Intervju: Matija Bećković

Govorim o svom trošku

"Ako ste rođeni kao Srbin, morate imati veze i sa srpskom sudbinom i sa srpskom krivicom. To je jedina krivica koju prihvatam i priznajem"

Matija Bećković je pesnik kome ne nedostaju čitaoci i publika. Isto se može reći za njegovo političko "recitovanje". Jednostavno, Matija ume da kaže ono što hoće, da zavede. Zbog toga ima onih koji vele, pa i potpisuju, da je na ovaj način "kumovao" nevolji u koju su Srbi dospeli.

Na Dan republike - na svoj 60. rođendan - Matija je u Valjevu govorio svoju novu poemu "Kad dođeš u bilo koji grad" koja je, kao i ona po kojoj je postao poznat, posvećena njegovoj supruzi Veri Pavladoljskoj, koja je umrla prošle godine. Poemu je, kao dodatak, objavila valjevska revija "Kolubara".

U prethodno navedenom su povodi za ovaj razgovor.

BEĆKOVIĆ: Kao pesnik rodio sam se u Valjevu pre 40 godina. Vera Pavladoljska je moja prva poema, i moja prva ljubav. I ne znam baš mnogo onih koji su se oženili svojom prvom ljubavlju. Pomešali su se život i poezija. A poezija je moj život, i moja prva i poslednja ljubav.

Rođen 29. novembra!

Uvek sam se družio sa starijima od sebe. Bojim se da ću ubuduće sve teže održavati ovu svoju naviku. Ipak se nadam da neću dospeti u rubriku "najstariji Jugosloven", i da neću doživeti da dajem savete kako sam dosegao toliku dugovečnost. Uostalom, to i nisu neke godine. Bilo je predloga da se u pojedinim krajevima punoletstvo priznaje i lične karte izdaju tek sa 60 godina.

A što se tiče republike Srbije, ona je zaista maloletna pa se tako i ponaša. I ne mora da odgovara, ni po zakonu, za svoje postupke. Dvadeset deveti novembar ne slave one republike koje su toga dana nastale, nego jedino Srbija koja je nestala. Zar to nije originalno.

Jednom ste nam rekli da je ovo po svojoj originalnosti takvo da ne može ni nestati ni na jedan normalan način.

Kako je nastalo, tako će i nestati... Možda se sa tom originalnošću malo i preteralo. Sasvim originalno je sasvim neuspelo delo, čini mi se da je rekao Borhes.

Imali ste direktne susrete sa predsednikom Miloševićem. Da li se ova "dijagnoza" odnosi i na njega?

Bog zna. Mi nismo iz iste partije, ni iz iste partijske organizacije. I nisam ga pri tim susretima podsećao kako sam ja bio sekretar partije tokom celog studiranja, dok je on bio sekretar samo na jednoj godini. Niti smo bili na per tu...

Mnogi su izneli svoje utiske o predsedniku, kakvi su vaši?

On je bio prvi predsednik Republike koga sam video. Nadam se da će biti i poslednji.

Vi ste monarhista, Partije, koje su po programu monarhističke, sve su dalje od te ideje. Bili ste u Budimpešti, na susretu dijaspore i opozicije, nešto se i potpisivalo...

Za monarhiju je sigurno narod, a možda nisu političari. I partijsko članstvo, pre nego rukovodstvo. Monarhija je jedini izlaz za sve. Drugog izlaza nemamo, a taj nećemo. Najveće partije su članstvo pridobile zalažući se za obnovu monarhije. Najmanje su ostale najmanje zato što ovu ideju neće ni da spomenu. To je moje mišljenje. Stranke sa dva procenta pristalica nisu za monarhiju zato što monarhiju podržava samo 18 odsto biračkog tela. Recimo da je to istina, u šta sumnjam. Koga još podržava toliko pristalica? Nikoga. I ako monarhija ima toliko pristalica, uprkos svemu što se čini protiv nje, koliko bi ih imala kad bi samo deo te energije založili za nju.

Da budemo kraljevina, to bi bio povratak u srednji vek. Zato uvek govorimo, Švedska, Belgija, Holandija, Engleska... A nikad Kraljevina Švedska, ili Ujedinjeno Kraljevstvo. Čuvamo im obraz.

Republiku Srbiju nisu uspostavili ni Srbi, ni prijatelji srpskog naroda. Uspostavljena na uvredljiv i nelegitiman način, ona je i ostvarila ono zbog čega je uspostavljena. Srbija se rastala sa sobom i svojom pameću, svojom istinom i duhovnošću, prošlošću i budućnošću... Centar se raspao, veze pokidale i, kako kaže Jejts, "najbolji ni u šta ne veruju, a najgori se nadimaju od žestine".

Spominjanje kralja i kraljevine pola veka je bilo najteže krivično delo i najgora politička kvalifikacija. To je ostavilo traga na sve, pa i na sam srpski jezik koji se zavadio sa sobom i pojmovima. Za pola veka Srbija je zaboravila šta je bila osam vekova. I zato nema ništa neprirodnije nego kad se Republika Srbija poziva na svoju slavnu prošlost, Svetog Savu i Kosovski zavet. Oni koji su pretemeljili i prekrojili joj kapu kažu da su naslednici svojih slavnih predaka i čuvari njihovih ideala. Predsednik car Dušan.

Sastanak u Budimpešti je pokrenuo i ideju monarhije. I svi su bili saglasni. Naročito je bila uzbudljiva podrška tzv. nacionalnih manjina. Videćemo šta će od svega biti, jer je opozicija sasvim preuzela bugarsku gestiku. Klimanje glavom znači ne!

Deset godina se smenjuju Milošević i ovaj režim. Za to vreme, po vama, svi su postali dobitnici, jedino je narod na gubitku.

Kao kada biste ulicama, o svom trošku, nosili reklamu Mekdonaldsa, a da vam Mek za to ne da ni kesicu čipsa - tako izgledaju pozivi opozicionih vođa da im se pridružite.

Imamo li mi uopšte opoziciju? Koja bi opozicija dozvolila da je zovu lupeškom, plaćeničkom i izdajničkom? Možda ona bogata, a bogate opozicije, sem kod nas, nigde nema. Ovde se radi o tome da su se različite frakcije komunističke partije pojavile pod novim imenima. Ali, tu promenu smo već videli, i to promena nije. Milošević ih je već tukao, i čak im davao pravo na revanš. Promena je ono o čemu sam govorio. Nijedna druga promena većinu ne interesuje, niti se u nju veruje.

Opozicija veli da je neuspešna i zbog inteligencije, koja je Srbiji nametnula prošlost i nerešeno nacionalno pitanje iz 1918?

I komunizam i NATO su se saglasili da je reč o velikoj krivici inteligencije. Ne bih se začudio da ovo pitanje unesu i u testove i utvrde koliko poena donosi tačan odgovor.

Ta "istina" je već kanonizovana. A to objašnjenje je dovoljno samo onom kome objašnjenje ne treba, niti ga interesuje. U polupismenoj zemlji krivi su pismeni. U zemlji u kojoj niko nikog ne sluša i ne zarezuje sve se okrenulo tumbe zbog rečenice koju je izgovorio ili napisao neki pop ili pesnik. Čak i da je tako, mrzelo bi me da se saglasim.

Ako ste rođeni kao Srbin, morate imati veze i sa srpskom sudbinom i sa srpskom krivicom. To je parafraza Tomasa Mana, i jedina krivica koju prihvatam i priznajem.

Vi, nekako, dođete "zgodni" za prozivanje. Samo "potegnu" vaše reči: "Srbi u Hrvatskoj su ostaci zaklanog naroda", "Kosovo je najskuplja srpska reč"...

Jad i beda je već i samo uzimanje na ispit zbog neke izgovorene reči, samo to inventarisanje, to hvatanje za reč, to taknuto-maknuto, taj pjesto-šeh dežurnih naganjača i dostavljača... To su oni što još u osnovnoj školi počnu da nekoga prijavljuju kličući "molim, učitelju". Zanimljivo da se povodom pogroma Srba na Kosovu ne čuju onolike organizacije i toliki "pobunjenici savesti" koji su bili tako glasni u Srbiji poslednjih godina. Nije valjda da je onaj isti, ili ono isto, što im je usta otvorilo sada i zatvorilo.

Za mene je istinito ono što je lepo kazano. I neistinito ako se to može reći bolje. Jedino bi me to i pogodilo. Sve što sam rekao, rekao sam o svom trošku i na svoju odgovornost. I nisam ni za jednu od tih izjava ništa dobio, ni stan ni položaj. Što se inkriminisanih rečenica tiče, nemam ništa protiv da mi ih uklešu na grobu. Uostalom, Kosovo nije bilo nikad skuplje, a ni ostatka više nema.