Rat i mediji

Zašto smo podržavali NATO

Najveći problem danskih novinara bilo je predstavljanje jugoslovensku stranu u sukobu. Od početka krize pa do danas nijedan danski novinar nije uspeo da uđe u Jugoslaviju

Verovali ili ne, tokom proletnje NATO intervencije Jugoslavija jedva da je imala većeg protivnika u svetu od Kraljevine Danske. Od pet miliona stanovnika ove skandinavske zemlje, čak sedamdeset odsto zdušno je podržavalo bombardovanje Jugoslavije, zauzevši u toj disciplini drugo mesto u Evropi (a verovatno i u svetu), tik iza Hrvatske. I dok podrška Hrvata nikoga nije iznenadila, jedinstvenost Danaca iznenadila je i njih same.

To, kao i činjenica da su Danci po prvi put od 1864. godine bili u ratu, bio je povod da se Udruženje za istraživačko novinarstvo (Foreningen af Undersogende Journalistik) pozabavi ovom temom i organizuje u četvrtak 18. novembra panel diskusiju na temu "Izveštavanje danskih medija tokom NATO akcije u Jugoslaviji". Ideja je bila da nekoliko danskih novinara, pojačanih dolepotpisanim reporterom "Vremena" i predstavnikom pres kancelarije NATO-a, suoče svoja viđenja proletošnjih događaja i načine na koji su oni praćeni u medijima.

IZOSTAO DŽEJMI ŠEJ: "Mi smo i sami bili iznenađeni podrškom koju je NATO imao kod Danaca i nismo bili sigurni da li je to posledica unisone osude jugoslovenske politike u danskim medijima ili su, pak, mediji bili poneseni javnim mnjenjem", rekao je u razgovoru za "Vreme" organizator ovog panela Jorgen Flindt Pedersen, donedavno direktor jedne od dve najveće televizijske stanice u Danskoj TV2. Preispitivanje sopstvenog ponašanja u novijoj istoriji jeste bolna tema kojoj Danci savesno pristupaju. Trenutno su veoma zaokupljeni saznanjima da su mnogi njihovi zemljaci lepo profitirali tokom Drugog svetskog rata prodajući hranu nemačkoj vojsci (Danska je tokom rata imala najviši standard u Evropi, ispred Nemačke). Za Dance, ponosne na svoj građanski otpor nemačkom okupatoru, ovo je porazno saznanje.

Iako bi vaš izveštač voleo da se pohvali kako se veliki broj zainteresovanih novinara i intelektualaca pojavio da čuje baš njega, realnije bi bilo priznati da je većina bila tu zbog Džejmija Šeja, portparola NATO-a koji je tokom napada na Jugoslaviju doživeo zvezdane trenutke, naročito u Danskoj. Na njihovu žalost, Džejmi je u poslednjem trenutku javio da ne može da dođe zbog neodložnog i iznenadnog posla (morao je da prati svog šefa Havijera Solanu na samit OEBS-a u Istanbul), te je poslao svog zamenika - Amerikanca rumunskog porekla Nikolasa Fiorencu.

Odsustvo Šeja učinilo je diskusiju manje glamuroznom, ali stoga mnogo produktivnijom. Gospodin Fiorenca (inače stručnjak za Balkan) dao je vrlo interesantno svedočenje o radu u pres službi NATO-a tokom 78 dana rata. Suprotno utisku koji su odavali na pres konferencijama, ljudi iz pres službe bili su više nego zadnja rupa na NATO svirali. Vrlo često su poslednji dobijali informacije o tome šta se događa i nisu mogli lako da dođu do relevantnih podataka i komandanata koji donose odluke, iako je svima bilo jasno da je medijska podrška ključna za NATO. "Rat se, zapravo, vodio u medijima i, da smo tu izgubili, sve bi se jako loše završilo za NATO", rekao je Fiorenca.

Po njegovom mišljenju, medijska kampanja je bila uspešna, a imala je dve faze. U prvoj su se medijski službenici u NATO-u borili sami, suočivši se sa nekoliko kriza koje su rešavali sa promenljivim uspehom. Kao primer dobro vođene krize Fiorenca je naveo bombardovanje voza u Grdeličkoj klisuri kada je Vesli Klark odmah nakon incidenta izašao pred kamere, prikazao snimke i priznao grešku ("Kada sam video šta radi, prvo sam pomislio da je lud", izjavio je Fiorenca.) To se pokazalo kao odlična taktika, jer je javno mnjenje na Zapadu to prilično dobro primilo. Primer loše vođene krize bilo je bombardovanje izbegličke kolone na putu Đakovica-Prizren, kada su se NATO službenici i zapadni političari naprosto utrkivali ko će da izvali veću glupost u nameri da skine sa sebe odgovornost, a zapravo se uvaljujući u sve dublje blato. I iz ove krize brzo je izvučena pouka. Angažovani su medijski stručnjaci poput Alistera Kempbela, njih čak četrdeset, uglavnom iz Engleske, Amerike, Francuske i Nemačke i stvari su se dramatično popravile. Pored znanja, oni su sa sobom doneli i svoje veze i kontakte. Sve ono do čega su ljudi iz pres kancelarije NATO-a s mukom dolazili (kontakti sa komandantima, filmovi iz kokpita, informacije iz prve ruke) sada se rešavalo jednim telefonskim pozivom.

PROBLEM - VIŠAK INFORMACIJA: Pitanje iz publike kako su ljudi iz Jugoslavije reagovali na pres konferencije NATO-a i odgovor novinara "Vremena" da su uglavnom bili duboko povređeni i revoltirani proglašavanjem civilnih žrtava za kolateralnu štetu, gospodin Fiorenca je prokomentarisao kako njihov cilj nije bio da ostave utisak na Jugoslovene već na one od kojih se podrška očekivala - građane NATO zemalja. Na pitanje o bombardovanju zgrade RTS-a Fiorenca je reagovao krajnje uzdržano, pristavši tek da sasvim nezvanično kaže kako se pres služba duboko suprotstavljala toj ideji, ali da su ih komandanti NATO-a potpuno ignorisali.

Jens Bostrup, dopisnik "Politikena" iz Brisela, posvedočio je da su, pored sve podrške ratu kod kuće, danski novinari bili potpuno ignorisani. Za sve vreme trajanja krize uspeo je da postavi samo jedno pitanje na pres konferenciji, a panel, naročito izlaganje Nikolasa Fiorence, potvrdio je njegove sumnje da se NATO medijska kampanja okretala onako kako vetar duva, odnosno u pravcu trenutnog raspoloženja javnog mnjenja. Tako je Milošević jednoga dana nazivan Hitlerom, narednog dana Staljinom, onda bi ga optužili za nestanak i verovatnu smrt stotina hiljada Albanaca i tome slično.

"Džejmi nikada nije rekao da je ubijeno 100.000 ljudi", pravdao se Fiorenca, tvrdeći da su u NATO-u veoma vodili računa da navedu kako se radi "o pretpostavkama", "tvrdnjama izbeglica", "sumnjama" i da oni sami nikada nisu davali svoj konačan sud.

Peter Vigo Jakobsen, medijski analitičar smatra da je cela priča o brojevima potpuno nebitna. Prema njegovom mišljenju, sasvim je svejedno da li govorimo o dve i po hiljade, pet hiljada ili sto hiljada ubijenih. "Ono što kreira javno mnjenje jesu slike uplakanih izbeglica, a to može biti pedeset istih ljudi iz dana u dan, samo na različitim lokacijama", izjavio je on. Jakobsen smatra da je problem ovog rata bio višak, a ne nedostatak informacija. Čim se prvi put pojavio na televiziji odmah su ga kontaktirali iz Kosovskog informativnog centra i krenuli da ga zatrpavaju informacijama. On se takođe informisao preko saopštenja NATO-a, Stejt dipartmenta i jugoslovenske vlade. Jugoslovensku medijsku kampanju ocenio je kao krajnje primitivnu, zaključivši da je ona možda imala rezultate kod kuće, ali je na strani bila potpuno kontraproduktivna.

Dopisnik TV2 Nils Brinč koji je sa grupom stranih novinara napustio Jugoslaviju prvog dana bombardovanja, uplašen pretnjama srpskog Ministarstva za informacije, izjavio je da je njegov problem sa Balkanom uvek bio kako tamo pronaći istinu. "Ne kažem da sam u svojim izveštajima prezentovao istinu, ali sasvim je sigurno da nisam prenosio laži", bio je njegov zaključak.

Najveći problem danskih novinara bio je (i ostao) mogućnost da predstave jugoslovensku stranu u sukobu. Od početka krize pa do danas nijedan danski novinar nije uspeo da uđe u Jugoslaviju (samo dvojica su dobili vize, ali su vraćeni sa granice), barem ne zvanično. Neki koji su imali izvesne sumnje u opravdanost NATO kampanje, nakon bezuspešnih pokušaja da svedoče sa lica mesta, otišli su u Makedoniju i Albaniju gde su potpuno promenili svoje mišljenje i kasnije zahvaljivali jugoslovenskim vlastima što su ih svojim odbijanjem usmerile u samu srž ove priče, a to je, po njihovom mišljenju, etničko čišćenje i humanitarna katastrofa kosovskih Albanaca.