Turneja: "Nije ljudski ćutati"

Generacijski događaj

"Danas više i nema procesa koji nisu motivisani medijima ili popularnom kulturom: oni koji to još ne shvataju, skloni su preuveličavanju sopstvenog značaja, a onda se pitaju gde je publika da ih sluša"

Uobličavajući ciljeve kampanje "Nije ljudski ćutati" kao uporednu afirmaciju građanske i kulturološke samosvesti bez iluzija da jedan aspekt treba da bude potčinjen drugom, Asocijacija Nezavisnih Elektronskih Medija (ANEM) i B292 uspeli su da poentiraju onoliko koliko su istovremeno razonodili urbanu mladost Srbije u decembru '99. i naveli je na razmišljanje o osnovnim ljudskim vrednostima i načinima za nesputano oslobađanje talenta.

U okolnostima koje se mogu uporediti samo sa 1993. godinom, jasno je da opstanak pravih kulturnih vrednosti na ovim prostorima zavisi od ulaganja u njih - čak ni Sunshine nisu u mogućnosti da popularnost provere u živom kontaktu sa publikom po Srbiji. Usmeravajući sredstva u (za današnje uslove) prilično obimnu turneju s tri rok sastava u punoj stvaralačkoj snazi, organizatori su pokazali da razumeju potrebe osiromašene publike. A kada je cena karata sa (realnih) tri puta pedeset svedena na (mogućih) trideset dinara, odziv publike je bio masovan: svuda rekordno, prosečno po više od hiljadu radosnih mladih ljudi kojima je ovo bilo više nego potrebno na kraju godine horora.

Bendovi su iskoristili pruženu šansu na najbolji mogući način. Otvarajući program, Kanda, Kodža i Nebojša (KKN) potvrdili su zvučnu perfekciju sa nosača zvuka, pokazujući da visok standard ne mora baš uvek da se izgubi kada se tehnički zahtevan program izvodi pred svedocima. Zapravo, njihova muzika dobija sasvim novo značenje u funkciji razigranog auditorijuma, a porukama u tekstovima ("Proći će i njihovo", "Moving in the Right Direction"...) mnogo se neposrednije obraćaju istomišljenicima. U okruženju mnogo poznatijih bendova, KKN nisu predstavljali inferiorno zagrevanje, već noviji deo iste priče, spreman da se suoči sa izazovima i odgovornostima globalnog prepoznavanja. Mada u pojedinim trenucima na albumima zvuče preambiciozno i pomalo sterilno, Darkwood Dub na koncertima trijumfuju u oslobađanju čiste energije iz sebe i publike, daleko od fascinacija zvučnim rešenjima, sviračkim vratolomijama ili umišljenom simbolikom. Umesto utiska o nadobudnim intelektualcima koji od muzike pokušavaju da izvuku više nego što ona realno nudi, oni se otkrivaju kao simpatična ekipa koja ne lebdi u iluzijama. Kao bend sa reputacijom koja je odavno prevazišla okvire alternativnog, Sunshine su osetili izvanrednu priliku da - daleko od spotovskog glamura, obožavanja u medijima različitog političkog profila i stadionskog egzibicionizma (koji pruža Hala sportova u Novom Beogradu gde promovišu svoja izdanja) - podsete odakle su krenuli u showbiz, a drskim temama i garažnoj agresiji vrate puni smisao. Nije nevažno što se baš u njihovom obraćanju publici najčešće provlačilo geslo okupljanja ("ej, ljudi, je l' znate da nije ljudski ćutati?"). Oni dobro osećaju koliki stepen identifikacije koju su već uspeli da uspostave kod fanova i koju težinu ima ono što poručuju.

Pretežan izbor gradova u kojima ANEM ima jako uporište (tj. u kojima postoji lokalna stanica - članica ove mreže) nije slučajan. To je podrška njihovom radu, odgovor na potrebu da se pored razmene informacija ostvari i razmena zanimljivih kulturnih sadržaja, ali i testiranje mogućnosti za budućnost. Kako kaže Dragan Ambrozić, jedan od nosilaca projekta: "Investiramo u lokalne sredine, stvarajući finu infrastrukturu za nove akcije. S druge strane, svima u ovom projektu se daje prilika da budu ono što jesu -

grupe nastupaju, novinari izveštavaju, publika prisustvuje istinskom događaju, lokalni organizatori se upuštaju u ozbiljan posao... to je najveća vrednost i lepota ove kampanje."

A koliko su se inicijatori ozbiljno upustili u ovaj posao? Na turneju se iz Beograda nosi najbolje domaće ozvučenje (Studio Berar) i korektna rasveta, vode najbolji DJ-evi (Vlada Janjić, Gordan Paunović, Boža Podunavac) koji su zaduženi za zabavu "u kasne sate", a u sali je i (kao što je to običaj u zemljama sa većim rokenrol iskustvom) štand sa majicama bendova i ANEM-a, različitim suvenirima i dosadašnjim izdanjima produkcije starog radija B92 na CD-u i kaseti.

Drugi cilj kampanje podrazumevao je tribine u popodnevnim satima, na kojima je - u dobrom maniru neposredne komunikacije koju je promovisao uređivački tim izvornog B92, a danas neguju i drugi nezavisni mediji - ostvaren susret beogradskih i lokalnih novinara sa građanima, razmenjena iskustva u okruženju poslednjeg Zakona o javnom informisanju, predstavljena aktivnost Jugoslovenskog komiteta za ljudska prava (posebno u domenu amnestije lica koja se nisu odazvala mobilizaciji tokom nekog od poslednjih ratova), kao i delatnost filmske produkcije CyberRex (nekadašnji Cinema Rex). "Teza ljudi iz CyberRexa jeste da se promene prvo dešavaju u kulturnoj, a tek potom u društvenoj sferi", kaže Ambrozić. Kao svojevrsan odmor od "teških tema", na tribinama su prikazani duhoviti kratki filmovi o našim naravima, poput zapisa o najmlađem (sedmogodišnjem) srpskom kasapinu ili o tipu koji je izmislio hvataljku za lov opasnih životinja! "Na ovaj način, pokazujemo da je ANEM mnogo više od servisa za razmenu informacija i pokušavamo da otkrijemo ili razbuktamo kreativnost u novim sredinama", smatra naš sagovornik.

Na korak od "još jedne upotrebe rokenrola u službi politike" - poznata tema još od Dilena i Vudstoka (u svetskim okvirima), odnosno popularna na ovim prostorima poslednjih godina za potrebe raznih političkih subjekata - ANEM i B292 ipak nisu upali u klopku etiketiranja, a zarad koje ova manifestacija ne bi bila istinski generacijski događaj koji nenametljivo rasvetljava ono što nam se dešava, već samo nova kuknjava nad onim što već jako dobro znamo i osećamo. "Politika uopšte nije bitna, ona se nameće kao tema. Mislimo da su pitanja osnovnih ljudskih vrednosti već sadržana u popularnoj kulturi i da grupe sa kojima sarađujemo svojim radom odlično reprezentuju naše stavove i afirmišu građansku svest. Smatram da masovna kultura ne reflektuje samo pojave u društvu već da ih i diktira. Odnosno, da političari svesno prate pojave i promene u popularnoj kulturi i svoje nastupe prilagođavaju medijima onako kako to rade kulturni poslenici. Čini se da danas više i nema procesa koji nisu motivisani medijima ili popularnom kulturom: oni koji to još ne shvataju, skloni su preuveličavanju sopstvenog značaja, a onda se pitaju gde je publika da ih sluša", smatra Ambrozić.

Promovišući mogućnost drugačijeg pogleda na svet oko sebe, nezavisni mediji su odigrali važnu ulogu u sticanju samosvesti građana ("Možeš da zatvoriš neku stanicu, ali nećeš uspeti da ugasiš jednom probuđenu želju građana da o nekom problemu slobodno pričaju", kaže Ambrozić). Ali jednom probuđenu želju za uživanjem vršnih dometa popularne kulture zadovoljiće samo nastavak ovakvih akcija.