Umetnost ulice

Aerosol pionir

Prvi javni graffiti session održan u Jugoslaviji, u dvorištu OŠ "Kralj Petar" u Beogradu (subota 13.11), obeležio je konačan izlazak gradskih crtača na svetlo dana

Kad je u rano jutro daleke 1971. godine izvesni Dimitrije zvani Taki (najverovatnije grčkog porekla, no taj će podatak ostati zauvek neproveren) krenuo u svoj radni dan kurira jedne njujorške firme, što je podrazumevalo duge i zamorne sate provedene u gradskom metrou, verovatno mu na pamet nije padalo da razmišlja o dalekosežnim mogućim posledicama pasije koju je upražnjavao - ispisivanja svog imena na zidu. Ipak, Taki, celom svetu poznat kao Taki 183 (momak je bio iz 183. ulice), započeo je jedan trend koji je već par godina kasnije postao poznat kao umetnost grafita upravo tako - ispisujući svoje ime na prepoznatljiv način svuda po njujorškoj podzemnoj železnici.

Jredan novinar "Njujork tajmsa" se u to vreme suočio sa Takijem, koji je već pomalo dosadio celom gradu, pokušavajući da sastavi kratku reportažu o ovom pojedinačnom fenomenu, ali tek napola svestan onoga što on predskazuje. Veoma brzo, u roku od dve godine, ispisivanje vlastitog imena, anonimni hobi dotad upražnjavan samo na školskim klupama, dvorištima i zidovima po kraju, postao je otvoreno gradsko nadmetanje zahvaljujući činjenici da su metro linije veselo špartale svuda po megalopolisu, te su idealno prenosile poruke tipa ko je lepši, bolji i ko koga koliko voli. I, naravno, pre svega imena...

U stvari, imena, odnosno specifični potpisi (tags) postali su osnova ovog novog urbanog folklora, predviđajući posredno dolazak doba kad će ceo identitet biti sveden na slova iz imena, i password...

Već 1973. njujorška scena je imala svoje prave heroje, koje je raspoznavala po likovnom stilu pisa (piece) i hrabrosti s kojom su osvajali sve nove i nove gradske prostore. Činjenica da je većina crtača (writera) dolazila iz siromašnih i zabačenih krajeva doprinosila je osećaju posebne kulturne misije i naglašenoj svesti o tome da upravo oni predstavljaju ponekad jedino ogledalo zajednice iz koje dolaze. Kad su se sredinom sedamdesetih na ulicama Njujorka pojavili i prvi pravi, mobilni zvučni sistemi na kojima su putujući disk džokeji puštali teške ritmove preko kojih su pričale razne pričalice, udareni su temelji novoj uličnoj kulturi, koja će se osamdesetih pretvoriti u svima poznati rep, odnosno hip-hop.

Legendarna njujorška scena grafita dala je u prvih desetak godina svog postojanja sve značajne prvobitne heroje i stvorila mitologiju koja se i danas sledi svuda u svetu gde postoji scena gradskih crtača - mitologiju anonimnog usamljenog pojedinca koji bez ičije dozvole radi svoj crtež auto-sprejem, tamo gde misli da mu je mesto, ako ne otvoreno protiv, onda sigurno mimo sistema.

Teško je reći u kom se trenutku u Beogradu pojavljuju prvi pravi grafiti slikani auto-sprejem. Većina za svrhe ovog teksta anketiranih sugrađana seća se samo naziva određenih omiljenih rok grupa i mesta na kojima su prvi put videli ispisano neko ime te i te godine (tipa: Sonic Youth na uglu Vlajkovićeve i Kosovske 1986). Drugi su spremni da pojavu ozbiljnijih grafita vežu za narastanje navijačkih grupa u našim krajevima (Ultras i Zulu Warriors). Ipak, čini se da su najpreciznija ona sećanja vezana za veliku popularnost filmova kao što su "Breakdance" i nešto manje "Beat Street", koji su 1983. do 1986. bili na repertoaru naših bioskopa, popularizujući potkulturu o kojoj je gore bilo reči. Pouzdano je da je jedan ozbiljan grafit, na kome je stajalo jedno pravo veliko repersko Tuff Turf krasio zid kod Centra "Sava'" sredinom osamdesetih, a bilo je i drugih pokušaja, pre svega na zidovima pored kojih dnevno prolaze hiljade i hiljade sugrađana, kao što je to slučaj na Zelenom vencu, preko puta Beogradskog sajma i posebno na određenim lokacijama na Novom Beogradu.

Novi zamajac za rad na ovakvim samoniklim muralima dolazi 1996/97. Teško je ustanoviti koji su procesi doveli do toga, ali dve stvari nam mogu pomoći u tumačenju: jedna je nova, globalna popularnost hip-hop kulture, koja u vreme posle gangsta-rap revolucije polako postaje zanimljiva širokoj belačkoj publici. Druga je narastanje dominantno vizuelne pop kulture devedesetih, vezane za apsolutnu prevlast videa i kompjutera kao glavnih tehničkih nosača masovne zabave.

U tom svetu jakih vizuelnih sadržaja, spontanost grafita jednaka je nekadašnjoj spontanosti panka, a anonimnost lične kreacije jednaka je anonimnoj kreaciji disk džokeja. S tim što naš ulični likovni umetnik ne može ni u najboljem slučaju da očekuje nikakvu slavu, kao njegov zapadnoevropski pandan (koji ponekad ima sreće da nađe i sponzora za relativno skupe auto-sprejeve), već samo interno priznanje najužeg kruga onih koji prate njegove podvige, bilo u Bloku 45 ili na trolejbusima. Mada svaki crtač radi zbog svog ličnog osećaja ispunjenosti, mora se reći da ovde za njega - osim priznanja vršnjaka i drugih autora grafita - postoje još samo dva moguća načina da dopre do šire javnosti: kroz neku galeriju, tj. preko slobodoumnog likovnog kritičara (što se još nije desilo) ili kroz neku sudnicu, tj. preko sudije za prekršaje. Verovatno ne postoji graničnija oblast likovne umetnosti od ove discipline, i istovremeno tako sveprisutna.

Mali događaj koji je proteklog vikenda u dvorištu OŠ "Kralj Petar", upriličen u produkciji Post-pesimista Beograda i Free B92 kampanje, bio je stoga lepa prilika da se makar na privremeno legalan način sagleda trenutak u kome se nalazi prva ozbiljna generacija domaćih writera, uz gostovanje nekoliko autora iz Hrvatske i Slovenije (proverite sajt: www.bggrafiti.org). Puno školsko dvorište radoznalaca i odlična muzika bili su savršen background za iscrtavanje nekoliko sjajnih radova (koji su još na istoj adresi), ali i podsećanje da je uvek uzbudljivo videti na delu umetnost neodvojivu od svoje društvene uloge.

I? Ko, konačno, slika te grafite po Beogradu?

Kakve grafite?