema kad bi se pozvao i neki košarkaš čija ekipa ne igra Evroligu (recimo, Danilović i Rigodo iz Kindera). U nekoj daljoj budućnosti valjalo bi razmišljati o autentičnom "ol staru" između najboljih evropskih igrača, uključujući i one koji igraju u NBA, i neke selekcije NBA ili njenog šampiona.
Zasad od toga nema ništa, jedina promena o kojoj se razmišlja jeste preseljenje turnira iz Evrope (mada se Porto, kao kulturno sedište Evrope, 2001. već kandidovao za jubilarni deseti turnir), jer ima interesenata iz Azije (Kina, Japan) i Južne Amerike (Argentina, Brazil).
Posle čitave decenije, jugo-basket je praktično bio odsutan sa Mekdonalds turnira. Ne računajući epizodne minute Hrvata Ivana Grgata u Žalgirisu, nijedan izdanak doskora najbolje škole u Evropi nije bio na Mekdonaldsu. Ipak, da tradicija ne bude sasvim izneverena postarao se trener Spursa Greg Popović. Na konferenciji za štampu konačno je razjasnio svoje poreklo:
"Moji roditelji su, kao i ja, rođeni u Čikagu ali moj ded potiče iz Crne Gore", rekao je Popović.
U kraćem razgovoru sa njim čuli smo da zna samo nekoliko naših reči ("dobro", "brate"), što je zasluga Žarka Paspalja koji je 1989. igrao za Mamuze, a Greg bio treći trener. Zanimljivo je da je Popović drugi trener na "ić" koji osvaja Mekdonalds, prvi je bio (poreklom Hrvat) Rudi Tomjanović sa Hjustonom 1995. u Londonu.
Turnir je bio organizovan u tipično američkom stilu, sa više od 100 ljudi iz NBA, koji su svi izgledali silno zauzeti, sa mobilnim-telefonima i voki-toki aparatima. Bila je to tipična američka shaw organizacija u koju se uklopio i neobičan gest domaćih organizatora. Naime, u ekipi Varezea "pojavio" se i izvesni Gvido Bagata, po zanimanju novinar. Bagata je ranije radio na TV Monte Karlo, a sada je radio-komentator, prati godinama Vareze i veliki je prijatelj sa Đanmarkom Pocekom, plej-mejkerom na čiju je inicijativu "ušao" u tim. Bagata je delio sobu sa Pocekom, sedeo na klupi sva tri dana i u poslednjim momentima ulazio u igru. Protiv Sagesea iz Bejruta uspeo da u poslednjih 45 sekundi šutne tri lopte i promaši sve tri, protiv San Antonia je bio na parketu 20-ak sekundi i uspeo da izgubi jednu loptu, dok je u utakmici za treće mesto protiv Žalgirisa konačno postigao dva poena. Čitavo vreme Bagata je vodio dnevnik za "Koriere dela Sera", rubrika je bila vrlo zanimljiva i sa žurnalističkog stanovišta potez je bio super, ali isto tako ostaje utisak izvesne sprdnje, potcenjivanja turnira i gubljenja sportskog smisla za račun sumnjivog spektakla.
Vladimir Stanković
Trofej "Dražen Petrović" Timu Dankanu
Za samo dve godine u NBA Tim Dankan je pobrao sve moguće trofeje.
Bio je debitant godine, član najbolje petorke lige, šampion NBA, najbolji igrač plej-ofa, osvojio je i Mekdonalds u Milanu, a novinarski žiri ubedljivo ga je izabrao za najboljeg igrača (MVP) turnira dodelivši mu devet glasova. Dankanu je pripao "Trofej Dražen Petrović", koji se dodeljuje od 1993. u znak sećanja na genijalnog igrača koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći 6. juna 1993. Dankan je na terenu trofej primio iz ruku Bore Stankovića, ali je na konferenciji za štampu od Draženovih roditelja Biserke i Joleta i brata Ace dobio i monografiju posvećenu Draženu. Rekao je da ga je gledao na televiziji kada je igrao u Nju Džersiju i da ga pamti kao velikog igrača.
