"Desne" i "leve" narikače

Rembrantovi potomci

Dok hrišćani jerotići i drugarice mire zajednički drže opelo nad (J)Evropom i Amerikom, Srbija kopni i nestaje, umorena strahom i bedom, nemaštinom i neslobodom

Ima li na ovom svetu ijednog bića, stvari ili pojave egzotičnije od srpskog intelektualca? Sudeći po ponašanju ove vrste u poslednjih desetak godina, smatram da nauka može na ovo pitanje dati nedvosmisleno odrečan odgovor. Ovaj oblik života javlja se u dve bazične varijante (doduše, s nizom podvarijanti): standardnom i devijantnom. Standardni oblik srpskog intelektualca karakterističan je po neobično izraženom osećanju weltschmerza, koje ga nagoni da javno nariče - proizvodeći pri tome dirljiv zvuk koji je nemoguće pomešati s bilo čim drugim, osim, možda, s tužnim naricanjem standardnog hrvatskog intelektualca - nad svim nevoljama, glupostima, zloćama i nesavršenostima ovog sveta, te da - usled prezauzetosti razmatranjem Sveopšte Propasti - ostane totalno slep i gluv za stvarnu kataklizmu koja se odigrava u njegovom neposrednom (što će reći: srpskom) okruženju. Za razliku od njih, devijantni srpski intelektualci su upadljivo slični intelektualcima sa svih drugih meridijana, što ih - dakle njihova globalna "tipičnost" - u lokalnim okvirima čini nepopravljivo devijantnim, a samim tim i nedostojnim našeg daljeg razmatranja. Ta vrsta će, daljim trijumfalnim nadiranjem Novog Srpskog Čoveka iliti domoljubnog neovarvarina, ionako odumreti.

SUVI I POKISLI: Kako ovo ekscentrično ponašanje izgleda u praksi, tj. u prirodi, izvan "laboratorijskih" uslova? Pogledajmo jedan posve svež primer. Dr Vladeta Jerotić, psihijatar, teolog, književnik i humanista, ovih je dana promovisao svoju novu knjigu Zapisi sa putovanja - Evropa i Evropljani; tom prilikom, sažalno i čovečansko srce dr Jerotića nije moglo a da se ne snuždi nad jadnim stanjem Evrope: "O njima osećam isto što i Dostojevski, plakao bih nad Evropom - grobljem sa prelepim spomenicima gde se ljudi muče sa svojim neverovanjem, a cenzurišu osećanja, i zato deluju pomalo suvo" (Glas javnosti, 18. 11. 1999). Eh, da nema onog "njima" u prethodnoj rečenici, neko bi još pomislio da dr V. J. i "nas Srblje" pribraja tom evropskom društvu nad kojim plakati treba, ali ovako... Sve što se može zaključiti je da dr Jerotić, uvaženi intelektualac ovdašnji, vidi sve ono što obični smrtnici, plebejci i prostaci ne vide: laganu ali neumitnu propast Evrope, nad kojom jedan dobronamerni srpski intelektualac može samo da roni suze: beše dobra, dok ne zanemoća! Sva sreća te "mi" nismo isto što i "oni", pa se nad nama nema rašta plakati. I zaista, kad čovek pogleda, čim objektivan Srbin, pa još intelektualac, skokne makar do Pešte, a kamoli do Pariza ili Londona, moraće da se složi da današnji Evropljani deluju, brate, "pomalo suvo". Ovo, dakako, u poređenju sa današnjim Srbljima, koji i na prvi i na sve ostale poglede deluju, naprotiv, prilično pokislo... Ali, to nije nešto čime bi se weltschmertzom obuzeti standardni srpski intelektualac i humanista bavio: Evropi preti pomor, jok Srbiji!

Daleko smo, međutim, od pomisli da bi dr Jerotić bio kakav profani i vulgarni antijevropejac, kakvi su svi oni silni poprostačeni inteligenti (ovo po Slobodanu Jovanoviću); verbalno antijevropejstvo retorička je odlika "donjeg doma" srpske "patriotičeske inteligencije". Oni razvijeniji, prefinjeniji i načitaniji oblici Standardnog Srpskog Intelektualca, naprotiv, očinski uzimaju Evropu u zaštitu i brane njene Autentične Vrednosti čak i od nje same (setite se renesansnog Kalajića, koji nam tako nedostaje...), a naročito od kolonizatorske Amerike i njenog Novog Svetskog Poretka. Ako je, dakle, sadašnjost (J)Evrope tako čemerna da nad njom plakati treba, prošlost joj je ipak bila mnogo slavnija; do ovog se "desnog" pasatističkog sentimenta nad dirljivo kičastom idejom nikada-stvarno-dogođenog Viteškog Doba oduvek, oh, mnogo držalo po boljim beogradskim salonima, i njome se oduvek posebno dičila svaka palanačka (muška ili ženska, sad svejedno) frajla, divaneći uz vanilice: joj, znate, Ma cherie, ono što je onaj fini gospodin Đura (Pera, Mika, Laza, Inokentije etc.) rekao o propasti Evrope na predavanju na Kolarcu, kako je to samo bilo tankoćutno, gospođice, i nekako tako... refleksivno... štaviše, baš duboko, razumete... ovaj, istinski, znate, duhovno... da mi mozak nije odstranjen pri rođenju, rekao bih da mislim da je to baš hercig...

Nakon što se tako srcolomno snuždio nad odrtavelom Evropom, Standardni Srpski Intelektualac mora da se ritualno iznuždi nad Amerikom i Amerikancima; to mu, nekako, dođe kao lozinka, samolegitimacijski usklik: može li se uopšte biti Suptilno Biće ako se ne kaže neka prezriva rasistička gadost o stanovnicima tog kontinenta? Psihijatar, teolog i humanista Vladeta Jerotić tu kulturno-istorijski nižu rasu vidi ovako: "Kada se Amerikanac nađe pred Rembrantom, oseća se inferiorno i tužno. To osećanje mora biti kompenzovano silom, novcem, ratom..." Kad sam bio u Americi, posećivao sam i muzeje i galerije - šta ću, ostala mi ta navika iz Evrope; bilo je tamo i Rembrantovih slika, nije da nije bilo. Ipak, nisam zapazio da se neko od posetilaca sneveselio pred tim prizorom, zgromljen Evropskom Kulturom čiji je dični baštinik dr Jerotić. Ovo može da znači ili 1. da u muzeju nije bilo Amerikanaca (malo verovatno) ili 2. da ja nisam intelektualac - a bogami ni psihijatar - pa da nisam umeo da prepoznam taj unutrašnji duševni lom (vrlo verovatno, čak nesumnjivo).

PAD S MARSA: Ipak, crv sumnje se uvukao u me - što dokazuje devijantnu prirodu mog duha - pa mi sve nešto ne da mira. U dugim besanim noćima, na vrh jezika mi dolazi da priupitam dr Jerotića da li misli da su ti sotonski Amerikanci pali direktno s Marsa na taj pogolemi kontinent? Bela američka većina - a tamošnji establishment je uglavnom od nje sastavljen, zar ne? - potekla je, šapuće mi valjda sam Đavo, baš iz Rembrantove Holandije, iz Šekspirove Engleske, iz Džojsove Irske, iz Geteove Nemačke, iz Volterove Francuske, iz Bokačove Italije, iz Servantesove Španije, iz Strindbergove Švedske, iz Šopenove Poljske... šta su ti ljudi ako ne izmešteni Evropljani, posledica evropske ekspanzije i, što bi se danas reklo, okupacije? Po čemu je dr Vladeta - ili vi, ili ja (ne tako daleki potomak čobana-analfabeta sa Stare Planine, ili odakle već) - Rembrantov potomak koji kad "se nađe pred Rembrantom" treba, valjda, da se sav naduje od gordosti kao da mu je ovaj bio deda-ujak, dok neki njujorški Džon, Jan, Žan, Johan ili Đovani treba da se postidi i da se živ namrtvo isfrustrira?

Ako nas ne poguši Barič ili Azotara, nema sumnje da će nas sadistički podaviti sav taj "desni", "hrišćanski" Arhikič detinjasto uzgorđene, prežalosne jevropospasitelne provincijalne srpske inteligencije odavno pogubljene po kosmosu, koji se ovih nesrećnih godina tako berićetno retorički uzajamno nadopunjuje sa "levim" trabunjanjem iz ovdašnjeg "centra globalnog otpora Novom Svetskom Poretku". Ono što dr Mira Marković ima da izjavi o Stanju Sveta ovih dana svodi se, takođe, na sažalni plač nad okupiranom Evropom koja, jakako, u svojoj žalosnoj dekadenciji nema snage da se odupre Osvajaču - pa tako samo Mi održavamo stamen žižak Otpora - i da se istrese nad vulgarnom i skorojevićkom Amerikom koja "nema istoriju i tradiciju" etc. (iako je - kad bi to uopšte bilo važno - dotična država nekoliko decenija starija od moderne srpske države...).

MANDATNA KAZNA: I dok zarozana, bedna, polugladna i smrznuta, zamračena i zapuštena, u užasnom procentu funkcionalno nepismena Srbadija baulja i glavinja okolo pokušavajući da se nekako utetura u taj famozni XXI vek, srpski filozofi & humanisti opšte prakse nariču nad neveselom sudbinom Evrope, koja i dalje živi s osmehom na licu, ne videći svoju užasnu Katastrofu koju vide naši Vidioci, jer-im-se-javlja. Gospodari naše nesreće, "levi" usrećitelji-na-silu baš kao i pristojno oponirajući dvorski pajaci sa "desnice", sve vrli Tradicionalisti i Kućedomaćini, jedni s leve drugi s desne strane, tule li tule istu žalopojku nad ostatkom planete i kosmosa, a jedino nad ovakvom Srbadijom, ostavljenom da životari u strahu i bedi, nemaštini i neslobodi i da umire u mukama u raznim zapanjujuće idiotskim ratovima ili od bolesti koje se drugde odavno leče, više nema ko da se sažali, više nema ko da pusti suzu nad ljudima za koje se ne zna da li teže žive ili mru, i koji, jedini u Evropi, kad omrknu, ne znaju hoće li osvanuti. A ne znaju, bogami, ni da li će (im) još ikada svanuti. Dok hrišćani jerotići i drugarice mire, jedni drugima reda-radi leđima okrenuti, zajednički drže opelo vaskolikom čovečanstvu, s posebnim naglaskom na one najrazvijenije, Srbija kopni i nestaje, a život u njoj postaje specifična vrsta mandatne kazne, bez prava na žalbu. I onda ojađeni Srbin sedne, čita sve to i ne veruje svojim očima, i sve što još može da kaže je: blago Amerikancu! On se, kaobajagi, frustrira samo pred Rembrantom, a Srbin je već sada isfrustriran pred policama svake segedinske samoposluge, i oseća se tako "inferiorno i tužno" i bio bi spreman da to osećanje "kompenzuje silom, novcem, ratom"... A onda se, ipak, opredeli za novac - jednostavnije je. Pa donese svojoj gladnoj deci kilo-dva od drndanja u autobusu već poluužegle mađarske salame, i dok se deca slade - klopaj dok ima! - frustrirani otac gleda svoj ispečatirani pasoš, priseća se rutinski podrugljivog pogleda mađarskog carinika, pa mu se probudi ranjeni ponos i kaže svojoj voljenoj dečici: budite vedri i gordi, ipak ste vi - zajedno s dr Vladetom - Rembrantovi potomci!

A klinci ga gledaju s totalnim nerazumevanjem pa, čim ode, zavrte prstom oko slepoočnice: jebote, prolupao ćale.