Propadanje nauke

Budućnost u pepeljarama

Biti naučni radnik koji je ostao u zemlji podrazumeva i bukvalno tavorenje i potpunu zavisnost od resornog ministarstva od koga zavisi sve: od eventualnog projekta, do plate i direktora instituta

Iz posete saveznoj vladi pre desetak dana najlevlji deo ovdašnje levice - JUL poslao je poruku javnosti: vizija budućnosti od danas pa nadalje je najvažniji društveni projekat. Ideja o brizi za budućnost potkrepljena je i najavom osnivanja istoimenog instituta "koji će omogućiti da najstručniji ljudi, najkompetentnije institucije i organizacije formulišu strategiju obnove"... Šturo saopštenje sa sednice vlade niko od promotera svetle budućnosti nije posle toga elaborirao. Prošlonedeljno isključivanje struje, hladni stanovi, besparica i beda kao da su i kod promotera otupili oštricu nade u budućnost.

Poslednjih godina tiho ali permanentno opraštali smo se od budućnosti, prateći sopstvenu i tuđu decu u beli svet na dalje školovanje ili pranje sudova. U potrazi za budućnošću zemlju, radna mesta u naučnim institutima ili na fakultetima napuštalo je na hiljade mlađih naučnih radnika, intelektualaca i stručne elite. Nekad u svetskim razmerama prestižne naučne ustanove su opustele, a na tehničkim i fakultetima fundamentalnih nauka sve je manje postdiplomaca. Ako se izuzmu sporadični slučajevi (uglavnom u službi promocije dnevne politike), nauku ovde više niko i ne pominje. Kada smo nedavno zamolili jednog beogradskog lekara za razgovor u povodu sticanja visokog međunarodnog priznanja, odgovorio nam je: "Nije vreme za promociju nauke i struke, lična naučna priznanja..." Možda je bio i u pravu. Priznanja koja stižu sa Zapada, pa makar to bila i nauka u Srbiji, nisu na ceni. Olako vas mogu svrstati u izdajnike, kolaboracioniste i ko zna šta još.

Višegodišnje spoljne sankcije i unutrašnja blokada učinile su svoje: nauka tavori u ispražnjenim institutima i sa zastarelom opremom.

SERIJSKA PROIZVODNJA: Petar Grujić, profesor univerziteta, savetnik u Institutu za fiziku u Beogradu, kaže za "Vreme" da naučni instituti rade na minimumu, a zaostali projekti se otaljavaju. Nema ničega dovoljno: ni ljudi, ni materijala, ni opreme, ni rezervnih delova za zastarelu opremu, ni literature, ni knjiga.

Ovaj naučnik, stručnjak za atomsku fiziku sa prestižnim naučnim priznanjima, upozorava da je kod nas nauka odavno postala "kulturna delatnost" u koju se svi političari kunu: "Prema visokoj političkoj retorici u ovo doba nemaštine i izolacije, nauka bi trebalo da bude jedna od lokomotiva napretka i da se zbog toga u nju još više ulaže nego ranije. Naravno da je aktuelna situacija upravo obrnuta. Ne samo da se od nauke ništa ne očekuje, već se ona eliminiše sa društvene scene. Naučni segment se rapidno evakuiše i odliva (u inostranstvo ili u 'biznis'). Od onih koji su ostali u istaživačkim institucijama traži se da se bave serijskom proizvodnjom, tipa pepeljara, kako se slikovito izrazio jedan ministar prilikom posete jednom naučnom institutu. To je samo deo opšteg mehanizma spuštanja svega za po jedan nivo niže: istraživačke ustanove prelaze na proizvodnju, proizvodne na trgovinu, prometne na šverc itd."

I u bolja vremena nauci se zameralo da nedovoljno sarađuje sa privredom. Sadašnja beda stopirala je višegodišnje dobre ali grandomanske projekte, ali neprimerene polurazvijenoj zemlji poput Srbije. Zaposleni su i dalje na "državnim jaslama", a oni manji, kako to naučnici kažu fleksibilniji, produktivniji i lakše ostvarljivi, na koje su delioci para uglavnom gledali sa nipodaštavanjem, gotovo su ugašeni zbog sankcija.

Naš sagovornik ne negira ovdašnju zainteresovanost za naučne projekte, mada je ona, kako kaže, više formalna i deklarativna: "U razvijenim zemljama primena nauke je potpuno razrađena. Naučnici dođu do određenih rezultata. Tehnički um vrhunske rezultate pretvara u tehnologiju, tehnologija u ekonomiju, a ova u materijalnu dobrobit stanovništva. Mi, ni u bolja vremena nismo imali tih mogućnosti. S obizorm na naš razvoj, uvek smo kaskali za visokim tehnologijama, i zašto bi nas na primer EI NIŠ čekao kad može da kupi na svetskom tržištu već gotovu tehnologiju." Tako je bilo u srećnija vremena. Danas biti naučni radnik koji je ostao u zemlji podrazumeva i bukvalno tavorenje i potpunu zavisnost od resornog ministarstva od koga zavisi sve: od eventualnog projekta, do plate i direktora instituta.

SNALAŽENJE: Spoljne sankcije su ukinule strane projekte, dolazak eminentnih gostiju, mogućnost prezentacije sopstvenih naučnih radova na međunarodnim skupovima. Domaća blokada je nametnula "pravljenje pepeljara" ili gašenje projekata - i princip oslanjanja na sopstvene snage, i neumorno traganje po internetu ne bi li se koliko toliko pratilo ono što se događa u svetu:

"Da nema interneta, mi koji smo ostali mogli bi mirno da se spakujemo i odemo u penziju. Ovako, umesto da radimo u institutu, da istražujemo i da se tome posvetimo, satima sedimo za kompjuterima prekopavamo tzv. stručne mreže gde naučnici iz sveta stavljaju svoje radove. Ni u institutskoj biblioteci nismo pretplaćeni na elektronsku vezu za stručne časopise, a besplatno možemo da vidimo samo najave radova. I šta se onda događa. Molimo kolege koje su otišle u inostranstvo da nam određene radove skinu sa mreže i pošalju nam. Onda to kopiramo pa čitamo. Postoji još jedan ilegalni način na koji dolazimo do literature. Naše kolege iz Amerike, pošto mi ne možemo da se pretplatimo, to čine za nas pa nam šalju literaturu. Međutim, i toga nema mesecima."

U biblioteci Instituta već godinama nema novih naučnih knjiga, osim nekoliko ruskih, ali i one su zastarele. Ako se tome doda nemogućnost nabavke opreme za eksperimente, priča o tavorenju nauke je potpuna. Sve zapravo polako zamire. Kroz tri-četiri godine svi aparati u Institutu će da otkažu najavljujući polagani ali sigurni raspad nekad moćnih laboratorija za fundametnalna istraživanja na prestižnom i nekad poznatom u svetu beogradskom Institutu za fiziku, koji je češće od ostalih, zahvaljujući naučnom kadru i opremi, dobijao projekte iz sveta.

BEZ EVIDENCIJE: I najoptimističnije viđenje bolje budućnosti više od događanja u nauci pomračuje urušavanje školstva, srednje škole i univerziteta, i masovni odlazak najboljih đaka i studenata u svet. Već na četvrtoj godini studija najbolji odlaze u Budimpeštu, tamo u američkoj ambasadi polažu testove i još dok nisu diplomirali apliciraju na pet-šest američkih univerziteta. Kako diplomiraju tako se spakuju i odu. Ranije su se i vraćali u zemlju. Danas je jednosmerni trend. Uglavnom odlaze u SAD, Kanadu. U Evropu je već teže. Tokom poslednjeg rata i posle njega mladi naučnici su doživeli još nešto. Na Fizičkom fakultetu, gde su radili, dobili su otkaze, pošto se u vreme bombardovanja nisu vratili u zemlju. Reč je o naučnim radnicima koji su pre izbijanja rata dobili stipendije i pred početak bombardovanja otišli na studije i usavršavanje.

Naš sagovornik pominje da su u pitanju najtalentovaniji, upozoravajući da, na primer, na postdiplomskim studijama iz atomske fizike već godinamam nema postdiplomaca: "Na našem projektu, koji je inače bio u prošlom petogodišnjem periodu najbolji projekat u Srbiji (Teorijska atomska i molekulska fizika), jedan od najatraktivnijih, ima već sedam-osam godina da nikog nema. Neki su već otišli u penziju, mladi napolje i taj projekat će da se isprazni. Na druge odseke neko i dođe, zahvaljujući stipendijama republike, po dvoje-troje. Ali i oni posle odlaze.

Ipak najveća opasnost jeste ono što se dešava na univerzitetu: "Univerzitet je bukvalno na rasprodaji. Zbog političkih prilika mladi se bukvalno guraju na univerzitet. Upisuju se bez prijemnih ispita, prelaze iz godine u godinu bez gotovo ikakvih uslovljavanja, dok se fakultetski ispiti održavaju maltene na svakih petnaest dana. To je pogubno za znanje i budućnost. Takvom politikom se uništavaju i naučne karijere asistenata, koji zbog ispita i nastave nemaju vremena da se bave naučnim radom. Pet dana imaju nastavu, a subotom i nedeljom ispituju studente. Sve zajedno to ne vodi ničemu."

Profesor Grujić kaže da za sada i ne postoji precizna evidencija o odlasku mladih u svet. Pominje četvrtinu otišlih sa Fizičkog fakulteta i opustele laboratorije Instituta za fiziku. Posledice mogu biti katastrofalne. "Nauka se ne može povratiti dekretom, u stilu 'od sutra smo u svetskoj nauci'. To će trajati godinama i biće potrebna velika ulaganja. Sa prosvetom će ići još teže. Kad se uništi srednja škola, kad se uništi univerzitet, tu vam posle treba 20 ili 30 godina. Stanje je sada alarmantno. Onog momenta kada naše univerzitetske i srednjoškolske diplome izgube značaj na svetskom tržištu, kada svet stavi embargo na naše prosvetne sertifikate, mi smo onda praktično zemlja koja se vratila u srednji vek."

Oni koji u pepeljarama vide budućnost fundamentalnog istraživanja imaju preča posla od stvarnog spasavanja nauke i obrazovanja od totalne propasti. Tu su da podele plate preostalima u institutima i da ako mogu iskoriste njihovo znanje za održavanje bede na sadašnjem nivou. Zemlja koja ozbiljno misli na svoju budućnost ne formira zato institut, niti posebno Ministarstvo za univerzitet, sa namerom da preko njega, kako reče novi prvi čovek novog ministarstva akademik Jevrem Janjić, ostvari "celokupnu koncepciju duhovne i materijalne obnove društva".