Svedok vremena: Nebojša Čović
55 sastanaka sa Miloševićem
"U Srbiji nije lako biti opozicija, potrebna je dodatna hrabrost, sasvim sigurno. Zameramo opoziciji i ovo i ono, ima i realnih zamerki, ali kada se sve dobro izanalizira, videćete da ništa nije zapravo slučajno"
Tadašnji gradonačelnik
Beograda inženjer Nebojša Čović bio je jedini socijalista na funkciji koji se odmah,
javno usprotivio velikoj izbornoj krađi. Vrhu SPS-a i JUL-a najviše se zamerio što
posle posla koji su obavili sudovi, njihovog "overavanja" lažne pobede, nije
hteo da sazove Skupštinu grada. Politički vrh mu nije zaboravio da je bio protiv
objedinjavanja izbornih lista SPS i JUL-a, kontramitinga 24. decembra u Beogradu, kao i da
je građane koji su premlaćeni za vreme demonstracija posetio u bolnici. Iako je Nebojša
Čović bio jedino poznato SPS ime koje je pobedilo još u prvom krugu, i to veoma
ubedljivo i na lokalnom i na saveznom nivou, iako je po mišljenju mnogih bio sposoban
gradonačelnik Beograda u tim godinama teškog življenja, njegova partija ga je samo tri
nedelje posle izbora kaznila najstrožom kaznom - isključenjem. Danas je uspešan
privrednik i predsednik Demokratske alternative, koja se ovih dana sa Novom demokratijom i
Demokratskim centrom objedinila u novi opozicioni savez (DAN).
"VREME": Kako je Milošević primio neprijatne vesti da je opozicija pobedila na lokalnim izborima u većini gradova?
ČOVIĆ: Sa Miloševićem smo odmah imali sastanak, 18. novembra 1996. u 12 časova u Predsedništvu Srbije. Ponovio je ono što smo faktički svi znali: izgubili smo zato što se loše radilo, postojala je velika svađa na relaciji SPS-JUL. Rekao je: "Izgubili smo, treba da gospodski predamo vlast." Do promene dolazi istog dana: uveče, negde oko 22 časa, u gradskim i opštinskim odborima izlazi se sa informacijom da je bilo zloupotreba na izborima, da je bilo krađe od strane opozicije.
Kako ste vi reagovali na ovaj neverovatni salto-mortale?
Odmah sam rekao da sam imao sasvim drugačiji razgovor sa predsednikom Miloševićem. Otkud sad sasvim nova informacija? Pitao sam - ljudi, da li smo mi normalni? U našim rukama je faktički bila sva vlast: i policija, i pravosuđe, i izborne komisije, i štampanje glasačkih listića... sve, bukvalno sve. Kako pod takvim uslovima da nas neko pokrade?! Može jedino ako smo bili kompletne budale. Ja sam baš ovde, na Čukarici, čekao rezultate 17. nanoć: već oko ponoći bilo je jasno da smo poraženi, ne samo na gradskom nego i na kompletnom opštinskom novou. U drugom krugu izbora cela ta SPS-JUL lista je faktički poražena. Sklopljeni su zapisnici, predstavnici SPS-a i JUL-a su potpisali zapisnike u biračkim odborima i predali materijale...
Dušan Mihailović kaže u intervjuu za "Vreme": "čim se vratila se ekipa iz Indije osvanuo je drugi slogan"...
Ja imam drugu informaciju od Bogoljuba Karića i Dušana Mitevića. Vi znate da je tada Bogoljub krenuo na suprotnu stranu. Njih dvojica su bili u Indiji. I prisustvovali su, navodno, telefonskom razgovoru 18. novembra, oko 20 časova, u kome je Miloševiću strašno zamereno kako on to misli da preda vlast opoziciji.
Zamera mu, naravno, njegova supruga Mirjana Marković...
Apsolutno, ko drugi? Nakon toga kreću veliki problemi: počinju jadne i smešne scene. Ljudi koji su bili članovi biračkih odbora, koji su potpisali zapisnike da je prebrojano toliko i toliko glasova i da je postignut rezultat koji je postignut, sada su bili u situaciji da demantuju to što su potpisali, pišu izjave da to što su potpisali u zapisniku nije tačno, pišu primedbe, potpisuju primedbe da je, šta ja znam, Pera iz SPO-a bio na biračkom mestu sa bedžom SPO-a, jeo burek, ili ne znam šta... Serija raznoraznih gluposti, smešnih i tužnih primedbi koje su predate izbornoj komisiji.
I tako počinje postizborna kriza bez presedana.
Bio je to strašan pokušaj izborne krađe volje građana. Već 19. novembra imao sam sastanak sa Miloševićem; rekao sam mu da se diže veliki talas nezadovoljstva koji će odneti sve, da su nas pobedili, da razloge poraza treba analizirati, da vidimo od čoveka do čoveka kako je ko radio i gde smo pogrešili...
Šta je na to odgovorio Milošević?
On je bio saglasan sa mnom. On je uvek bio saglasan sa mnom. Mi smo se sastajali skoro svaki dan, sastali smo se 55 puta, 55 dana je trajala ta naša priča, sve do 10. januara. Smatrao sam da kao čovek koji je nosio jedan dres ne smem da budem nemoralan i da bežim iz ekipe koja je izgubila, smatrao sam da moram da ostanem do kraja. Ali, em što smo izgubili, mi smo se i obrukali... Ja sam Miloševiću davao i pokazivao te podatke. To su bili maltene svakodnevni razgovori, nijedan od tih naših popodnevnih razgovora nije trajao manje od dva sata. Nisam se plašio da mu vrlo otvoreno kažem istinu u lice. Sastanci su se uvek završavali optimistički: uveravao me je da će zadužiti Dragana Tomića i Nikolu Šainovića da oni sve to provere, ja sam verovao da će oni to i uraditi. Čak sam nekoliko puta razgovorao sa Šainovićem i u prisustvu Zorana Miloševića, predsednika Izvršnog odbora Skupštine grada. Sve što je rađeno mi smo dokumentovali Šainoviću. Nismo dobili nikakav konkretan odgovor, ali uveravao nas je da će se on potruditi kod izborne komisije i u republici i u gradu da se stvari regulišu, da oni to neće dozvoliti, ako je to tako kako mi tvrdimo... Verujte mi, bilo je sigurno tako! Nama nije bilo ništa drugo u interesu nego da se ta zbrka i velika bruka završi.
Vrhunac krize bio je takozvani kontramiting u Beogradu 24. decembra. Vi ste bili protiv ovakvog skupa visokog rizika?
Veliki sukob je bio 23. decembra, uoči mitinga; gradska skupština se suprotstavila organizovanju kontramitinga. Nažalost, nisu hteli da nas poslušaju. Mi smo se ogradili i od priprema za kontramiting. Milošević je rekao: "Dobro, pustite Čovića!" To su sproveli Gradski odbor SPS-a i Bane Ivković, odnosno JUL, Zoran Todorović Kundak i Ćerović. Skupština grada nije znala ni gde će biti tribina. Ja sam 23. decembra uveče dobio obećanje da ćemo ujutro 24. imati policiju na ulicama kako bi razdvojila narod ako dođe do sukoba. Rečeno mi je da će na mitingu govoriti samo Milošević, da će reći da je bilo propusta, daće rok od 10 dana da se nesporazumi razreše, on lično će rešiti ovu situaciju... Ništa od toga nije bilo... dogodilo se ono što se dogodilo: mi smo tada za dlaku izbegli građanski rat u Beogradu...
Čija je ideja uopšte bila taj kontramiting?
Na glavnom odboru SPS-a prvi put sam čuo za tu ideju. Mislim da je predložio Tomica Raičević. Sećate se, kontramitinzi su prvo išli po unutrašnjosti: među prvima su mislim bili Zaječar ili Bor. I tada sam na Glavnom odboru SPS-a rekao da je to vrlo opasno. Ne znam za druge gradove po Srbiji, ali sam rekao da znam da organizovanje takvog skupa u Beogradu može da izazove sukob između građana, a takav sukob se zove građanski rat.
Ideja o kontramitingu je, prema nekim izvorima, potekla od Zorana Todorovića Kundaka.
Zoran Todorović je inicijator te ideje. Bila je čista formalnost ko će posle zvanično predložiti...
Je li tačno da je neko naredio da Beograd toga dana bude "balkanska krčma u kojoj su pogašena svetla": isključene su ulične kamere za praćenje saobraćaja i demonstranata?
Apsolutno. Dogovorili smo prethodnog dana da policija bude raspoređena od jutra. Međutim, policije uopšte nije bilo na ulicama. Policija se pojavila tek na našu veliku intervenciju.
Govorite u množini, a zapravo ste vi zvali policiju?
Jeste, ja sam zvao gospodina Zekovića, tadašnjeg načelnika MUP-a Beograda, rekao je da se potpuno slaže sa mnom, ali je napomenuo da mu je naređeno da ništa ne preduzima. Pozovem pokojnog Radovana Stojčića, tražio sam da pošalje policiju, onda mi je on preneo da mu je direktno Šef, tako je on zvao Slobu, naredio da se ne preduzima ništa. Onda sam se čuo sa Miloševićem.Rekao sam mu da, ukoliko policija ne bude izašla za pola sata, i mi iz Gradske skupštine bićemo na ulici. E, onda je, posle dvadesetak minuta, policija izašla na ulice...
Koliko je to sati? Da li je u
Čika-Ljubinoj već došlo do krvoprolića?
Bilo je oko pola dva... Tad se već sve bilo dogodilo: upucavanje, sukobi, razbijanje, tuče, gađanje, bilo je svega, čak je demontiran i deo tribine koju su to jutro podigli. Nakon toga je policija krenula da rešava problem.
Kako je protekao susret sa Miloševićem posle kontramitinga?
Čuli smo se ujutro, 25. decembra. Rekao sam da nikad nisam čuo gori i besmisleniji govor, na šta je on odgovorio: "Pa, video si da je bilo 500-600.000 ljudi..." Ja sam mu rekao da je uvrh glave bilo 120.000 ljudi. On i ja smo svakodnevno razgovarali o tome koliko je ljudi u protestu: ako je moja informacija bila 150.000, njegova je bila 10.000-15 000. I uvek mi je zamerao: "Ti njima dodaješ, a nama oduzimaš!" Tako je bilo i posle kontramitinga; nacrtao sam ulice, izvukao kvadraturu i rekao, neka bude na svakom metru četiri čoveka, znači da su ljudi "napakovani" jedan do drugog, dobijate 120.000. Ja sam mu tu šemu dao i rekao:"Ako vi meni ne verujete koliko ljudi protestuje, stanite pored prozora u Predsedništvu i brojte redove: u svakom redu po 20 ljudi i dobićete broj ljudi u protestu, plus-minus 5 odsto." Tako smo mi brojali. I naše ocene su se poklapale sa brojkama koje je davala policija. Ali on ima te napade optimizma, hoće da sve cveta, cvrkuće... i onda dobijete RTS Dnevnik.
Videlo se na vama da ste za, razliku od drugih funkcionera na tribini, krajnje sumorni.
Hteo sam u zemlju da propadnem. Ja sam dosta dugo trpeo u toj partiji. Spadam u grupu neobičnih ljudi, ušao sam u SPS krajem 91, ja se toga ne stidim, bio sam to što sam bio, ali sam prošao puno sukoba. Jednostavno, meni nikako nije bilo jasno zašto mi funkcionišemo po sistemu koji je kontraproduktivan za partiju. Prvi naš sukob bio je vezan za tada tajnu koaliciju sa Šešeljem 92. Cilj je bio da razbije opoziciju, on je to fantastično odradio, i to je naša nesreća. Ne bih ih uopšte bojio različitim bojama: oni su najveće zlo za ovu zemlju. Ne čudi me saradnja, kao što me nije začudilo ni njihovo fingirano razilaženje. Upozoravao sam da će Šešelj najviše napadati bračni par Milošević: niko iz opozicije nije izgovorio toliko prljavština o porodici Milošević kao Šešelj, a sada su u istom krevetu.
Nakon toga, nije mi bilo jasno kako predsednici republičke i savezne vlade dozvole da dođemo do one hiperinflacije, i ostanu na svojim mestima. Javno sam to rekao. Nakon toga sam bio "deakumuliran" iz partije. Opet sam javno odgovorio. Milošević je tada procenjivao da li sam mu još potreban kao čovek koji zna da operativno uradi posao. Ocenio je da sam mu ipak potreban i pored toga što sam ove svoje primedbe javno izrekao na televiziji i u novinama. Nisam nikada hteo da budem krpa, niti sam se tako ponašao.
Kako je "dvor" reagovao na Studentski protest?
Njihovo razmišljanje se zasnivalo na tezi da su studenti izmanipulisani, da su opozicione stranke ušle na univerzitet, najveća krivica bacana je na Demokratsku stranku, a zapravo se nije radilo o tome. Nažalost, neki loši potezi mojih sadašnjih kolega donekle su doprineli tome da ispada da su oni bili u pravu. Naime, i opozicione stranke su počele da se otimaju o studente, što je bila greška. Trebalo je da sačuvaju te mlade ljude, koji su bili potpuno čisti i politički neiskvareni. Kako je Milošević demonstrirao tvrdoglavost i nepopustljivost tako su se i studenti postepeno politički bojili.
Mirjana Marković je ipak profesor univerziteta.Koliko je ona učestvovala u razgovorima oko studentskog protesta?
Na tim razgovorima vi nju nikada nećete čuti kako direktno nešto predlaže. Kada smo razgovarali a ona je prisutna, ona obično - ćuti. Posmatra. Verovatno skenira. Onda posle vidite po ljudima čije ideje predlažu vidite ko je izvođač radova. Očigledno je da su oni za vreme protesta videli slabe tačke, odnosno opasna mesta za potencijalno novi protest: jedna je univerzitet, druga mediji. Preko zakona o univerzitetu, odnosno zakona o informisanju, oni su totalno zatvorili mogućnost, oni misle da su zatvorili mogućnost, nekih novih protesta. Direktno se radi o osveti za protest 96/97.
JUL je tada naročito insistirao na depolitizaciji univerziteta.
JUL je za mene bio vrlo interesantna organizacija. I ja JUL-u nisam dao prohodnost čak ni kad je to gospođa Marković tražila neke stvari. Nisam na to pristajao jer to nije bilo u interesu Beograda.
Šta je tražila?
Pa, na primer, Zoran Todorović da pravi teniske terene, dole kod Nebojšine kule, pa neke zgrade i zadužbine da budu u funkciji JUL-a i njihovih odbora... Ja to nisam hteo da dam, i tad je verovatno napravljen taj prvi korak zameranja. Posle toga je sve išlo samo po sebi.
Navodno bi obračun sa studentima bio mnogo brži i energičniji da Radovan Stojičić-Badža (šef javne bezbednosti Srbije) i Jovica Stanišić (načelnik državne bezbednosti) nisu zastupali "mekšu" varijantu?
Imao sam više razgovora i sa Radovanom Stojičićem i sa Jovicom Stanišićem, mi smo potpuno isto mislili o ovoj situaciji, nimalo se zapravo nismo razlikovali. Čak je i general Perišić imao apsolutno isto mišljenje oko ove nepotrebne izborne krize. Isto su kao ja mislili i ljudi iz vrha vojne državne bezbednosti. Čak su Stojičić i Stanišić u nekoliko navrata razgovarali sa Miloševićem i direktno ga upozorili, vrlo otvoreno mu ukazujući na nešto što je već tada zahvatilo Miloševića, a to je faktički zlo koje se zove jednokrevetna vlast. Badža je bio malo siroviji na rečniku, pa mu je to direktnije rekao u lice. Nije mu ni to izgleda oprošteno. Ali, niko od nas nije bio poslušan. I Badža i Jovica su toliko bili odani Miloševiću da mislim da neću preterati ako kažem, da su i jedan i drugi bili spremni da poginu za njega.
A ipak su neki od vodećih ljudi iz JUL-a tražili smenu i jednog i drugog?
Milošević je trpeo veliki pritisak od svoje gospođe da napravi tu promenu. O čemu se radilo? Jovica je bio čovek koji ima podatke o svima.Na kraju znamo šta se sve dogodilo. Rekao bih samo da su i Jovica Stanišić i Stojičić Badža bili veoma konstruktivni ljudi: veoma mnogo su pomogli da Beograd, iako je situacija izmakla kontroli, ne uđe u još veće sukobe. Bukvalno su tog 24. decembra njih dvojica, uz načelnika MUP-a Zekovića i niz drugih ljudi, uspeli da spreče ono što se nadvilo nad Beogradom: strašan, užasan građanski rat. Oni jesu bili ljudi SPS-a, radili su na tim poslovima, ali su časno, vrlo profesionalno i vrlo dobro radili svoj posao.
Ko je naredio prebijanje 27. decembra?
Policija nije nikada mogla da interveniše a da nije dobila saglasnost od prvog čoveka. Tog dana, 27. decembra, to je bilo popodne, predveče, bio sam u Skupštini grada i krenuo sam do kuće, na kratko. Bukvalno su čekali kada ću ja izaći iz Skupštine grada. Nakon toga je usledila interevencija tih ljudi u crnim jaknama, sa crnim kapicama, bezbol palicama. Moj gradski centar je bio blokiran, nije uspeo da mi javi šta se dešava.
Koliko su tačne neke teze da je za vreme studentskih i građanskih protesta Slobodan Milošević bio krajnje utučen čovek. Hiljade, stotine hiljada Beograđana danima protestuje po hladnoći, po vejavici, on se u javnosti ne pojavljuje. Navodno je i onaj fantastični, smešni slogan "Slobo mi te volimo", smišljen da bi se duhom umorni lider razvedrio?
On se u javnosti pojavio 24. decembra, na kontramitingu. Ne bih baš rekao da je bio utučen. Čak mislim da nije bio u velikoj meri ni zaplašen. On je daleko više bio uplašen 9. marta 91. Kasnije se ispostavilo da je imao razne, paralelne kontakte, pokušaj razgovora i dogovora, i sa Đinđićem i sa Draškovićem.
Preko koga je išlo? Preko Jovice Stanišića?
Pa, to obično ide preko službi i preko nekih eventualno zajedničkih prijatelja. Mogu oni da budu i univerzitetski prijatelji. Ja sam isto imao kontakte i sa Đinđićem i sa Draškovićem, vrlo brzo sam se deklarisao: 18. novembra uveče rekao sam im da nemam nameru da sazovem Gradsku skupštinu sa izmenjenim rezultatima izbora.
Koliki su bili pritisci vrha SPS-a i JUL-a da sazovete gradsku skupštinu u friziranom, novom sastavu? Kako ste izdržali te pritiske?
Teško, ali sam izdržao. Uspeo sam da ostanem živ. Čak sam kasnije sam čuo da je bilo kombinacija da me sačekaju te ovi bokseri, te oni bokseri, neki sa kapicama. Pritisci su bili strahoviti i bukvalno svakodnevni. Da sam ja sazvao Skupštinu, sve bi bilo legalizovano. Znači, poslednja kočnica i kost u grlu sam bio ja. Ja nisam hteo da sazovem Skupštinu do koje se bilo došlo krađom glasova.
Šta je bilo najteže?
Ta velika izborna krađa izazvala je strašan lom u meni. Prvo, ja moju porodicu čuvam od politike i ona nije u politici. Možete da zamislite kako je kad dolazite kući, a vaša supruga i deca zvižde i lupaju u šerpe. Ja se pojavim, a oni se umire, a onda mi priđe detnece i kaže: "Tajo, mi to ne radimo zbog tebe!" Nema tih para, niti tih funkcija koje bi mene odvojile od moje porodice. Moja supruga je sa ćerkom sve vreme bila na protestima.
Kako objašnjavate da ste vi, uz Boru Jovića, jedan od retkih "otpadnika", a bilo je toliko zaokreta?
Pa ima ih, samo mnogi ćute. To je jednostavno mentalitet. Evo, jedan primer: sednica Glavnog odbora: svi gunđaju, kritikuju, svi obećavaju da će da "kažu šta misle". Ne samo da ne kažu ono što su pričali pre sednice nego, ako uzmu reč, govore suprotno. Ako se neko osmeli i kaže nešto malo oštrije, posle sednice tapšu po ramenu: "svaka čast!". A kada bi to stavili na glasanje, niko ne bi glasao. Kada su mene isključivali iz partije, na Izvršnom odboru Glavnog odbora SPS-a, rekao sam da bih voleo da vidim kako dižu ruke i kako me gledaju u oči. To se nije dogodilo!
Ima jako mnogo straha, sistematskog zastrašivanja.
Meni za sada ne daju mira. Pa, smenjen sam sa funkcije predsednika Košarkaškog saveza Jugoslavije: rekli su mi da prestanem da pričam politički, pa mogu da ostanem. Rekao sam da neću da trgujem, a oni neka rade što su naumili. U Srbiji nije lako biti opozicija, potrebna je dodatna hrabrost, sasvim sigurno. Zameramo opoziciji i ovo i ono, ima i realnih zamerki, ali kada se sve dobro izanalizira, videćete da ništa nije zapravo slučajno. Za vreme rata, za vreme bombardovanja, dobijao sam dnevno po 20-30 poziva kojima meni i mojoj porodici prete da će baciti bombu, da će nas poklati, da će nas ubiti. Jednostavno, to je njegova filozofija, mada će vam uvek reći da on ne zna za to, on ne zna, ali to se događa. Ja sam u toj zabludi da "on ne zna" dugo živeo. Ne da zna, nego je jedan od vrhunskih projektanata. Činili su sve da se ja pokupim i odem, da bi mi onda lako pripisali da sam pobegao da nisam u zemlji, da sam izdajnik. Naravno, ja to nisam uradio, niti mi je padalo na pamet. I spreman sam da izdržim pritiske. Nije lako, ko preživi - pričaće.
Slobodanka Ast
