Monografija o kojoj se priča

Razumeti Miru Marković

I još se nije ni završio Sajam knjiga gde je srce na levoj strani neosporno bilo najzanimljiviji eksponat, već su zakreštale prve laste pakosti.

Dele cenu knjige sa cenom vekne hleba "Sava", i demagoški jadikuju nad nesnabdevenim narodnim kuhinjama

Želeći da svojoj drugarici Miri Marković prirede ono sto su naše bake nazivale "lepom pažnjom", grupa njenih drugova sastavila je i izdala knjigu "I srce je na levoj strani - the heart, too, is on the left side"

Priredio i dizajnirao: Stevan Ognjanović
Urednik: Dragan Mraović
EKO PLUS i BIGZ, Beograd 1999.
143 str, ilustr., 32,8 x 24 x 1,5cm
Tekst na srpskom, engleskom i ruskom
Cena: 3500 din.

U najboljoj nameri drugovi su drugarici Marković učinili medveđu uslugu.

Prvo: ona je skroman čovek. Poslednje što bi se njoj dopalo jeste raskoš, ili, još gore, jevtina imitacija raskoši.

Još važnije: zašto izlagati drugaricu Marković neprijatnostima.

Morali su znati da u našoj - zbog spleta nemilih zbivanja i nepovoljnih okolnosti - prostorno smanjenoj zemlji buka mnogo više odjekuje.

I još se nije ni završio Sajam knjiga gde je srce na levoj strani neosporno bilo najzanimljiviji eksponat, već su zakreštale prve laste pakosti.

Dele cenu knjige sa cenom vekne hleba "Sava", i demagoški jadikuju nad nesnabdevenim narodnim kuhinjama. (Ne vredi ih podsećati na biblijsko: ne živi se samo od hleba).

Deo knjige je povezan u kožu.

Bukači predvidivo tvrde da je posredi oguljena radnička koža. Dobro nisu rekli da je to u solarijumu ili na stranim primorjima pocrnela koža g. Đinđića!!!

Deo tiraža je povezan u ljubičasti somot.

Pošto je to omiljena boja Oskara Vajlda i njemu sličnih, nemojmo se iznenaditi ako se sutra zaore optužbe o gay sklonostima profesorke Marković. A kako je naš narod ipak prilično neprosvećen po tim pitanjama, to će joj, kao pedagoškom radniku, i uopšte, samo štetiti.

Da su autori ove, u neku ruku jedinstvene, kombinacije devojačkog spomenara, sveske-svaštare, brevijara i porodičnog fotoalbuma zaista sagledali (shvatili!) fotografiju one divne devojčice na str.7 - izostavili bi gomilu snimaka sa promocija, konferencija, kongresa, prijema gde se M.M. očigledno oseća nelagodno, a svi oko nje izgledaju kao punjene ptice. Bili bi dovoljno džentlmeni da preterano zorno ne demonstriraju da divne devojčice kratko traju.

Ukratko, nije ovako trebalo.

Utoliko pre što je lako dokonati šta bi bila prava lepa pažnja.

Mnogo obimniji izbor odlomaka iz knjiga dr Marković, u džepnom formatu i crvenom povezu. U milionskom tiražu. Takvo Sveznanje za XXI vek (naslov se nameće) u svakom džepu.

Presedan sa Mislima pokojnog kineskog predsednika nipošto ne bi smeo da bude prepreka. Naprotiv.

Ma šta ko govorio, te crvene knjižice promenile su svet. A to bi i drugarica Marković.

Tu stižemo do suštine.

Otkud nerazumevanje na koje ova autorka ponegde nailazi? Nerazumevanje koje ide dotle da se od nje pravi babaroga.

Naime, tim osobama nije jasno kamo dr Marković spada.

I šta je?

Sociolog, profesor, pisac lirskih etida, univerzalni mislilac, humanista, supruga, majka, baka, funkcioner jedne političke organizacije itd.

Sve je to tačno, ali nije najvažnije.

Dr Marković spada u kategoriju doslednih utopista, svetaca (kanonizovanih i sekularnih), velikih mistika, konstruktora sistema (Furije, Buvar, Pekiše, Bentam); ukratko: vizionara.

Kad se ta suština jednom sagleda, nesporazumi se raspršuju. I svi zlonamerni prigovori.

Vizionar mora pre svega da čuva viziju. Naravno da ne dopušta da viziju krnje vulgarne realije. Nema potrebe da gleda tzv. stvarnost (kakva god bila).

Setimo se prosvetljenih koji su godinama stajali na stubovima. Nisu se ni oni osvrtali na pošasti, zemljotrese, bitke, gladi, okupacije, kovanje lažnih srebrenjaka što su sigurno harali ispod njih.

Ti stolpnici su stajali na realnim građevinama.

Još je veći podvig kad je i stub nematerijalan.

Suština objašnjava i sitnice.

Jeste. U svojim mnogotomnim spisima dr Marković često dokazuje da je A = A, katkad je u neprijateljstvu sa tzv. elementarnom logikom, obožava opšta mesta, apodiktična je, itd., itd.

Takvi su vizionari.

Njima nije lako.

Očito je da narod (mase) viziji nije dorastao.

A narod se - kad ne zadovoljava - ne može zameniti po ciničnom receptu Bertolta Brehta.

Jadna dr Marković s nama. Nepodatnom glinom za zidanje zračnih dvoraca svetle budućnosti.

Jadni mi.

Ipak, potražimo utehu u Sveznanju za XXI vek.

"Jedina, ali realna nada za naše društvo je što će se restauratori prošlosti umoriti, jer uzaludan trud umara, pa će njihov umor biti šansa da se izađe iz farse i kiča u kojima se nalazimo..."

Verujmo, Miri Marković.