Svedoci Vremena

Kako vlada Milošević

Unazad devet brojeva, devet sagovornika "Vremena" svedočilo je o tehnologiji vlasti Slobodana Miloševića u prethodnih devet godina. Poslednji, deseti nastavak ovog feljtona svojevrsni je siže napravljen od njihovih iskaza. Naime, 1999. još traje

Miroslav Šolević

Njemu je bila prpa

Nije on na mene ostavio nikakav poseban utisak. Istinu da kažem, i ona "istorijska" poruka iz Kosova Polja koju je naša televizija sto puta okretala - "niko ne sme da vas bije!" - nije baš tako izgledala. Milošević je održao dva govora: taj prvi govor u sali bio je mlak, luk i voda, za tadašnji nivo političke zrelosti i svesti prosečnog Srbina na Kosovu, ono što slušaš na televiziji... Dobio je aplauz reda radi. Kad je izašao ispred zgrade, kad je video nekoliko hiljada razljućenih ljudi koji su se tukli s milicijom, uplašeno je izgovorio: "Niko ne sme da vas bije!" Bio je bled kao krpa. I njemu je bila prpa, lete kamenice, da ne dobije i on batine: mi Srbi smo se naoružali kamenicama i nijedan policajac nije prošao bez kamenice u leđa. Ali, kada je video da je posle te poruke dobio aplauz, da ga je policija poslušala i ustuknula, shvatio je svoju snagu: iza njega je CKS, CKJ, Predsedništvo SFRJ, e onda je, sa onog prozora, stvarno odlučno, na onaj svoj način, poručio: "Niko ne sme da vas bije!"

"Vreme" broj 454, od 18. septembra 1999. godine

Dušan Mitević

Ne voli da bude u centru pažnje

Milošević je od samog početka imao averziju prema televiziji. Ne samo prema televiziji nego uopšte prema javnosti, osobito prema sredstvima informisanja. Tek je kasnije počeo da shvata da kad izgubiš na propagandnom polju, gubiš i stvarno. Ali shvatio je to kasno. On ima jednu osobinu koja je mene iznenadila: ja sam čovek televizije, tamo sam bio novinar 28 godina i to mi nikako ne ide u glavu - malo ko zna da on uopšte ne gleda televiziju, on ni sebe ne gleda na televiziji!? Ima neku averziju... ima kod njega nešto. Ne voli da se pojavljuje, ne voli da se slika, ne voli da bude u centru pažnje. I to je jako smetalo: bio je veliki autoritet, držao je svu vlast, ali neki strateški potezi ne mogu da se dobro objasne ako nemaš informacije iz samog centra informacija. Napravio sam u životu onoliko intervjua: od Josipa Broza Tita do Deng Siao Pinga, ali nisam sa Slobodanom Miloševićem sa kojim sam bio kućni prijatelj. Posle je dao jedan intervju Vučeliću, jedan CNN-u... Ostalo su, što kažu, govori i članci.

"Vreme" broj 455 od 25. septembra 1999. godine

Pavić Obradović

Iznad naroda i institucija

Vi znate gde se nalazi Skupština, a gde Predsedništvo Srbije gde je bila njegova kancelarija. Meni je zaista bilo neshvatljivo da predsednik Srbije ne može češće da pređe tu razdaljinu. I kada je dolazio, to je bilo uz neverovatno obezbeđenje. On se još tada prilično otuđio od naroda i to je, po mom mišljenju, bio njegov najveći problem. Brzo je prestao da komunicira s narodom, a nije komunicirao ni sa parlamentom. Prestao je da se pojavljuje u javnosti. Kada je i svraćao u Skupštinu to se obično svodilo samo na njegov govor posle koga bi odmah otišao. Jednostavno nije bio spreman da sluša ljude koji drugačije razmišljaju. Od početka se ponašao kao predsednik države u kojoj žive samo građani članovi SPS-a. Svi ostali, koji su pripadali drugim političkim opcijama, za njega su bili građani drugog reda. Zbog toga je zemlja i dovedena u ovu situaciju, zato se sada i traži njegova ostavka. Prestao je da komunicira s narodom čak i u trenucima kada je zemlja bila u takvim belajima. Bilo je izvesno da se država raspada, desetine hiljada najobrazovanijih ljudi je napuštalo zemlju, situacija u okruženju bila je opasna, neprekidno su se otvarala nova ratišta sa kojih su se naši mladići vraćali u čaršavima ili obogaljeni, a on nikada nije izašao pred narod da kaže - ljudi, naša strategija je takva i takva, ciljevi naše države su takvi i takvi, moramo na ovaj način. Takvo ponašanje je zadržao sve do danas. I danas razgovara sa narodom preko svojih glasnogovornika i uredbi. Komunicira preko poziva za mobilizaciju. Te 1991. počinje da pravi još jednu kapitalnu grešku. Dozvolio je da se sa scene uklone ljudi koji su najviše doprinosili podizanju rejtinga socijalista, pogotovo u početku. Sklanjani su mnogi od onih koji su mislili svojom glavom. On se već tada okružio raznoraznim klimoglavcima, sumnjivim tipovima, svakovrsnim mafijašima. Još te 1991. Milošević se ponašao i kao predsednik Srbije, i kao predsednik Skupštine, Vlade, i kao čelni čovek svih oružanih snaga i TO-a, preko Bore Jovića i kao šef savezne države. On je bio sve. Iznad naroda i iznad svih državnih institucija.

"Vreme" broj 456 od 2. oktobra 1999. godine

Biljana Plavšić

Njega su proizveli poltroni

Vrlo pametan, inteligentan i sposoban čovjek. Samo, sve to je usmjereno u jednom negativnom pravcu. Sve što je radio radio je da se održi na vlasti. I sada pokušava, na raznorazne načine - a lepeza njegovih metoda jako je široka - da ovde destabilizuje situaciju. On je u stanju da razori Republiku Srpsku. Samo za mjesec dana njegove vlasti. Uopšte nije mogao da podnese to kad sam, kao predsjednik republike, rekla: "Politika se ovde vodi. Možemo da razgovaramo, ali odluke se donose ovde." Tražio je da utičem na neke promjene u vladi. Saslušala sam ga i rekla: "Imate pravo da govorite o tome ali, evo, i ja vama da kažem - katastrofa je što ste Šešelja uzeli u vladu. Ali to je vaš problem, kao što je i ovo naš problem. Promjena u vladi neće biti." Možda je poltronstvo naših ljudi njega napravilo takvim kakav je.

Kažu ljudi koji su odlazili kod njega: "Dođeš u njegov kabinet sa jednom pameću, izlaziš sa drugom." Kakvi ste to ljudi, pitala sam. Ali, i dr Karadžić i g. Krajišnik su valjda vremenom pomislili: "Taj čovjek uspjeva, šta da izmišljamo, treba ga kopirati." On je bio njihov model.

"Vreme" broj 457 od 9. oktobra 1999. godine

Dragoslav Avramović

Uveren u moć države

Negde krajem osamdesetih kod njega me je odveo Kosta Mihailović. Ja sam tada imao ideju kako da se reši pitanje spoljnih jugoslovenskih dugova. Mislio sam da se sve to može prebaciti u dugoročni dug, pa uspostaviti neki automatski mehanizam kamata, što bi obezbedilo delimičnu otplatu u lokalnoj valuti itd. No, on se nije mnogo interesovao za moj plan. Govorio je - to nije moja stvar. To je stvar savezne vlade, stvar Ujedinjenih nacija - da se sačini generalni plan razduživanja zemalja u razvoju. Razgovor je inače bio dosta prijatan.

Kasnije sam ga ponovo video tek kada sam skicirao program monetarne rekonstrukcije. On je shvatio taj program. Uostalom, ljudi su se za taj plan hvatali kao za slamku spasa. Kad sam ga u jednom dugom razgovoru ubedio da idemo na taj program, mislim da je i Stanić bio prisutan. On se bojao da će se to negativno odraziti na proizvodnju. Pitao se kako će to uticati na položaj radničke klase itd. Sećam se da sam rekao da gore ne može da bude nego što je bilo. Osnovno je da sam verovao da će kamatne stope da prorade jer ima zaliha.

Ne znam da li je sposoban administrator, ali je sposoban čovek...

Pošto su u njegovoj okolini bili uglavnom praktičari, oni su odmah proračunavali direktne posledice nekog zahvata. No, on je bio vrlo otvoren za moje argumente i delio je moje podozrenje prema direktivnim, fizičkim merama. On je bolje shvatao ono što govorim. No, ono što je još onda bilo transparentno jeste njegovo duboko verovanje da sa državnom rukom i sa sposobnim ljudima - možete daleko da doterate.On je, znate, bio uveren da može u svetu da dobije puno para. Ne od državnih i međunarodnih institucija već od privatnih banaka. Mislim da je za to doista imao smisla.

"Vreme" broj 458 od 16. oktobra 1999. godine

Dušan Mihajlović

Bankar se malo umorio

Tada (1994) je Milošević izašao sa predlogom da se formira vlada narodnog spasa - i da ta vlada bude sastavljena tako što će on predložiti mandatara, koji nije morao da bude iz redova SPS-a, a da opozicija ima polovinu ministara u vladi s tim da može da bira ministarska mesta koja hoće, izuzimajući mesto ministra policije koje je Milošević rezervisao za SPS. Mi smo tada procenili da je reč o korektnoj ponudi jer republička vlada nije kao savezna, kancelarska vlada u kojoj premijer odlučuje o svemu i sam bira ministre. Tu je uvek postojala mogućnost da se, ukoliko dođe do neslaganja, povuku ministri iz vlade. Podsećam, tada je zajednički cilj bio da stane rat u Bosni, a bosanska ekipa se panično upinjala da dokaže tezu kako je jedini način da se reši problem Bosne taj da se Beograd uključi u rat. Oni su verovatno računali da će, eto, velikim ratom pokriti tragove svog malog prljavog rata i činili su sve da Beograd donese tu odluku. Mi smo to smatrali samoubistvom nacije i države, i hteli smo po svaku cenu da to izbegnemo. Kada je izbio sukob Miloševića i Karadžića zbog Vens-Ovenovog plana, mi smo podržali Miloševića. Ne zbog njega samog, već zbog želje da se taj rat zaustavi i da se time praktično stvore uslovi za skidanje sankcija...

Pazite, uzroci su bitni, a posledice su, da kažem, manje važne. Naime, u jednom trenutku se desilo da su tvorci ideje da bi Srbi trebalo da reše svoje nacionalno i državno pitanje u bivšoj Jugoslaviji ocenili da se Milošević, iako je on to sve inspirisao i pokrenuo, umorio i da je on ipak samo bankar kome treba dati neku banku da se tamo odmori i igra, a da je Karadžić u stvari lider i borac koji će to dovesti do kraja i ostvariti ideju "svi Srbi u jednoj državi". Mislim da je Milošević to osetio, krenuo u obračun i uspeo, što je sve na kraju dovelo do sporazuma u Dejtonu, skidanja sankcija i jednog malog zatišja u Srbiji u kome su počeli neki procesi demokratizacije. Nije bilo Zakona o informisanju, Zakona o Univerzitetu, počela je privatizacija, a i Avramovićev program je još funkcionisao.

"Vreme" broj 459 od 23. oktobra 1999. godine

Momčilo Perišić

Želeo je da zloupotrebi Vojsku

Pokušavao se mešati u kadrovsku politiku (u stručni rad Generalštaba Vojske Jugoslavije), kao i u angažovanje vojske van ustavnih i zakonskih odredbi. Dok sam bio na čelu Vojske, sve naše borbe mišljenja bile su na relaciji sprečavanja njene zloupotrebe. Zato sam toliko dugo i ostao na čelu Generalštaba, jer sam želeo da se spreči da se Vojska zloupotrebi. To što sam ja imao privilegiju da stojim na čelu Generalštaba, to neki sada ne razumeju, pa kažu da sam bio u ličnoj službi Miloševića; pa kad sam odstranjen sa dužnosti, ja sada ovo što pričam, pričam iz neke rezignacije ili neke osvete. Toga nema ni najmanje - po odlasku iz vojske rekao sam da se stavljam na raspolaganje vojsci, narodu i državi.

"Vreme" broj 460 od 30. oktobra 1999. godine

Nebojša Čović

On ima napade optimizma

Čuli smo se ujutro 25. decembra. Rekao sam da nikad nisam čuo gori i besmisleniji govor, na šta je on odgovorio: "Pa, video si da je bilo 500.000 - 600.000 ljudi..." Ja sam mu rekao da je uvrh glave bilo 120.000 ljudi. On i ja smo svakodnevno razgovarali o tome koliko je ljudi u protestu: ako je moja informacija bila 150.000, njegova je bila 10.000 - 15 000. I uvek mi je zamerao: "Ti njima dodaješ, a nama oduzimaš!" Tako je bilo i posle kontramitinga; nacrtao sam ulice, izvukao kvadraturu i rekao, neka bude na svakom metru četiri čoveka, znači da su ljudi "napakovani" jedan do drugog, dobijate 120.000. Ja sam mu tu šemu dao i rekao: "Ako vi meni ne verujete koliko ljudi protestuje, stanite pored prozora u Predsedništvu i brojte redove: u svakom redu po 20 ljudi i dobićete broj ljudi u protestu, plus-minus pet odsto." Tako smo mi brojali. I naše ocene su se poklapale sa brojkama koje je davala policija. Ali on ima te napade optimizma, hoće da sve cveta, cvrkuće... i onda dobijete RTS Dnevnik.

"Vreme" broj 461 od 6. novembra 1999. godine

Miodrag Vuković

Nije čitao Ustav

Biću iskren, i dan-danas imam dosta konfuzan odnos kada je on u pitanju. Sjećam se, u tom prvom susretu, da je jednog člana delegacije Srbije koji je, pošto smo pojasnili sporno, 20 minuta pričao o Ustavu SRJ prekinuo rečima, odnosno pitanjem da li je čitao taj ustav. Čovjek se zgranuo, zamucao, a Milošević ga je ohrabrio rečima da se ne ljuti jer ni on nije čitao taj ustav. Nisam mogao vjerovati da čovjek koji je suvereno vladao Srbijom i koji je insistirao da zajedno sa našim crnogorskim rukovodstvom napravimo treću Jugoslaviju nekoliko dana pred njenu promociju nije pročitao pripremljeni, najvažniji akt te države. Tada je demonstrirao prema svojim saradnicima jedan odnos svojstven ljudima koji su svjesni da imaju apsolutnu vlast nad situacijom i nad njima samima.

Sjećam se da se istom tom prilikom obratio ljudima iz rukovodstva Crne Gore riječima da je imao problem sa jednim Crnogorcem u Beogradu koji je tih dana barjačio legitimacijom najvećeg Srbina i koji je bio jedan od glavnih jurišnika na crnogorsko državno i nacionalno ime.

Uzgred, radilo se o čovjeku u godinama koji je dugo bio na crnogorskoj kadrovskoj listi, pa kada ga je Crna Gora zamolila da ode u penziju, on je otišao u Beograd i postao važan borac za "srpsku stvar" iako je prethodnih decenija govorio i pisao eseje o crnogorskom nacionalnom pitanju. Milošević je rekao da je taj gospodin došao kod njega vrlo uzbuđen zato što je, po njegovom mišljenju, Milošević napravio štetu "opštoj stvari" time što je tih dana izjavio da su crnogorski i srpski narod dva ali bliska naroda. Milošević je tražio od njega da mu kaže gdje je tu šteta, na šta mu je ovaj odgovorio da je to jedan narod, zahtijevajući da se Milošević samodemantuje, na što je on odgovorio: "Ajde ne avetaj!"

Sjećam se takođe da je vrlo insistirao da se što pre usvoji zakon o predsjedniku republike, a posebno deklaracija koja je trebalo da prati ustav ove države. Bio je kratak u iskazu, i nije ga trebalo "prevoditi".

"Vreme" broj 462 od 13. novembra 1999. godine

Otac Sava (Janjić)

Pristalica brutalne sile

Ta pobuna (na Kosovu) se polako žarila. U Dečanima su još '96. godine maskirani napadači upali u kafanu "Čakor" i ubili nekoliko ljudi i jednu ženu. Bila je opšte poznata stvar da je posle događaja u Albaniji '97. velika količina oružja došla na Kosovo. Zbog korumpiranosti državnih organa i policije taj uvoz oružja nije ozbiljno sprečavan. Moramo imati u vidu da na Kosovu ovih deset godina nisu vladali Srbi nego korumpirani Miloševićevi gubernatori, šefovi policije koji su uzimali reket od albanskih biznismena. Oni Albanci koji su to uredno plaćali i posredno davali novac za izborne kampanje SPS-a imali su izuzetne privilegije i neverovatno se obogatili. Siromašniji sloj albanskog stanovništva bio je pod pritiskom i kontrolom. Ipak, mislim da je najveća količina oružja ušla preko tih privilegovanih poslovnih krugova, koji su osetili kako se razvija situacija. Ali mnogi su i pojedinačno išli u Albaniju da uzmu jeftino oružje. Tako je i pre početka te '98. godine postalo jasno da je cela Drenica naoružana, da je Metohija, naročito zaleđe Dečana i Peći, pod oružjem. Ja sam imao prilike da razgovaram sa ljudima iz policije koji su toga bili svesni.

Najveća greška Miloševića i njegovog režima jeste što je protiv albanskog separatizma i terorizma primenio isključivo silu, i to brutalnu, koja je imala zadatak ne samo da uništi teroristički pokret već da kolektivno zaplaši albanski narod i obeshrabri ga da ne podigne ustanak. Nažalost, ta strategija se pokazala kao ključni element razvoja separatističkog pokreta.

Nakon prvih teorističkih akcija, februara meseca, bio sam sa vladikom Artemijem i Momčilom Trajkovićem u Americi. Razgovarali smo sa ambasadorom Gelbardom, koji nam je rekao da je Milošević napravio ogromnu grešku i da on u stvari regrutuje UČK. On je rekao da je Milošević trebalo da se konsultuje sa ljudima koji imaju iskustva u borbi s terorizmom i promeni svoju politiku na vreme da bi to sprečio. Tada je očigledno bilo već kasno.