Deset Miloševićevih godina u deset slika (7)
Velika izborna krađa i protesti
Pobeda koalicije "Zajedno" u Beogradu je sudskom presudom skresana sa 70 na 23 mandata!? Narod koji je izgubio državu, čiji su sinovi, braća i prijatelji ginuli u ratovima u kojima Srbija nije učestvovala, narod koji je mirno statirao u stvaranju "istorije beščašća", kome je vlast ukrala oko četiri milijarde dolara, ovu krađu nije hteo da proguta
Posle Dejtona i euforičnih
čestitki mirotvorcu, koji je osiromašenom narodu, umornom od rušenja, razaranja i krvi
poručio da mir nema alternativu, vlast je najavila početak velike borbe protiv
kriminala. Država se sprema za povratak u međunarodnu zajednicu, a rat i sankcije su
pretvorili zemlju u raj za kriminalce, švercere i razne druge sumnjive družine u
uniformama i u civilu. Kao što se moglo naslutiti, u tu svrhu osniva se nova posebna
policijska formacija. Vojska demonstrativno ćuti, za njom su tri izgubljena rata, bezbroj
čistki, a bedne plate sistematski kasne.
Nastavlja se komplikovani novi "etnički inžinjering": seobe, povraci, izbori. Krajišnici poručuju da hoće kući, a sa Ilidže, Grbavice i Ilijaša seoba živih i mrtvih. Tim profesora dr Ivana Antića crta Srpsko Sarajevo, jedinstveni Palepolis, novo grad koji treba da ima oko 150.000 stanovnika. Za ovaj arhitektonski poduhvat biće potrebno oko deset milijardi maraka. Ni Beograd ne želi da zaostane u toj obnovi i izgradnji: Mirjana Marković izjavljuje kako će u Beogradu nići kineska četvrt. Režimski mediji bruje o "mini Maršalovom planu", a Ljubiša Ristić, lider JUL-a, poručuje: "Najveće svetske banke spremne su da odmah uđu u Jugoslaviju sa kapitalom. U organizaciji JUL-a već iduće nedelje prema Jugoslaviji kreće karavan sa velikim kreditima." Taj karavan još nije stigao.
Još jedan devetomartovski skup: oko 20.000 učesnika, opozicioni lideri Pešić, Đinđić, Drašković, ali i neki mladi ljudi, govore o demokratiji, ekonomiji, pravnoj državi. Političku scenu potresa žitna afera: Zoran Đinđić optužuje premijera Mirka Marjanovića, koji je i direktor "Progresa", da je trampom srpske pšenice za ruski gas u svoj džep stavio 200 miliona maraka, a Srbiju ostavio bez hleba. Marjanović tuži Đinđića i dobija proces.
Kada se dr Dragoslav Avramović, bivši guverner, prihvatio da bude nosilac svih lista koalicije "Zajedno", opozicija je bila sigurna da je najzad izvukla džokera. Ispitivanja javnog mnjenja pokazivala su početkom jeseni da je Avramovićev rejting bolji od Miloševićevog. Međutim, već devetog oktobra Avramović se povlači iz zdravstvenih razloga. Za koaliciju "Zajedno", koja je konačno uhvatila zamajac, jesen je donosila dobar vetar: uprkos odlasku Avramovića, koalicija je povećavala prednost. Istraživanja potvrđuju da "Zajedno" vodi protiv leve koalicije. A onda je, na dan izbora, tog toplog novembra došao hladan tuš: na saveznom nivou opozicija je doživela najveći poraz od 1990. Srbija je ostala jedina zemlja na Istoku u kojoj nije došlo do promene bivše komunističke nomenklature. Slobodan Milošević je zabeležio petu izbornu pobedu. Na lokalnom nivou još je bilo šanse za opoziciju u drugom krugu: preostala je bitka za gradove - to je ipak 60 odsto stanovništva! A onda je, posle zbrajanja glasova 17. novembra, došlo, kako je to neko duhovito rekao, do Trećeg srpskog ustanka: dok je u euforičnom raspoloženju opozicija konačno slavila pobedu u Beogradu, Novom Sadu, Čačku, Kragujevcu, Nišu, vlast je masovno počela da poništava izborne rezultate. Čak i posle isteka zakonskog roka brojalo se, brojalo i - falsifikovalo. Partija na vlasti naredila je svome sudstvu da masovno poništi i preinači izbornu volju građana. Hiljade građana Beograda, Niša, Užica, Smederevske Palanke, Zrenjanina, Kraljeva, Pirota, Jagodine počelo je da demonstrira protiv izborne krađe. Pobeda koalicije "Zajedno" u Beogradu je sudskom presudom skresana sa 70 na 23 mandata!? Narod koji je izgubio državu, čiji su sinovi, braća i prijatelji ginuli u ratovima u kojima Srbija nije učestvovala, narod koji je mirno statirao u stvaranju "istorije beščašća", kome je vlast ukrala oko četiri milijarde dolara, ovu krađu nije hteo da proguta. Neka nova energija pokrenula je neviđen broj ljudi na ulice gradova da uz zvuke pištaljki i truba svakodnevno "šeta" uz povike "lopovi!" i "ajmo, ajde, svi u napad!".
So i biber te građanske pobune bio je Studentski protest 96/97: na ulice Beograda izašle su desetine hiljada beogradskih studenata. Zahvaljujući njihovoj lucidnosti i urbanom šarmu, promenila se i ikonografija protesta. Pobuna protiv velike izborne krađe prerasla je u svojevrsni karneval koji je jasno poručivao: car je go, a naš strah je razbijen!
Milošević ne daje glasa od sebe. Opozicija, ali i studenti, traži da se formira paritetna skupštinska komisija da bi se objektivno utvrdili rezultati izbora. Opozicija je podnela tužbe Vrhovnom i Ustavnom sudu.
Državni mediji pune dve nedelje arogantno ignorišu ovaj "gandijevski" protest. A onda, predsednik Skupštine Srbije Dragan Tomić u intervjuu RTS-u prepoznaje među demonstrantima i studentima "profašističke elemente", a opoziciju optužuje za "manipulaciju decom". Studenti su mu odmah otpisali: "Divno je što brinete za nas gospodine Tomiću, ali gde ste bili kada su naši vršnjaci ginuli po vukovarskim i raznim drugim ratištima? Dok ste prolivali našu krv niste brinuli o našim godinama. Nismo bili deca..." Rektor Dragutin Veličković hiljade pobunjenih studenata, koji svakodnevno idu u protestnu šetnju Beogradom, naziva "šačicom izmanipulisanih", a funkcioner JUL-a Ljubiša Ristić govori o "borbi protiv četnika u Beogradu".
Sledi ometanje i ukidanje elektronskih medija koji objektivno izveštavaju o demonstracijama, počinju provokacije, huškanja, pa i hapšenja. Beograđani odgovaraju upornošću i duhovitošću: nose bedževe "Šetač, 17. 11. 96", na kaputić svoje dečice stavljaju poruku: "Ja sam mali, fašistoidni, izmanipulisani šetač!"
Protestne šetnje prerastaju u svojevrsni spektakl: bubnjevi, udaraljke, trube, pištaljke, činele, zvonca, lude kape, fantastični šeširi, ujevićevska poezija brzine, duhovitosti, elektriciteta.
Posle 34 dana mirnih demonstracija, Milošević odlučuje da dovede na Terazije svoje pristalice i da "veličanstvenim mitingom za Srbiju" okonča pobunu naroda: iz provincije toga dana stižu hiljade "kontramitingaša", sa lanč-paketima, slikama vođe i parolama "Hvala za Dejton", "Nedamo Srbiju!". Rečeno im je da treba da "oslobode" Beograd i Srbiju od "pete kolone" i "izdajnika". Beograđani nisu imali nimalo simpatija za "Slobine mitingaše": počelo je pištaljkama i ljutitim dobacivanjem ("kući ovce!"), a završilo se svojevrsnim "toplim zecom" i velikom bežanijom. Bilans mitingovanja "za Srbiju" u organizaciji SPS-a i JUL-a bio je (prema zvaničnim izveštajima) 60 ozbiljnije povređenih. U Čika Ljubinoj ulici Živko Sandić, član SPS-a iz Vrbasa, puca u glavu Ivice Lazovića, oca dvoje dece i člana SPO-a. Lazović je ostao invalid. Televizijske kamere nekoliko svetskih kuća zabeležile su kako Voja Vučinić, član Opštinskog odbora SPS Priština, vitla pištoljem u pravcu političkih neistomišljenika. Predrag Starčević, član SPO-a, izdahnuo je pod udarcima.
Na Terazijama, na tribini
Mirjana Marković, Zoran Todorović Kundak, Zoran Lilić, Dragan Tomić, Čerović,
Matković... Svojim govorom ističe se Smiljković, junior: još od vremena Osme sednice i
onih povika "Ljuta trava na ljutu ranu" u etru nije bilo toliko adrenalina i toliko
decibela. Milošević je i ovaj put poručio da je ugrožen suverenitet Srbije, ali da
"peta kolona ne može destabilizovati Srbiju". Što se tiče izveštaja Felipea
Gonzalesa, specijalnog izaslanika OEBS-a, koji je prepuručio da se priznaju izbori drugog
kruga lokalnih izbora u Srbiji od 17. novembra, Milošević je bio kategoričan:
"Institucije naše zemlje, demokratske institucije naše zemlje nisu ništa gore od
istih takvih institucija u mnogim razvijenijim zemljama... Zato ćemo sve te probleme
upravo da rešavamo u našim institucijama." Doduše, obećao je studentima da će
"neke nepravde" biti ispravljene. Kontramitingaši su kroz mrak i lapavicu poručili
vođi, gore, na osvetljenoj bini: "Slobo, mi te volimo!" Odmahnuo je rukom i
odgovorio: "Volim i ja vas!"
Mitinzi su se nastavili: u istoriji glavnog grada verovatno nije bilo spektakularnijeg dočeka od onog 1997. na ulicama Beograda. Lupanje šerpama 1. januara, kada su građani bukom nadjačavali obmane i laži RTS-a, za mnoge je bio lepši novogodišnji koncert od onog iz Bečke opere. Tako je vedro završena godina koja je, malo je falilo, mogla da se završi u krvoproliću, kako to na sledećim stranicama priča svedok vremena, bivši gradonačelnik Beograda Nebojša Čović.
Slobodanka Ast
