Vreme uživanja

Vreme broj 465, 4. decembar 1999.

 

2000.

Život u vukojebini ima svojih prednosti. Bogu iza leđa - takođe. Ali, gde god bilo, đavo će doći po svoje. Makar jednom u hiljadu godina, ako znate kada je to.

Svetske turističke agencije već odavno skupo prodaju novogodišnje dočeke na do juče nezamislivim mestima. Na ostrvima Tonga arhipelaga, Lagunskim otocima, u Funafutiju, pa sve na gore do Gilbertovih i Maršalskih ostrva, uključujući i neka bezimena. Razlozi takve ponude - i potražnje, dakako - sasvim su banalni. Pomenuta mesta najbliža su nevidljivoj crti koju su od Južnog do Severnog pola, birajući najnenastanjenija područja planete, združenim naporima povukli astronomi, kartografi i hronolozi, e da se u globalnoj administraciji izbegne zabuna čijom je žrtvom zamalo pao Fileas Fog, Žil Vernov putnik oko sveta za 80 dana.

Datumska granica neodoljivo privlači horde onih koji bi da prvi dočekaju novu 2000. godinu. Turistički milenijari - za razliku od hrišćana od pre hiljadu godina - za svoje pare očekuju dobar provod, a ne smak sveta koji bi trebalo da nastupi između 24:00 sati 31. decembra 1999. i 00:00 sati 1. januara 2000. godine. Ili će se to, možda, zbiti godinu dana kasnije?

Većina ljudi zna da 1. januar 2000. nije prvi dan trećeg nego prvi dan poslednje godine drugog milenijuma. Ista ta većina, međutim, sklona je da tu razliku zanemari u korist "okruglog" broja 2000, mada im to neće smetati da sa podjednakim oduševljenjem i uz odgovarajuće količine vatrometa, pića i muzike dočekaju i 1. januar 2001. godine. Akobogda.

Prvi hrišćani su verovali da je Isusova pojava poslednji znak skorog kraja sveta. Sigurnost apostola Pavla i njegovih savremenika da Drugi dolazak neposredno predstoji išla je dotle da svoja pisma - uključujući i programske poslanice - uopšte nisu datirali. Tek posle nekoliko vekova, zbog potrebe preciznog izračunavanja datuma Uskrsa, uvedeno je hrišćansko datiranje, započeto od Dioklecijanovih progona (sada bi rekli od 284. godine nove ere). Crkvenim ocima ubrzo je zasmetalo da vreme obračunavaju po jednom neznabožačkom caru, pa još protivniku hrišćanstva. Tako je za "početak" određena godina Hristovog otelovljenja, prva godina božja (anno domini). Naknadno - i posle popriličnog broja neodržanih smakova sveta - utvrdiće se da je Isus rođen 4. godine pre Hrista, ali je datiranje ostalo nepromenjeno. Tako će i 2000. biti dočekana kao dvehiljadita, a ne 2004. godina.

Obaška što će je hrišćanski svet dočekati podeljeno: jedni danas, drugi dve nedelje kasnije. Potonji, uključujući i pravoslavne Srbe, još nisu prihvatili gregorijanski kalendar, te za svojom sabraćom u veri kaskaju, sa tendencijom daljeg (kalendarskog) zaostajanja. Za neki nacionalni ponos i ekskluzivnost tu nema naročito mnogo mesta, budući da sva sila drugih naroda na Zemlji takođe ne živi ni u istoj godini, ni u istom veku, pa ni u istom milenijumu. Muslimanima tek ističe 1377, dok ortodoksnim Jevrejima teče već 5760. godina. Sve do ("našeg") XVIII veka i hrišćani su nastojali da precizno utvrde kada se Bog poduhvatio posla stvaranja sveta. Mišljenja su se razilazila, čak i uprkos naporima takvih umova kakav je bio Isak Njutn. Bid Prečasni smatrao je da Geneza počinje 3952, nasuprot Eusebiju koji je tvrdio da se to dogodilo 5198. godine pre Hrista. Nadbiskup Džejms Ašer objavio je precizniji datum (23. oktobar 4004. g.p.n.e.), ali do sada nije nadmašena preciznost Johanesa Hevelijuma, astronoma iz Danciga. Po njemu, svet je stvoren 24. oktobra 3963. godine - u 18:00 sati.

Neka vrsta opsednutosti brojanjem i prebrojavanjem jeste tipična za judeohrišćansku tradiciju koja u svet uvodi predstavu linearnog vremena i nepovratnog toka pa, usput, i ideju istorije kao razvoja ("progresa"). Istini za volju, opsednutost "okruglim" brojevima nije strana ni kulturama koje vreme drže za cikličnu, nevažnu ili, prosto, sezonsku pojavu. Rimljani, koji su svoju istoriju merili ad urbe condita, od osnivanja grada (753. godine stare ere), prvi su zvanično obeležili milenijum njegovog postojanja. Tim povodom je 247. godine nove ere iskovan jubilarni zlatnik sa natpisom Večni Rim, Roma aeterna. Većina matematičara - inače malo sklonih da vremenu pridaju ikakvu vrednost - oduvek su se radije bavili "kvadratnim" i "pravougaonim", a još radosnije "glupim" (iracionalnim) brojevima, prepuštajući običnom svetu da "broji vreme", uspostavlja hronologije, otkriva cikluse i "zaokružuje" jubileje. Otud su istorija datiranja i načini "merenja" vremena zanimljiviji od mnogo čega što čoveku uopšte može da padne na pamet kao dobra zabava - uključujući tu i doček 2000. godine.

Iščekujući taj bliski i pogrešni doček/ispraćaj, dobar deo sveta se već godinama zabavlja biranjem naj-naj-naj-nečega i nekoga u proteklih hiljadu godina. Od najznačajnijeg izuma do najlepših grudi milenijuma, od najvećih katastrofa do najbogatijih pojedinaca... Pa, verovatno nema nikoga ko se - koliko god bio gadljiv na tekuću istoriju ljudske gluposti - nije upitao a šta bi ili koga bi proglasio, da ga neko pita. Na mnogo jednostavnijem i očiglednijem nivou, u mnoštvu prestonica već godinama javni časovnici odbrojavaju sekunde, minute, sate i dane do trenutka kada će se 1999. preokrenuti u 2000. Od prošle nedelje i Beograd je - obnarodovale su lokalne vlasti - ušao u svet, Evropu i tako dalje, postavljanjem "milenijumskog sata". Isti će, rečeno je, kad prođe istorijski trenutak, meriti i obično vreme.

Ako smaka sveta ne bude ili - što ne bi moralo biti mnogo bolje - ako nam se već nije desio.

Aleksandar Ćirić

prethodni sadržaj

Up_Arrow.gif (883 bytes)