Srbija uoči trećeg milenijuma

Kamion peska vekovnih iluzija

Nekoliko sedmica pre dočeka 2000. godine u Srbiji niko ni ne pokušava da napravi listu deset najvažnijih Srba drugog milenijuma, niti iko smatra da bi bilo zanimljivo izabrati deset događaja koji su u proteklih deset vekova obeležili srpsku istoriju

Mada stručni hronolozi kažu da će treći milenijum doći tek 1. januara 2001. godine, ceo svet se već uoči nove 2000. godine zabavlja ispraćanjem drugog milenijuma i maštarijama o dolazećem. Na sve strane se objavljuju liste najvažnijih ljudi u prethodnih hiljadu godina, biraju se događaji milenijuma, ili se pak, nešto skromnije, svode bilansi dvadesetog i promovišu ambicije za XXI vek. Samo se Srbija ućutala. Već i to mnogo govori o tome da je na prelomu drugog u treći milenijum Srbija u velikom preispitivanju, da su ideje koje su Srbiju vodile još od sticanja nezavisnosti 1878. godine - iscrpljene, da je vek srpske ekspanzije završen serijom teških istorijskih poraza, da je mukotrpno stečeno demokratsko i civilizacijsko nasleđe ugroženo, da je narod bez dobre perspektive i bez ekonomske sigurnosti, da još ništa nije jasno - a sve moguće, pa i ono najgore. Da Srbija na nekom kamionu s peskom svojih vekovnih iluzija u XXI vek uđe gazeći živote i dostojanstvo svojih građana u nekoj novoj socijalnoj imploziji.

Oni koji se bave generalnim špekulacijama, a vole da se zovu fenomenolozima, verovatno će reći da već i okolnost da ni nekoliko sedmica pre dočeka 2000. godine u Srbiji niko ni ne pokušava da napravi listu deset najvažnijih Srba drugog milenijuma, niti iko smatra da bi bilo zanimljivo izabrati deset događaja koji su u proteklih deset vekova obeležili srpsku istoriju - sama po sebi govori da danas srpsko društvo nema ono najvažnije - široko prihvaćenu tačku gledišta na sopstvenu istoriju, a nekmoli široko prihvaćenu strategiju za treći milenijum. Primera je mnogo, sve do mucavog objašnjenja Miloševićevog aktiviste zaduženog za parlamentarni sektor - o smislu Dana republike, koji je srpska javnost dočekala s besom, ravnodušnošću ili podsmehom - u zavisnosti od toga s koje tačke posmatra ono što se 29. novembra 1943. godine dogodilo van Srbije - u bosanskoj kasabi Jajcu.

SRPSKE PRESTONICE: Gotovo niko prigodom dolaska trećeg milenijuma u našoj publicistici (a da ne govorimo o popularnoj istoriografiji) gotovo ni ne pokušava da baci novi pogled na stare događaje, pa makar ih postavio kao sulude hipoteze, kako bi bili provereni istorijski stereotipi i nacionalni mitovi i kako bismo veselije dočekali 2000. novu godinu - što čini većina civilizovanih zemalja. Evo, samo radi primera, nekoliko naizgled šašavih ideja. Zašto se, na primer, utemeljenje samostalnosti Srpske pravoslavne crkve 1219. godine, kada je za Srbe zapravo počeo drugi milenijum, ne pripiše u zaslugu Francuzima i Mlecima, to jest krstašima, koji su 1207. godine zauzeli Konstantinopolj, pa je Rastko Nemanjić u Nikejskoj patrijaršiji lakše isposlovao srpsku autokefalnost i tamo dobio arhiepiskopsko dostojanstvo (što bi bilo teže dobiti u Svetoj Sofiji) - da bi kasnije postao možda najvažniji srpski čovek milenijuma. Ili, opet Francuzi, nije li za Prvi srpski ustanak najzaslužniji Napoleon, jer je početkom XIX veka, ekspedicijom u Egipat i drugim evropskim vojnama - ugrozio osmanlijsku carevinu i poremetio ceo feudalni poredak u Evropi. Ili, nije li Cirih kolevka dve vodeće srpske ideologije i strategije - radikalske i socijalističke, mada nacionalni ideolozi izvorišta srpskih ideja vodilja traže na Kosovu, u Hilandaru ili Sankt Peterburgu. Nisu li Berlin, Beč i Pariz bili prestonice glavnih političkih odluka i izvori kapitala koji je Srbiju izvukao iz azijske ekonomske pustinje, pa se otuda najviše o njima mora govoriti kao o glavnim gradovima srpske emancipacije i modernizacije. Možda je i tu problem tačke stajališta - evropskog ili azijskog, desnog ili levog, pravoslavnog ili komunističkog, imperijalnog ili civilizacijskog? A najvažniji znak zrelosti za ulazak u treći milenijum bio bi pokušaj ironizacije naših mrtvoozbiljnih istorijskih stereotipa o večito potrebnoj "ideološkoj diferencijaciji" po sistemu "ko je vjera, a ko je nevjera".

Najteže je veselom učiniti priču o našoj ekonomskoj istoriji i ekonomskim prilikama u Srbiji na početku, a naročito na kraju XX veka. Pogledajmo ukratko s čim je Srbija krenula u XX vek, i koliko se krajem tog veka vratila prema kamenom dobu.

VEK S BLOKADOM: Srbija je i u XX vek ušla pod međunarodnom finansijskom blokadom. Još od Karlsbadskog aranžmana 1895. godine, kada je sa pariskom Otomanskom bankom, berlinskim Trgovačkim društvom i bečkom Lenderbankom zaključen ugovor o unifikaciji deset petoprocentnih državnih zajmova, te Ruskog i Solskog zajma, to jest konverziji ukupno 355 miliona dinara državnog duga u novi kredit sa 4 odsto kamate i rokom otplate od 72 godine, glavne svetske berze su bile zatvorene za emisiju srpskih državnih obligacija, a ni papiri tog spomenutog karlsbadskog zajma nisu mogli da dobiju kotu na, tada glavnoj, Pariskoj berzi.

Reč je o tome da je naprednjačka vlada zaključila ugovor o reprogramiranju ovih državnih dugova sa poveriocima koji su držali samo sedminu potraživanja, a sve ostale poverioce, uglavnom one iz Pariza, nije ni obavestila o promeni uslova otplate. Francuske banke, koje su najviše bile oštećene, pri tome su za uvođenje sankcija Beogradu imale podršku Rusije, jer je ruski dvor bio ogorčen povratkom kralja Milana u zemlju i gužvom koju je napravio povodom Ivanjdanskog atentata, kada je pohapsio sve funkcionere Radikalske stranke.

Inače, o veličini spoljnog duga Srbije u osvit XX veka neka kao jedinica mere posluže godišnji budžetski prihodi iz 1895. godine koji su iznosili oko 60 miliona dinara. Dakle, reprogramirani dug iznosio je skoro šest godišnjih budžetskih prihoda Srbije (danas je nereprogramirani spoljni dug Srbije otprilike u istom relativnom odnosu prema budžetu - ako odnos nije i gori).

Spomenutu sedmogodišnju spoljnu finansijsku blokadu izazvanu ignorisanjem tadašnjih međunarodnih ekonomskih pravila i potcenjivanjem personalnih sankcija jedne svetske sile - otklonio je 1902. godine dr Mihailo Vujić na čelu Fuzione vlade, no presudno je bilo da je pre toga kralj Milan iznenada preminuo u Beču. Osnovu povratka u međunarodni svet finansija dao je zapravo uzlet spoljne trgovine, kada je srpski izvoz između 1895. i 1902 godine povećan sa 43,3 na 72,1 milion dinara - a to je bila blagotvorna posledica tek izgrađenih železnica u Srbiji finansiranih francuskim kreditima (dakle ondašnji izvoz je bio ravan državnom budžetu, što je, nažalost, i sada slučaj).

Ekonomski uređena čuvenim Milovanovićevim zakonom o budžetu i politikom relativno niske javne potrošnje u vreme kralja Aleksandra Obrenovića, srpska privreda je mogla da uđe u novi investicioni ciklus uz pomoć novih kredita sa evropskog zapada. Ti krediti praktično nisu obustavljeni ni nakon majskog prevrata 1903. godine, kada je kralj ubijen zajedno sa svojom ženom (možda i zbog spomenute niske javne potrošnje, zbog koje ni oficiri nisu redovno dobijali platu), zbog čega se Srbija suočila sa nizom međunarodnih diplomatskih i političkih sankcija. Kraljeubistvo je, međutim, ubrzo oprošteno, pošto se Srbija zaduživala za preoružanje i ekspanziju na Balkanu, a to je tada odgovaralo i Zapadu i Rusiji - samo je pitanje koliko je to odgovaralo srpskoj privredi. Srbija kreće u "vek netrpeljivosti" punom snagom, uz pomoć Zapada. U Belgiji se 1903. godine osniva Anonimno društvo aleksinačkih rudnika i Anonimno društvo bakarnih rudnika Majdanpek, u Francuskoj 1904. godine Anonimno društvo borskih rudnika, itd. Na nesreću, taman su prošle političke sankcije zapadnih dvorova zbog masakra nad Obrenovićima, naišle su ekonomske sankcije Beča i Pešte i počeo je petogodišnji carinski rat sa Austrijom (1906-1911). Kako su finansijski centri sa Zapada bili jači od onih u Srednjoj Evropi, Srbija je pregurala i tu izolaciju i definitivno se svrstala na pobedničku stranu dva kasnija svetska rata. I to je, naravno, mnogo koštalo, jer prirodni ekonomski saveznici su bili bliži, no sa njima se nisu mogle uskladiti strateške nacionalne pretenzije.

Kad se, dakle, pogledaju uslovi pod kojima je Srbija ušla u XX vek, neko će reći da danas ne treba brinuti ni oko XXI veka. Ipak, stvari samo na prvi pogled deluju slično, a tamo gde su doista slične - nisu vesele. Osnovni je utisak da 21. vek dolazi u lošem trenutku za Srbiju.

GODINE SVEOPŠTE PROPASTI: Pre svega treba reći da zabrana Evropske unije da se ulaže u Srbiju (od maja 1998. godine), zajedno sa neprekinutim američkim "spoljnim zidom" sankcija (od 1992. godine) i raznovrsnim drugim merama izolacije kojima se pridružilo i 15 evropskih zemalja van EU, deluju ugušujuće posle skoro dve decenije stalnog smanjenja stope bruto investicija u osnovna sredstva u SRJ (ne raspolažemo odvojenim podacima za Srbiju, koji su verovatno još za nijansu gori). Prema pokazateljima koje iznosi dr Stanko Radmilović ("Oporavak i razvoj", 1999), stopa bruto investicija u osnovnim fondovima u SRJ skoro kontinuirano opada čak od 1978. godine (kada je, istina, bila rekordna). Tako ova stopa od 34,9 odsto od 1978. do 1988. godine pada na 18 odsto, a zatim do 1997. godine na 11,1 odsto. Može se jednostavno reći da su u realnom iznosu u svakoj od poslednje dve decenije XX veka u SRJ investicije bile dva puta prepolovljene, da one proizvodne danas gotovo potpuno zamru. Efekat prethodnih ogromnih inostranih ulaganja (sedamdesetih godina svaka četvrta investicija u Jugoslaviji bila je finansirana isključivo iz stranih izvora) veoma brzo je iscrpljen, a nova strana ulaganja su izostala, pa je prosečna stopa pada društvenog proizvoda između 1986. i 1997. godine bila minus 5,9 odsto.

Prema proračunu dr Radmilovića, društveni proizvod SRJ je od 23.838 miliona dolara 1986. godine (kada je bio najviši) do 1997. godine opao na 13.331 miliona dolara (najniži je bio 1993. godine, kada je iznosio 10.748 miliona dolara). Stravičan smer pada društvenog proizvoda, naravno, ove godine jeste ne samo nastavljen nego je dobio NATO ubrzanje. Tako je, prema proračunu Stojana Stamenkovića, društveni proizvod SRJ 1998. godine iznosio 11.900 miliona dolara, ove 1999. će biti 9500 miliona dolara, a u 2000. godini bi mogao biti 10.275 miliona dolara. Grupa 17 ima bitno drugačiji proračun GDP (jer verovatno koristi oficijelni devizni kurs dinara prema dolaru i nešto drugačiju metodologiju), pa smatra da je društveni proizvod SRJ 1989. godine iznosio 30.831 miliona dolara, da je do 1998. godine opao na 17.442 miliona dolara, a da će se u 1999. godini srušiti na 10.348 miliona dolara. No, bez obzira na različite metodologije i cifre, svaka matematika dokazuje samo jedno - da je Srbija u poslednjih 11 godina XX veka doživela ekonomsku katastrofu, gotovo nezamislivo dugu i duboku u svetskoj privrednoj istoriji.

Da li će na ulasku u treći milenijum srpski kormilar Slobodan Milošević pokušati da objasni činjenicu da je u Srbiji od njegovog dolaska na vlast društveni proizvod opao za oko 60 odsto i da li će napokon reći sa čim planira da uvede Srbiju u neku bolju budućnost? Zadatak koji je sebi uzeo nije lak, jer Srbija je gotovo u bezizlanoj situaciji, pošto bi joj, po različitim proračunima, trebalo pet do petnaest godina samo da se vrati na nivo bednog proizvoda iz prošle godine. Prema proceni Grupe 17, na ulasku u treći milenijum zaostatak Srbije u industrijskom razvoju prema 1989. godini danas iznosi 40 godina.

Posle svih ovih neveselih podataka, koje smeju čitati samo ljudi s jakim živcima, gotovo je jasno zašto se Srbija ućutala i zašto i vlast sve manje govori o budućnosti, čak i u vreme tako retkog i veselog kalendarskog preloma iz drugog u treći milenijum, koji je u načelu vrlo zgodan za one "subjektivne snage" koje su uvek gledale daleko unapred.

Milenijumski Srbi