Intervju: Zoran Đinđić, predsednik Demokratske stranke
Svi pitaju kad će promene
"Reč promene je reč koja se danas najviše koristi u srpskom jeziku. Mi smo nametnuli tu temu. Milošević je pokušao da nametne temu obnove, izdaje, patriotizma, nezavisnosti zemlje. Ipak, glavna tema su promene"
Kada govore o srpskoj
opoziciji, strani mediji uglavnom upotrebljavaju sintagmu "posvađana opozicija"
i ističu kako su njene prilično kompromitovane vođe malo voljene u inostranstvu, a
izgleda i među samim Srbima. Uz to obično primete kako je to i jedina opozicija koja
ovde postoji. Najverovatnije po toj logici da "ima stvari koje nisu dobre, ali su
najbolje", jer drugih nema, lideri srpske opozicije sve češće se pozivaju na razne
međunarodne skupove. Ponekad je reč o čistom političkom turizmu, ponekad bi se pak
moglo zaključiti kako je vođenje spoljne politike zemlje i definitivno skliznulo sa sve
praznijeg Miloševićevog kanabeta u opozicione ruke.
Prošlonedeljni samit OEBS-a u Istanbulu svakako ne potpada pod kategoriju "političkog turizma". Zaslugom češkog predsednika Vaclava Havela na ovom skupu našli su se predsednik Crne Gore Milo Đukanović, ali i predstavnici srpske opozicije Vuk Drašković, Zoran Đinđić i Žarko Korać. Na osnovu reakcija režimske štampe uoči samita OEBS-a, činilo se da će tamo u Istanbulu svetski moćnici pokušati, između ostalog, da kažu Draškoviću i Đinđiću kako, ako to ne žele, ne moraju previše da gledaju jedan u drugoga, ali i kako je krajnje vreme da počnu da gledaju u istom pravcu - pravcu promene režima u Srbiji.
Na samom početku razgovora za "Vreme" jedan od učesnika ovog skupa predsednik Demokratske stranke dr Zoran Đinđić odbacuje javno izrečenu sumnju da su Srbija i njena opozicija na skupu u Istanbulu uopšte spadali u red važnih tema. "Bili smo veoma značajna tema", kaže Đinđić. "Bile su zapravo dve značajne teme - Čečenija i Srbija. I obe su vrlo osetljive i veoma kontroverzne. Što se nas tiče, otvara se pitanje mogu li SAD i EU da imaju jedinstvenu strategiju oko onoga što se ovde zbiva. Pojavljivanjem srpske opozicije koja traži fleksibilan pristup sankcijama nastaje problem za njih. Neki od njih su za to da se ova inicijativa opozicije prihvati, neki su protiv i smatraju da to nije baš najbolje rešenje. I tu je sad pitanje kako naći zajedničku strategiju SAD i EU-a prema Srbiji i izbeći sporove i po njih neprijatne razlike. Zato je naša tema bila veoma važna. Stiglo se do kompromisa - mada, iskreno rečeno, oko pitanja sankcija nije baš sve usaglašeno. Amerikanci smatraju da su oni u poslednjih mesec dana svoj stav oko sankcija bitno promenili i da ne mogu još jednom da ga menjaju jer bi to bilo veoma neozbiljno i neuoubičajeno da u mesec dana idu dva krupna koraka nazad. Oni moraju da sačekaju da vide kako će režim da reaguje na prvu ponudu - ukidanje sankcija, ukoliko se raspišu slobodni izbori. Njihova je logika da ako odmah počnu da ukidaju sankcije režim može da odustane od izbora i zaključi kako će sankcije i bez izbora otpadati korak po korak. Po njihovom mišljenju, bio bi to pogrešan signal režimu."
"VREME": Deo opozicije ne odobrava sve to što ste dogovorili. Tvrde da je reč o sporazumu koji je sklopila samo jedna politička opcija koja nema prava da govori u ime cele opozicije.
ĐINĐIĆ: Uvek ima tih gavrana koji kažu - zašto bilo šta da se radi kada je život ionako ograničen, kada ćemo ionako jednog dana umreti. Da li uopšte posle deset godina totalnog kolapsa društva i države, vredi polemisati sa takvim kritičarima. Ja bih uvažio kritiku koja kaže - to nisu pravi partneri, ima boljih partnera za budućnost naše zemlje. Ima nekih drugih koji nam bolje mogu pomoći, koji bi nam pre dali kredite. Ko su oni - Kina, Indija, Severna Koreja... Tu vrstu prigovora bih mogao da razumem. Ali ovo da se kaže - ništa ne može da se dobije na sastanku gde su Klinton, Jeljcin, Šreder, Širak, Prodi, gde je praktično 90 odsto svetskog kapitala, gde su ljudi iz MMF-a, Svetske banke, Evropske banke, Pakta o stabilnosti, i sve to na jednom mestu i u jednom hotelu...
U Stambolu, na Bosforu.
Po njihovom mišljenju je bolje ne ići nego sedeti negde u Lajkovcu i čekati da oni dođu nama na noge. To je već pitanje kompleksa a ne politike. Inače, jasno je da tako značajne svetske organizacije ne razgovaraju sa političkim partijama, čak ni sa zemljama. Da nismo regionalni problem, i da naša kriza ne vuče i do Bosne i Makedonije, ne bi bilo šanse da se tamo pojavimo. Smešno je da oni pričaju sa mnom kao predsednikom DS-a. Ne zanima njih niko, to je nizak profil za svetsku politiku. Na Balkanu je oko sto hiljada stranih vojnika sa perspektivom da ih bude još više, ako dođe do krize sa Makedonijom, Crnom Gorom... Svi oni koji kažu da ne bi trebalo ići na noge svetskim moćnicima, pretpostavljaju ili da će oni doći nama, ili da je bolje čekati da se pojave neki drugi moćnici.
Jeste li vi i gospodin
Drašković, između ostalog, bili pozvani u Istanbul kako bi se videlo možete li
zajedno. Mogu li se vaše ambicije, projekti, ideje usmeriti na samo jednu stranu - protiv
režima?
Pa sigurno, mislim da je čitava ideja bila da pozovu Đukanovića, Draškovića i mene, i da naprosto vide svojim očima ima li ikakvog smisla tu zalagati se za nešto ili ne. Pri tom oni nisu ništa tražili. Niko nije od nas tražio da mi usaglasimo bilo šta, jedino su tražili da se pojavimo na konferenciji za štampu da bi oni videli šta ko priča i da li ima smisla nastaviti dalje razgovore sa nama. Na toj konferenciji nije bilo nikavih incidenata i neusaglašenosti, sve je proteklo relativno harmonično. Posle toga smo imali sastanak sa ministrima. Pretpostavljam da je na konferenciji za štampu bilo nešto neprijatno, da bi se sve to kasnije spustilo na najniži nivo, da bismo u nastavku razgovarali isključivo sa njihovim saradnicima. Ali ovako, pošto se pokazalo da ima neke političke supstance u svemu tome, imali smo sastanak sa dvadesetak ministara i raznih predstavnika SAD i EU-a.
I ovde i u svetu je inače prilično rasprostranjeno uverenje kako baš nismo imali sreće: uz najlošiji mogući režim na svetu imamo i najneuspešniju opoziciju...
To je potpuno netačno. Prvo, kao narod imamo jednu možda najkomplikovaniju situaciju u Evropi. Breme nerešenog nacionalnog i državnog pitanja od 1918. godine sručilo nam se na glavu 1990, a raspakovao ga je neko ko je rekao - sada ću ja u tom paketu da nađem nešto za sebe. Raspakovao ga je Milošević. I ne samo on, već pre svega intelektualci - oni koji nisu videli budućnost Srbije u modernizaciji već u vraćanju na pitanja iz 1918. i koji su nametnuli tu temu. Kasnije su počeli ratovi, a u ratu nema opozicije. Miilošević je imao četiri rata i to su četiri izborne kampanje za 10 godina. I svaki rat je počinjao izjašnjavanjem - jesi li za mene, Srbiju, srpski narod i rat ili si protiv jer si izdajnik. I četiri puta smo mi bili "izdajnici". Ne postoji opozicija na svetu koja bi preživela četiri takve izborne kampanje.
Je li to ono - zemlja u ratu, opozicija u blatu.
Apsolutno. Rusi kažu, kad se reka prelazi - konji se ne menjaju. Ne mogu ja u ratu da menjam vlast i biram neku opoziciju, a dete mi u ratu, negde na frontu. I treba da ga šalje neki žutokljunac koji nema iskustva. Ovaj bar ima iskustva. Hajde, neka se završi to pa ćemo posle da vidimo. Ali Milošević svaki put kad završi jedno, počne drugo. I to je situacija u kojoj je opstanak opozicije čudo. Pravo pitanje za analitičare jeste kako je moguće da opozicija uopšte postoji. Kako je moguće da usred Sahare postoji jedna oaza. A ne da kažu, u toj oazi nema grožđa ili kivija.
Primedbe više idu na to da se u toj "oazi" neprekidno bijete među sobom?
Osnovni je razlog što su 90-ih godina nametnute teme koje opoziciju praktično koncepcijski ukidaju. Na tim temama je bilo moguće samo parazitirati na državnoj politici Miloševića i pokušati ga zameniti personalno a ne koncepcijski. I zato je veći deo opozicije samo personalna a ne koncepcijska alternativa Miloševiću. Ovde preovlađuju elementi orijentalne politike koja je prirodna baza za sultanističku politiku koju Milošević vodi. A to je koncepcija jedino kalif umesto kalifa. U onoj Turskoj kada najstariji sin zameni sultana, sva mlađa braća obično su bila podavljena da neko ne bi rekao - pa čekaj, ja sam bolji, pametniji. I onda je neko i u Srbiji unutar opozicije nametnuo isti taj metod. Da podavi svu mlađu braću, pa kad umre sultan da se osigura. To je logika, da budem glavna opozicija time što čekam na presto, time što tvrdiš isto što i Milošević, ali uz obećanje da ćeš ti to bolje da radiš. A eho svega toga je bio - pa ko će biti bolji Milošević nego sam Milošević. To je trajalo punih 7-8 godina. Scena je deblokirana pre dve godine kada je modernistička opcija po prvi put dobila šansu. Posledice tog prvobitnog greha i formiranja stranaka pod Miloševićevom kapom ipak su ostale. Nismo se emancipovali, već smo nastavili da se ponašamo po njegovim pravilima igre.
Pojednostavljeno ili ne, osnovni sukob u srpskoj opoziciji jeste sukob Drašković - Đinđić. Pre dve godine, kada je Drašković nameravao da se kandiduje za predsednika Srbije, iz vaše stranke je krenula priča "kako je Srbiji potreban Havel", što su u SPO-u protumačili kao izigravanje prethodnih sporazuma i potcenjivanje samog Draškovića. Sada ste obojica bili u Istanbulu, a Havel je bio "predsedavajući" srpske delegacije. Je li to oko Havela izglađeno?
Pre dve godine polazili smo od toga da je Srbija bila veoma polarizovana. Ne smemo zaboraviti da je pre uličnih protesta ta antimoderna Srbija ubedljivo pobedila na saveznim izborima i u prvom krugu lokalnih izbora. Tada nam je bila potrebna integrativna ličnost koja je, po našem mišljenju, na jedan mudar način mogla da zaobiđe spor u kome smo dva meseca bili sa Miloševićem. Nije bilo realno očekivati da Milošević i Šešelj odustanu tek tako i daju vlast. Ne smemo zaboraviti da smo mi tada protestovali da nam priznaju pobedu. Zato smo želeli da nađemo "Havela", dakle ne neku partijsku ličnost, nekoga da uz našu podršku premosti taj period. Danas je Dragoslav Avramović taj "Havel". U suštini čitava ideja prelazne vlade jeste ideja o integrativnom elementu koji može da savlada polarizaciju. Ako pogledate istraživanja javnog mnjenja, među glasačima SPS-a najpopularniji je Milošević, pa Avramović. Među biračima opozicije - Avramović. To je, dakle, element koji bi mogao da poveže ta dva polarizovana bloka u srpskom narodu. Nadam se da većina ljudi u Srbiji vidi tako stvari. Ako Drašković misli da je to smišljeno protiv njega, jako greši. To nema nikakve veze s njim. Lično nemam nikakve ambicije na to mesto, niti želim da njega sprečim da bude na tom mestu.
Režim će se ovih dana verovatno konkretnije izjasniti o zahtevu opozicije da se raspišu prevremeni izbori. Odgovor se da naslutiti. Kako opozicija namerava da se izbori za izbore?
Nije baš sasvim jasno kakav će biti njihov odgovor. To zna samo Milošević. Jasno je da će on izabrati prevremene izbore jedino kao najmanje zlo. Na izbore ga može naterati samo socijalna i ekonomska eksplozija. Ili politička kriza koju bi trebalo izazvati. Socijalni potresi su blizu, ali je pitanje koliko on to vidi, odnosno da li će videti tek kada se to desi. Moguće je i da kalkuliše sa ponudom o ukidanju sankcija, da uvidi kako je bolje da raspiše izbore. Tako nešto će naravno učiniti jedino ako je sasvim siguran da može da manipulacijama obezbedi svoju pobedu. To liči na njega. Ako ovo treće isključimo, ostaje pitanje - možemo li mi da kreiramo političku krizu koja će ga toliko preplašiti da raspiše izbore. Upravo to smo pokušali i pokušavamo...
A on time nije bio baš previše impresioniran?
Nije, jer to i nije dostiglo taj intenzitet. Da bi on pristao na izbore bilo je neophodno imati dva ili tri meseca velikih dnevnih demonstarcija posle kojih bi on rekao - ovo više ne mogu da gledam, bolje da idem na izbore. Takvim pritiskom pre dve godine smo izborili lex specialis. Ovoga puta nismo uspeli da ubedimo ljude kako se cilj postiže formulom - veliki broj učesnika X dugo vreme X niski intenzitet = veliki cilj. Oni su rekli veliki broj X visoki intenzitet X kratko vreme = cilj. Dakle, recite kog dana idemo na Dedinje da završimo posao. Naravno, ne postoji taj dan već samo "tiha reka breg roni". Narod u Srbiji nije shvatio da veliki broj ljudi mora dugo da protestuje na neatraktivan način. Nismo uspeli tim metodom. Pitanje je naravno kako da iznova ostvarimo taj pritisak koji će ga naterati na izbore. Ostaju nam još novembar i decembar da pokušamo. Ali da ponovim: Milošević će se opredeliti za izbore samo ako mu se nad glavom pojavi veća pretnja od izbora. Trenutno je nema na vidiku, što ne znači da je uopšte nema. Ta pretnja je potmula, nema para, osipa mu se okruženje, njegovi ne mogu da putuju, ne mogu da troše pare koje su pokrali... On ih ubeđuje da idu izbori u SAD i Rusiji, da će se sve promeniti, samo nisu oni baš toliko glupi da u sve to veruju.
Utisak je da se u ulične
proteste ušlo prevremeno, možda i na insistiranje Zapada i da će na kraju ta ulična
akcija više zla doneti opoziciji, zbog manjka rezultata, nego socijalistima?
Već imamo niz rezultata koje nikada ne bi postigli bez ovih protesta. Setite se kako je izgledala politička scena u junu ili julu. U to vreme, i pre rata, opozicija je bila krajnje sporna. U januaru je 56 odsto ljudi bilo za opoziciju, od toga samo osam odsto za neku opozicinu partiju. Nisu verovali partijama. Danas kada nema raspisanih izbora ljudi su opredeljeni kao na 15 dana pred izbore. Bez obzira na to da li su na ulici ili nisu, ulica je postala tema. Tema je zapravo - da li si za Miloševića ili ne. Reč promene jeste reč koja se danas najviše koristi u srpskom jeziku. Svi pitaju - kada će promene. Mi smo nametnuli tu temu. Milošević je pokušao da nametne temu obnove, izdaje, patriotizma, nezavisnosti zemlje. Ipak, glavna tema su promene. Kao SZP došli smo na 25 odsto podrške, a bili smo na 11 odsto posle godinu dana postojanja. Ljudi vide da još ne postižemo uspeh, ali kažu - ipak se bore, uporni su. Ono što nedostaje jeste fizički intenzitet pritiska koji bi doveo do situacije da se podrška stečena protestima pretoči u politički rezultat. Nedostaje taj završni udarac. I ako toga ne bude u narednih dva do tri meseca postoji bojazan da se podrška opet izgubi. Da se ljudi ponovo povuku u neopredeljene, da postanu skeptični.
Nedavno u jednom intervjuu ste rekli da ćete se, ako Milošević ne ode do kraja godine, povući i napustiti mesto predsednika DS-a?
Ostajem pri tome. Ali ne do kraja godine nego u ovom talasu protesta. Ako se ovo sve završi tako da nema radikalnih promena, nego se sve vrati u kolotečinu, što znači izbori tek u novembru, oktobru iduće godine, u redovnim terminima, ja na tim izborima neću biti predsednik DS-a. Naša stranka ima godišnju skupštinu u februaru. Ako se do tada ne pojavi bilo kakav merljivi uspeh ovih protesta, neću se kandidovati za predsednika.
Nenad Lj. Stefanović
