Crna Gora vratila slike Hrvatskoj

Centar za savremenu umetnost Crne Gore nedavno je vratio Modernoj galeriji iz Zagreba devetnaest radova hrvatskih slikara. Ova primopredaja izvršena između direktora tih ustanova, gospodina Derviša Belisahanovića i Igora Zidića, protumačena je kao početak saradnje između dve zemlje na kulturnom planu.

Radi se o slikama Moderne galerije pozajmljenim jula 1988. godine tadašnjoj Galeriji nesvrstanih zemalja "Josip Broz Tito". Bilo je to vreme kolegijalnog odnosa između nekadašnjih jugoslovenskih republika, pa su Hrvati ustupili Crnogorcima platna Ede Murtića, Josipa Bifela, Hrvoja Hegedušića, Otona Glihe, Zlatka Price i drugih svojih važnih i vrednih slikara, da ih predstave tadašnjem Titogradu i da pomognu formiranju Galerije "Josip Broz Tito". Isto to su činile i druge republike, poklanjale ili ustupale vrednosti svojih muzeja. Na isti način, ali kao deo međudržavne saradnje, u Titograd su stizali primerci umetnosti nesvrstanih zemalja iz Gabona, Zaira, Indije... Izložbe tih poklona bile su prilika za upoznavanje sa, kako se tada procenjivalo, velikim vrednostima dalekih i nepoznatih umetnosti.

Desilo se, međutim, da je zajedništvo prekinuto i da je devetnaest slika Moderne galerije iz Zagreba, kao uostalom i vrednosti drugih sredina, ostalo u drugoj državi. Desilo se, takođe, i da se, zbog okolnosti koje su njeno postojanje učinile deplasiranim, Galerija nesvrstanih spojila sa Republičkim kulturnim centrom u Centar za savremenu umetnost Crne Gore, i da je sav svoj fundus prenela u novu ustanovu.

Zašto su hrvatske slike vraćene baš sad? "Ne znam, shodno situaciji vratili smo ih sad", kaže gospođa Brankica Nedović, kustos, jedina iz Centra koja je bila ljubazna da u vreme pripremanja proslave Centra odvoji malo vremena za priču o hrvatskim slikama. " O svemu postoji posudbeni ugovor, sklopljen jula 1988. godine, i mi smo ga sad ispunili. Ovo je početak međudržavne saradnje i sve je to u tom cilju - što je, uostalom, rekao i gospodin Igor Zidić, direktor Moderne galerije. Uskoro će kod nas gostovati izložba radova Tripe Kokolja, a u Crnoj Gori ima slika Vlaha Bukovca koje će svakako trebati Modernoj galeriji za retrospektivu koju pripremaju. Ne vidim u tome ništa čudno što dve države sarađuju."

Pre ovih devetnaest slika, Crna Gora je Hrvatskoj vratila četrdesetak slika odnetih iz Dubrovnika za vreme rata sa Hrvatskom. Bio je to, kako je tada izjavljivala hrvatska diplomatija, korak ka uspostavljanju kontakta između te dve sredine.

Gospodin Petar Ćuković, direktor Narodnog muzeja Crne Gore, nije direktno učestvovao u akciji vraćanja slika Hrvatskoj, ali kao osnivač Centra za modernu umetnost zna dosta o njima i ostalim eksponatima: "U fundusu Centra ima radova bivše Jugoslavije nemerljivog značaja za sredinu u kojoj su nastale. Posebno hrvatskih". U vreme poklanjanja to nije bilo čudno, ali sada jeste blago rečeno - neobično da je iz zagrebačke Moderne galerije uopšte iznet rariret kakav je, na primer, rani Hegedušić, i prenet u drugu sredinu. Još tad je, kaže gospodin Ćuković, bilo jasno da će sve te zaista velike vrednosti biti vraćene matičnim zemljama. Radovi iz nesvrstanih zemalja su pokloni, trajno vlasništvo, ali te zemlje bi mogle da postave pitanje šta je sa radovima koje su poklonile Galeriji nesvrstanih. Svi ti eksponati govore o kulturi tih zemalja, ali sa stanovišta umetničkih ideja u modernoj umetnosti oni su gotovo beznačajni. I upravo se u toj galeriji videlo kakvih je neviđenih kvaliteta umetnost jugoslovenskih sredina." Za razliku od ocena o poklonima iz vremena kada su oni primani, sada se u stručnoj javnosti o njima ne misli najbolje. Čak su okarakterisani kao anonimna produkcija, kao balast u fundusu Centra.

Ovo drugo vraćanje slika Crne Gore Hrvatskoj gospodin Ćuković doživljava kao normalan čin koji ima normalan značaj: "Siguran sam da znači jedan od znakova otopljenja odnosa između dve zemlje, i to je gest dostojan poštovanja. Jedan od uslova za njihovu dobru saradnju je da se na polju umetnosti svakom vrati ono što mu pripada. Narodni muzej Crne Gore svakako će ustupiti radove Vlaha Bukovca Modernoj galeriji za retrospektivu koju šalju u Prag. Mislim da su takvi odnosi normalni."

Sonja Ćirić

22. Beogradski džez festival

Posle osam godina pauze, Beogradski Jazz Festival je nastavio život na ideju džez kontrabasiste Mihajla Blama, u organizaciji "Dadova" i pod pokroviteljstvom Privredne komore Srbije.

Mihajlo Blam se drznuo da preuzme staro ime, niko se tome nije usprotivio i 22. Beogradski Džez Festival je mogao da počne. Koliko je "ovo" stvarni nastavak "onog" festivala? Zbog nemaštine sa kojom se suočavamo, a ne zbog odbijanja da dođu u Jugoslaviju, izbor inostranih gostiju sveo se uglavnom na džez anonimuse koji rade u Minhenu, gradu iz koga je violinista Hanes Bekman, prijatelj i dugogodišnji saradnik g. Blama. Zar dolazak Herbija Henkoka na West Ritam Music Festival nije dokaz da muzičari (koliko-god-desetina-hiljada-dolara-bili-teški) nisu opterećeni politikom? Jedan od motiva za "oživljavanje" starog festivala bio je - kako je novinarima bilo predočeno - podsećanje na čuvene džem sešne u Dansing dvorani DOB-a. Nijedan sešn u DADOVU nije održan, mada je bilo predviđeno njihovo svakodnevno odvijanje! Sešn je, zapravo, već bio sastavni deo glavnog programa... Osim u slučaju trija Simeona Štereva (Bugarska) i dueta Naomi Ajsak/Torsten Bendsko i Melani Bong/Ticijan Jost, stranci-solisti su na put krenuli sami, pa se na licu mesta dogovarali sa raspoloživim domaćim muzičarima šta bi to mogli da izvedu pred publikom? A to se u džez žargonu zove sešn, pri čemu je jasno koji su stvarni dometi takvog programa.

U ovim okolnostima svi ozbiljniji domaći sastavi izašli su kao pobednici. Najupečatljivije je zvučao mladi neobap sastav Jupika (Pančevo/Beograd), predvođen sjajnim saksofonistom Bunforom Gaborom, izvodeći isključivo originalne kompozicije. Kvartet Beloti je prijatno iznenadio ozbiljnim izborom repertoara i visoko profesionalnim nastupom. Mambo Stars su na pravom putu da izvedu domaći džez iz kamernih prostora - veseli latino program rasterećen je egzibicionizma i namenjen plesu i dobroj zabavi. Vasil Hadžimanov bend i M&P South Quartet imali su puno više razloga da sviraju u večernjem programu od mnogih koji su u taj program upali na osnovu lične karte ili (ino)pasoša: sa tim hendikepom, kao i sa neprikladnim (kafanskim) uslovima u sali na spratu su se ipak dostojno izborili. Klinci iz Muzičke škole "Stanković" pobrali su velike simpatije prisutnih.

Gosti iz inostranstva su pružili koliko su mogli. Izraelski pijanista Leonid Ptaška superiorno je predstavio jevrejsku kulturu jezikom Arta Tejtuma, da bi onda duhovito prihvatio lomljenje dirki oronulog pijanina za vreme nastupa sa kolegama, ubacujući ih teatralno u utrobu instrumenta kao u kakav "koš". Pevačica Naomi Ajzaks zaslužuje puno više od tavorenja po minhenskim klubovima i pisanja revije inspirisane Brodvejom: tumačeći Dilana ili poeziju Luisa Kerola, prikazala je izuzetan smisao za sublimaciju muzičkih i, uopšte, kulturnih vrednosti. Melani Bong ima finu boju glasa, ali ipak isuviše monoton bosanova repertoar da bi duže držala pažnju. Ostali stranci nisu dali više od onog što prvi susret sa partnerima (odavde) omogućava.

Da je ovo bilo rađanje novog festivala, mogli bi da zaključimo da je Beograd dobio zanimljivu muzičku smotru koja će dečje bolesti prevazići odrastanjem i pedantnijom pripremom (ovaj je pripremljen u neuobičajeno kratkom roku). Pokazujući snagu domaćeg džeza, pregršt talenata među mladima (konačna smena generacija), zainteresovanost i blagonaklonost publike, opravdao je svoje postojanje, ali ne i ime: imena poput, na primer, "Beogradsko džez druženje" ili "Beogradski džez susreti" bi daleko bolje opisala neformalnost koncepta, a izvanredno opuštenu atmosferu i među učenicima/organizatorima i među posetiocima.