Dušan Maksimović, demonstrant

Šetam iz navike

"Ljudi su se umorili, ili ne vide više nikakvu korist od protesta. Ovde su se na Trgu izređali dobri govornici, ali je možda faktor i to što se dugo već priča jedna ista priča. Teško je nešto novo izmisliti, već je sve isprobano"

Profesor Dušan Maksimović (1932) nije propustio nijedan protest u Beogradu, od "nastanka" do danas. Sugrađani koji su "šetali" dobro ga pamte, svaku je kolonu "prošišao" na svom biciklu. Kao profesor muzike

samo je u Prvoj beogradskoj gimnaziji proveo 15 godina, dirigovao i "Krsmancem", pa "Lolom"; iškolovao je pola beogradske elite, puno njegovih đaka sada je sa obe linije srpskog političkog fronta. "Žarko Trebješanin je moj đak iz gimnazije. Milan Božić isto. Pa Ivan Marković, pa zdravlje Leposava, da Milićević. Pevala je kod mene u horu.

Šta im bi?

Ne znam šta im bi. Svako ima prava na svoje usmeravanje. Sreo sam i Dragoljuba Jankovića, ministra pravde na proslavi 35 godina mature. Rekao sam mu - nemoj više da mi kradeš na izborima. On počeo da se vadi. Dosta je bio aktivan u dramskoj sekciji gimnazije.

Niko ko je radio sa medom nije da nije olizao prste. Vlast je velika slast. Uostalom i biti dirigent je jedan osećaj da imate vlast. Pa onda, je li, ne volim da moj asistent bude talentovaniji od mene. Aktuelna vlast je vrlo uhodana i još posle onih prvih izbora su davane izjave da se vlast stečena puškom samo puškom može isterati. Pa onda dolazimo do one izreke - nit veselja bez pune pljoske i mlade đevojke, nit slobode bez krvavijeh gaća.

Posle koncerta u "Kolarcu" obično odem do "Politike" da uzmem novine. Kad su studenti, obavezno odem prvo na Plato i saslušam govore. Kad su ono pre marširali, ja se obavezno odvezem napred na čelo. Moja žena je, dok je mogla, išla u šetnju, a ja ih stignem kasnije na bicklu. Uvek imam mogućnost, izvinjavam se čitaocima, da pobegnem ako bude neka gužva. Divna je stvar bila jednom, krenuo sam Dečanskom ulicom a oni u šetnju. Na trgu Nikole Pašića sretnem neku ženu, pita me koji su ovo. Rekoh - protestuju. 'Šta oni 'oće, hoće da im dođe onaj ustaša Đinđić'. Ja joj kažem - vi ste jedna glupa guska. Neobavešteni! Znanje je najveći neprijatelj čovečanstva. Ljudi ništa ne čitaju.

Meni je jedino jako prijatno što viđam puno mojih đaka iz Prve beogradske gimnazije.

Ljudi su nezadovoljni, puno nezadovoljni. Sreo sam jednog penzionera, dolazi iz Pančeva na penzionerske proteste, tamo ih, kaže, ima na hiljade, ali su svi mrtvi hladni. Ne znam je li to neka letargija, šta li je. Ne znam kako to protumačiti. Ljudi su se umorili, ili ne vide više nikakvu korist od protesta. Ovde su se na Trgu izređali dobri govornici, ali je možda faktor i to što se dugo već priča jedna ista priča. Teško je nešto novo izmisliti, već je sve isprobano.

Izađem da nas bude više. Ispašću valjda razmažen čovek kad stanujem tu u centru, ali ću i dalje da izlazim. Ima tu puno ljudi koji dolaze iz malo udaljenijih krajeva, pa su tu svake večeri. Dođu, kažu, da nas bude više. Komentarišu napise iz štampe, razne događaje, rasvetljene i nerasvetljene. Važno je ipak da nije polupan nijedan prozor. Bilo bi strašno kada bi ulica rešavala stvar. Sistem je uhodan i ima svoju mašineriju. Kad dođe do izbora biće raznih mogućnosti. U opoziciji - faktor liderstva. Nekad su svi hteli da budu Tito. Rasturili su Jugoslaviju, svaki šef republike hteo je da bude novi feudalac. Iste ambicije opet i u strankama, mnogi talentovani ljudi nisu ponekad poželjni, pa odlaze i prave svoje stranke.

Kad nije veliki miting onda ljudi i ne dolaze. Ljudi se zapravo osećaju nemoćno. Isto osećanje imam i ja.

Meni smeta blokada Dositejeve ulice. Nigde u svetu ne postoji

lokal u zgradi Nacionalnog teatra. Tu se parkiraju kola kojima niko ne sme da priđe. Kod nas postoji reč ološ, koja je od grčke reči holos. To su oni ljudi koji su živeli van grada i mrzeli su grad, dolazili u njega da ga ruše. I kod nas su ljudi sišli sa planina, odrasli su na čučavcima i sad mrze grad. Mnogo vole asfalt, ne vole travu, zato što su gazili po blatu. Ne znam u čemu tražiti uzrok za sve ovo, možda u tom opštem poremećaju. To je ono - istorija počinje od mene. U tome je stvar.

Pišu mi prijatelji iz inostranstva - držimo vam palčeve. Samo vi držite palčeve, da li će nam to koristiti, nije mi poznato. Ljudi osećaju neku nepravilnost, neku nepravdu zbog puno, puno razloga. Zbog toga protestuju. Traže promene, neki spas. Poboljšanje će biti sporo, u takvoj smo situaciji. Do promena će ovde doći za 15 godina, a ja tada više neću biti živ. Svaki dan zahvalim Bogu što sam zdrav, jer ne dao Bog da se sada razbolim. Jedan zub sto maraka, zamislite koliko je cela gornja proteza. Ko ima zdrave zube, to je bogat čovek. Jednom sam rekao, drugovi jedini spas nam je okupacija, da rasteraju mangupe i zavedu red. Izlazićemo i dalje, po snegu, toplo obučeni. Sad nam je to već i navika."