Politika |
Vreme broj 465, 4. decembar 1999. |
Srbija danas Naš ujak Sad se, naime, ceo Balkan objašnjava pomoću Srbije, a ne obrnuto, pa sve to odjednom postaje jako zamršeno. A glavno što je imalo da se objasni već je viđeno u filmu "Amarkord": ludi ujak popeo se na drvo i neće da siđe Upravo sam se vratio iz Berlina, sa još jedne konferencije na kojoj se govorilo o Balkanu ("Balkanski mostovi"), ali zapravo samo o Srbiji, pošto je u očima Zapada to postalo gotovo jedno isto, tako da ceo Balkan dođe nešto kao Velika Srbija. Susedi se protiv toga dosad nisu mnogo bunili, ili jesu ali zaludu, a sad im se više i ne isplati pošto je počelo da se priča o parama za stabilizaciju celog regiona, pa im je bolje da makar glume nestabilnost i prave se da bi i sami lako mogli postati nalik Srbiji. Meni je to bila četvrta slična konferencija u Nemačkoj za poslednjih šest meseci, a daleko od toga da spadam u one koji se najčešće pozivaju i koji ništa ne propuštaju. Prosto stvar je postala toliko intenzivna da kud god krenete kad-tad morate naleteti na konferenciju. Sudeći po tome, svet je rešio ne samo da sve sazna o Srbiji nego da lično upozna svakog njenog stanovnika. Kao što u Berlinu reče jedan Englez, oni na Zapadu shvatili su da o balkanskim narodima ništa ne znaju i da moraju strašno mnogo da uče. Priznajem da nisam imao pojma da sam živeo u tako misterioznoj zemlji, ali Englezi valjda bolje znaju šta ne znaju. O onome što je izgledalo prosto ko pasulj sad se pišu opširne studije, pametne analize, knjige i disertacije iz istorije, etnologije, antropologije, sociologije, političkih nauka... Na pomolu je nova disciplina koja će se zvati, recimo, srbistika, ili srbologija, pošto se dosadašnja balkanologija pokazala kao nedostatna. Sad se, naime, ceo Balkan objašnjava pomoću Srbije, a ne obrnuto, pa sve to odjednom postaje jako zamršeno. A glavno što je imalo da se objasni već je viđeno u filmu "Amarkord": ludi ujak popeo se na drvo i neće da siđe. Ujak samo odozgo viče da mu treba žena i gađa orasima svakoga ko proba da mu priđe. Srpski slučaj je još malo teži, jer se ovde ujak popeo sa ženom, pa mu ne treba više ništa. Nisu pomogle ni molbe, ni pretnje, ni obećanja, i pošto tu nema više šta da se uradi, preostalo je da se radi s onima dole, da se vidi zašto su bili tako neoprezni, da se ispita zašto nisu bolje čuvali drvo ili barem ujaka, da se proveri da nisu svi oni zapravo ujaci, i da se preduzmu mere da se to više ne dogodi ni njima ni bilo kome drugom. Eto, dakle, posla za nauku. Valja prostudirati kako je ovaj srpski ujak postao to što je, otkud mu ideja da se penje i kako uspeva da ostane gore tako dugo. To znači da se mora razgovarati sa onima koji su ga znali odranije, koji bi mogli da kažu kakav je bio pre nego što se popeo ali, naravno, potrebne su i konferencije na kojima će eksperti izneti razne teorije i ukrstiti argumente. Tu su, zatim, i oni koji se posebno bave drvećem, koji traže odgovor na pitanje da li je baš to drvo po nečemu bitno drugačije od ostalih. Važno je, dakako, da svet razume i tehniku penjanja koja se u Srbiji (to jest na Balkanu) možda razlikuje od onoga što se praktikuje u ostatku sveta, što je predmet posebne discipline. Neko će mi možda zameriti što ne prikazujem dovoljno ozbiljno brigu i pažnju sveta koji je spreman da pomogne. Pa, pre svega, ugristi ruku koja te hrani može da se shvati kao prva lekcija iz pomenute srbistike. S druge strane, i kad se bavi drugima, svet se zapravo uvek više bavi sobom, a i kad pomaže svako u svetu pre svega gleda da pomogne sebi, pa ne vidim ko kome tu duguje neku posebnu zahvalnost. Ujak možda ne bi ni ostao tako dugo na drvetu da se to nije pokazalo toliko zabavnim i korisnim u svetu u kojem se takva čuda sve ređe događaju. Zaposlio je najveću vojsku sveta, a ni onolike bombe ga nisu htele. Sad su na redu svi mogući civilni stručnjaci, preduzimači i poslovni ljudi koji bi ostali bez posla kad bi ujak rešio da siđe, a ko zna šta bi radili da se nije ni penjao. Znam kako je to, pošto sam i sâm video neku vajdu od priče o tome. Skidanje s drveta je, dakle, veliki i ozbiljan posao koji mora da se radi polako i sistematski, pa mi zato ta afera oko diverzantske grupe liči na amatersku petljanciju. Ako već treba da se ugledaju na svet, i Srbi bi na taj problem morali gledati drugačije i iz toga izvlačiti neku korist ili nauk. Od ujaka na drvetu možda se ne može napraviti dobra turistička atrakcija, kakvu su susedi Rumuni napravili s Drakulinim zamkom, ali nije baš da nema šta da se radi dok on sedi gore. Nije ni ono drvo jedino u zemlji. Svako na kraju ima neko svoje, a na ono ujakovo se ionako ne možemo svi popeti. Stojan Cerović |
prethodni sadržaj naredni |