Književne novine, 1000. put

Nestalo štofa

Značajan jubilej jedinih preživelih novina za kulturu prošao je gotovo u tišini

U drugoj polovini novembra, u beogradskim knjižarama se pojavio jubilarni, hiljaditi broj Književnih novina (tačnije: trobroj 1000-1001-1002), petnaestodnevnika "za književnost i društvena pitanja" u izdanju Udruženja književnika Srbije (UKS). U iole normalnim okolnostima - političkim, ekonomskim, društvenim, kulturnim - bilo bi to pompezno obeleženo i proslavljeno dostignuće; u Srbiji, na pragu zime apokaliptične A. D. 1999, jedva da je neko i primetio ovaj događaj. Čini se, čak, da mu ni sama redakcija nije pridala neki poseban značaj, s obzirom na to da ništa u sadržaju lista nije ukazivalo na njegov "svečarski" ton.

Ako ćemo pravo, nije se ni imalo (ra)šta slaviti. Književne novine jedva preživljavaju, novca odavno nema čak ni za najbednije honorare, a izlazak svakog sledećeg broja je pravi podvig (i tako već nekoliko godina); međutim, sa KN-om postoji jedan mnogo značajniji, upravo "strukturalni" problem: to što "niko" nije primetio da je izašao hiljaditi broj jednog književnog lista govori nam da "niko" ne bi primetio i da taj broj nije izašao, tj. da su se Književne novine jednostavno - ugasile. A to može samo da znači da postoji neki ozbiljan problem sa onim čega u tom listu ima, a bogami još mnogo veći s onim čega (i koga) nema, a trebalo bi da bude: KN su tokom devedesetih godina postepeno otklizale u irelevantnost, što je jedini luksuz koji nijedan list sebi ne može da dozvoli. Ne radi se tu o tome ko će šta misliti o dominantnom "svetonazoru" koji zastupa neki list; može vas takav "pogled na svet" i iritirati, zašto da ne? Iritiranje, to je već nešto! Književne novine, međutim, nakon što su prestale da "pozitivno" zanimaju većinu ljudi koja nešto znači u ovoj kulturi - dakle, nakon što su ih demotivisale i kao čitaoce, a kamoli kao saradnike! - prestale su čak i da ih nerviraju: jednostavno su digli ruke i zaboravili na njih.

STAJANJE NA MUKU: Možda će ovo prisećanje izgledati kao stajanje na muku, ali ne mogu mimo njega: sećam se da je osamdesetih godina izlazak svakog broja KN-a - i Književne reči, naravno - bio praznik, da se na to čekalo s nestrpljenjem, a da je objaviti nešto u KN-u značilo, jelte, postati Pisac, s ponosom pokazivati Primerak staroj majci, šurnjaji i snaji... U vreme jednopartijskog režima, naravno, uglavnom su omladinski i književni listovi, filozofski i sociološki časopisi bili utočišta slobodnog diskursa; kakva je u svemu tome bila uloga Udruženja književnika Srbije, dobro je poznato; o tome kako je i zašto došlo do toga da jedan od nosilaca liberalizacije i deideologizacije krajem osamdesetih prione uz nacionalističkim bulažnjenjem zakićenu Milošević-Markovićevsku ideologiju restauracije sovjetizma (u času raspadanja Sovjetske imperije!), takođe je već dosta pisano.

"Istorija slučaja" nije nezanimljiva: posle sivih sedamdesetih, uredništvo KN-a na čelu s Milisavom Savićem, a naročito ono koje je vodio Milutin Petrović, vratilo je KN iz socrealističke kliničke smrti i odvažno krenulo u rušenje društvenih tabua (ali i u medijski znatno modernije oblikovanje lista, čak neuporedivo lepše i atraktivnije od ovog današnjeg, sa svim tehnološkim čudima kraja veka...); usledila je represija (slučaj "Istočnice" Ljubomira Simovića), a nakon jednogodišnjeg neizlaženja lista formirana je nova redakcija na čelu s Miodragom Perišićem. U početku njenog rada nije bilo drastičnijih odstupanja od "liberalnog" kursa zalaganja za građanske i umetničke slobode i promovisanja novih estetskih tendencija - mada su KN, prirodno, uvek u tome bile "konzervativnije" od Književne reči - ali već u sam osvit "događanja naroda", list UKS-a (kao i sama esnafska organizacija pisaca, uostalom) se "stavio u službu naroda", gledajući da gde god i kako god može doprinese moralnoj i mentalnoj degradaciji Srbije, koja je bila zastrašujuća u tim najsramnijim godinama novije srpske istorije, godinama koje će neposredno prethoditi "ratu za teritorije". Zapravo, da stvar bude složenija, propast nije bila naprasna i spektakularna: više je nalikovala truljenju. Tako su se sledećih nekoliko godina u listu vrhunski prilozi sjajnih domaćih i stranih autora "dodirivali" s banalnim parafašističkim i "državotvornim" ispadima niščih duhom, koji početkom devedesetih behu zakonom zaštićeni privilegovane patriote; s vremenom, onih prvih je bivalo sve manje, a onih drugih sve više. Baš kao i u samom Udruženju književnika Srbije, koje se dugo, postepeno i mučno - uz povremene lucide intervale - srozavalo do sadašnjih bezdanih dubina rakitićizma.

Sadašnje uredništvo KN-a (glavni i odgovorni urednik Petar Cvetković) nalazi se između čekića vodećih ljudi UKS-a, kojima čak ni ovakva uređivačka (ne)politika nije dovoljno dobra i "patriotska", valjda zato što se i dan-danas u listu mestimično pojavi i nešto suvislo i dobro, i nakovnja dobrog dela kulturne javnosti koja - kad uopšte obrati pažnju, što nije često - zakera kako u KN-u, prosto, nema "štofa" za ozbiljne kulturnjačke novine. A to je baš ono što Beogradu i Srbiji tako nedostaje: dobre kulturno-književne novine. Časopisi su nešto drugo: po prirodi sporovozni i "akademski", oni ne mogu nadomestiti onakvu živu, otvorenu tribinu kakvu predstavljaju novine za kulturu. Sigurno je deplasirano navoditi primere nedeljnih globalnometropolskih štampanih čudesa, poput londonskog TLS-a ili New York Review of Books, ali zaboga, valjda je ovde moguće imati barem pandan zagrebačkog Zareza?! Ili je entropija dosegla takve razmere da nam ostaje samo da turobno prežvakavamo posledice jednog truljenja.

Sadržaj