Politika i kultura

Država je kič

"Kultura je u ovoj sredini postala instrument odbrane režima", kaže za "Vreme" sociolog kulture Trivo Inđić

Kakvu politiku sprovodi država, kreator naše stvarnosti, prema kulturi, delu te stvarnosti, i kakve su posledice takvog dejstva države po kulturu?

Jednopartijska oficijelna državna kultura nestala je pre deset godina dolaskom pluralizma, a nov model kulture nije određen. Magistar Trivo Inđić, sociolog, zaposlen u Institutu za evropske studije, u razgovoru za "Vreme" kaže da "prisustvujemo vakuumu državnog kulturnog modela". Svoju tvrdnju argumentuje činjenicom da se u kulturnoj politici vladajućih partija SPS i JUL "ne prepoznaje program prave kulturne politike, ali se vide improvizacija i kič". "Nemamo ljude koji bi umeli da ostvare diskontinuitet sa prethodnim razdobljem na demokratski, proevropski način. Kada pogledate kulturnu politiku JUL-a ili SPS-a ili radikala, otkriva se najniži kič pomešan sa vrhunskim ambicijama i željom da se etabliraju ukus i politička orijentacija koji ne predstavljaju autentični kvalitet niti tradiciju."

NOVI BOGATAŠI: Govoreći o istoj temi u Kulturnom centru Beograda na nedavno održanoj tribini iz ciklusa "Politika i likovna umetnost", profesor Andrej Mitrović, sa Katedre za opštu i savremenu istoriju Filozofskog fakulteta, podsetio je da je država kao institucija odavno naučila "da je kultura nešto čime se može uticati, preko čega se čak može saopštiti i politički program". "Da li se ja varam da mi u ovom trenutku možda imamo državu koja ne želi da upotrebi umetnost, koja nema neku politiku prema umetnosti, ali zato voli da 'stanuje' u nekom umetničkom zdanju, okružena umetničkim delima."

Pošto nema osmišljenog modela kulturne politike, sve je dozvoljeno. Ukus diktiraju takozvani novi bogataši koji su stekli imovinu zahvaljujući vezama sa državom i privilegijama koje omogućava vlast. Trivo Inđić upućuje na porodicu Karić, RTS i kuću Politika. On smatra naročito pogubnim televizije bliske državnom aparatu: "Njihovi programi su puni kiÂa i pornografije, Pink i Palma su paradigma za to. Kič u kulturi govori o državi koja ga podstiče, a to znači da je i država kič. Imamo apsolutno nezrelu i neodgovornu političku elitu kojoj nije potrebna nikakva ozbiljna kultura, kritičko razmišljanje ili lični stav. To je elita koja ne trpi slobode, pa dakle ni autentičnu slobodu umetničkog stvaranja i eksperimenta. Po njima, kultura je tu da umrtvi, pasivizira, da kontroliše ili ispira mozak stanovništvu. Kultura je u ovoj sredini postala instrument odbrane režima", kaže Inđić.

POLITIČKA PODOBNOST: Državni puleni, nije teško pretpostaviti, uživaju izuzetne privilegije. "Ukazao bih pre svega na Verzal pres, firmu vezanu za privilegovanu monopolističku naftnu industriju, i na krug ljudi koji se okuplja oko ovog izdavača: Miru Marković, Jaru Ribnikar ili Željka Simića. Gospodin Simić, ministar kulture i upravnik Narodnog pozorišta, primer je činjenice da država ima oligarhijski monopol i na kadrovsku politiku u kulturi. Te kadrovske kombinacije sa vrha mogu pogubno da utiču na kulturu." Kriterijum političke podobnosti merodavan je i prilikom odabiranja ko svetu predstavlja našu kulturu. "Ako ste podobni, znači da ste kvalifikovani da predstavljate nacionalnu kulturu u Veneciji, Parizu, Minsku ili Pekingu. Ponovo je uveden princip moralno političke podobnosti, ostatak titovske prakse koja je služila za kontrolu intelektualaca. Uveli su ga ljudi koji su se borili protiv bivšeg modela vlasti. Pri tom ne mislim samo na ljude iz SPS-a i JUL-a, već i na takozvanu opoziciju - Srpsku radikalnu stranku i SPO. Stvara se tip partijskih kulturnih radnika, ljudi koji su verni određenoj partijskoj oligarhiji."

SIMBOL KULTA: Predstavnici takozvane nove političke i kulturne elite veliki su protivnici sistema koji su nasledili, ali ne i njegovih privilegija. Dedinjski dvorovi, simbol kulta ličnosti Josipa Broza, previše su udobni i privlačni da bi ih se nova vlast odrekla samo zato što se odrekla kulta njihovog prethodnog stanara. Gospodin Trivo Inđić kaže da su dedinjski dvorovi opet naseljeni kao i u pedeset Titovih godina, i iz tih prostora ponovo se širi kult ličnosti: "Uspostavljen je isti sistem patronata, beneficija, kao nekad. To može da znači da smo dobili ljude koji su nesposobni da izvedu radikalnu promenu ne samo u političkom životu već i u duhovnom. Rezultat toga je i ponovno zatvaranje dedinjskih dvorova, ponovno uspostavljanje zabranjenog grada."

"Mislim da dvorovi prikazuju kulturu ispunjenu previše rigidnom tradicijom akademizma, pa ipak, oni sadrže neprocenjivo kulturno blago koje bi moralo da bude dostupno građanima. Međutim, nove političke elite obnavljaju ideju ekskluzivnosti, eksteritorijalnosti i nedodirljivosti. U pitanju je užitak vladajuće elite u komoditetu koji one nisu ostvarile. Nespojivo je da jedan socijalista živi iza dedinjskih zidova. To je autistička koncepcija i politike, i ličnog života", kaže Inđić.

IZOLACIJA: Stranke desnice i ljudi bliski Srpskoj pravoslavnoj crkvi propagiraju koncept svetosavske tradicije kao osnovu za kulturnu politiku. Iako lično nema ništa protiv pravoslavlja, gospodin Inđić smatra da se načinom na koji se rehabilituje taj koncept "napada prosvetiteljska i racionalistička modernizacijska tradicija srpske kulture započete još u XIX veku, što nas vraća u domen nacionalne mitologije, fantazme i izolacije, u etnocentrizam". Haos ideja plodno su tlo, naročito u masovnoj kulturi, za uspostavljanje prizemnog popularisanja pravoslavlja, i za kičersku stilizaciju tradicije narodne umetnosti. "U svetosavskom pravoslavlju ima veličanja nacionalnog ega što, zatim, partije levice koriste u svojim medijima. Neverovatno da osoba kao što je Jara Ribnikar prihvata transcedentalnu meditaciju i širi je pod patronatom JUL-a. Ili pak da sadašnja vlast Beograda, SPO, troši više para i elana na gradnju crkava nego na popravku ili izgradnju ustanova kulture. Mislim da verska kultura ne može da pokriva sve oblasti duhovnog stvaranja. To je jedan previše tradicionalan, diskriminatorski koncept kulturne politike koji nas vodi još većoj izolaciji. Ta izolacija nekim ljudima odgovara, ali ona nudi izraz samozadovoljstva kratkog daha, balkanskog, koji živi u egzaltaciji nekim svojim lokalnim tradicijama."

Kako iz ovog problema? Bez promišljenog koncepta državne kulturne politike, sa potiskivanom privatnom inicijativom, sa navikama bivšeg režima? "Mislim da ozbiljan i odgovoran kulturni život zahteva jednu zdravu državnu politiku, jasnu koncepciju. Nalazimo se u krajnje ozbiljnoj fazi koja nameće pitanje kojoj mi kulturi, tradiciji pripadamo, šta je naš kulturni identitet, da li je to zaista onaj koji nam nameće ova vlast koja nas već deset godina odvaja od tokova evropske moderne i gura u izolaciju "