Posle odluke FIBA o slobodnoj cirkulaciji evropskih igrača

Košarkaši bivše YU, ujedinite se

Konfederalna liga bivše YU sa 14 timova nije više nikakva jeres već zajednički interes

Znam, prvo što će protivnici ideje koja se ovde razrađuje reći jeste: još jedan jugonostalgičar koji žali za vremenima kojih smo se, na sreću, rešili. Ne negiram da u svemu možda postoji (i) doza jugonostalgije, posebno ako se pod nostalgijom podrazumevaju prepune dvorane u Ljubljani, Sarajevu, Beogradu, Zadru, Čačku, Zagrebu, velike utakmice i veliki igrači kojih je bilo na svim stranama bivše nam države. Ali razlozi za ulaženje u jednu tako "jeretičku" temu kao što je potreba za konfederalnom košarkaškom ligom na teritoriji bivše Jugoslavije nisu nimalo nostalgičarski već isključivo praktični, vođeni željom da košarka, godinama osvedočena avangarda našem sportu, prva uhvati korak sa dolazećim XXI vekom.

KOŠARKA BEZ GRANICA: Pogledajmo neke činjenice. Centralni biro FIBA usvojio je početkom ovog meseca odluku po kojoj svi evropski igrači, bez obzira na to iz koje zemlje potiču, mogu u evro-kupovima da igraju bez ikakvih ograničenja. Za FIBA stranci ostaju samo Amerikanci i ostali sa drugih kontinenata koji uspeju da se uguraju u neki evropski tim. FIBA je tako odgovorila na odluku Evropske unije u takozvanom slučaju Bosman kojim je svim igračima iz zemalja EU dato pravo da na teritoriji EU ne budu stranci. FIBA je, dakle, u teoriji izjednačila status svih evropskih igrača, ali u praksi je to još daleko od istine. Većina zapadnih zemalja sprema se da internim propisima, na koje ima pravo, zadrži sadašnja rešenja, odnosno da "komunitarci" i domaći igrači budu tretirani jednako, a da "istočnjaci" i svi ostali ostanu stranci i konkurišu sa Amerikancima i ostalima za 2 ili 3 mesta koliko će biti dozvoljeno po ekipi. Time će lige i federacije štititi svoje igrače i svoje nacionalne selekcije. Malo je verovatno da će neki klub iskočiti i potpisati 5-6 igrača za Evro-ligu, da bi za domaći šampionat koristio samo dvojicu. Prvo, to se ne isplati ekonomski, a nije mnogo logično ni sportski. Dakle, sve će ostati manje-više status-kvo.

KOPIRAJMO, U ČEMU MOŽEMO, EU: Šta u takvoj situaciji mogu da učine zemlje van Evropske unije? Logičan odgovor je - isto što i one u okviru EU: ujedinjenje na osnovu teritorijalnog, ekonomskog i sportskog principa. Uzmimo primer bivše SFRJ. Ako bi se, recimo, postigao neki konsenzus da igrači sa prostora bivših jugoslovenskih država ne budu stranci u ligama pet novonastalih država u startu bismo imali bolji kvalitet i jače ekipe koje će se lakše, pre svega talentom, suprotstavljati ekonomski mnogo jačim klubovima sa zapada koji još imaju i celo zapadnoevropsko košarkaško tržište na raspolaganju. U svim ligama na teritoriji bivše SFRJ, osim u jugoslovenskoj (mada i tu ima izuzetaka, makedonski reprezentativac Vlado Ilijevski igra nesmetano u Partizanu), dozvoljeno je igranje stranaca a sve su glasniji zahtevi da se isto dozvoli i u SRJ. Jedan od glavnih razloga je obaranje (u nekim slučajevima) astronomskih cena domaćih igrača koji se seljakaju iz kluba u klub uzimajući svake godine za naše prilike (u nekim slučajevima i za evropske) velike pare. Ponuda stranaca sa teritorije bivše YU bila bi neko prelazno rešenje.

"GRUPA 14": Nova situacija i Evropa bez granica za XXI vek otvaraju još jednu temu koja u ovom trenutku može izgledati čista utopija ali za koju godinu, siguran sam, stvari neće biti neizvodljive: svima sa prostora bivše Jugoslavije u sportskom i finansijskom smislu treba jedna konfederalna košarkaška liga. Ako se (samo) košarkaši budu pitali, za koju godinu ćemo je u ovoj ili onoj formi imati. Ako se, naravno, budu pitali političari - stvar neće ići tako lako, ali vreme, biologija i logika ipak čine svoje.

Pogledajmo ovu imaginarnu ligu sa 14 mogućih učesnika:

Slovenija: Olimpija, Pivovarna Laško

Hrvatska: Cibona, Zadar, Split, Zagreb (Benston)

Bosna i Hercegovina: Bosna, Borac Banjaluka

SRJ: Partizan, Zvezda, Radnički, Železnik (Borac Čačak), Budućnost

Makedonija: Rabotnički

U odnosu na sadašnje čisto nacionalne lige u kojima tek poneki derbi ili finale plej-ofa može da napuni dvoranu, takmičenje bi u sportskom smislu bilo neuporedivo atraktivnije. Gostovanje sportskih timova u Hrvatskoj (i obrnuto) nije više nikakav bauk, Slovenija je odavno centar letnjih priprema ekipa iz cele bivše SFRJ, a Budućnost je prvi krug Evro-lige igrala u Sarajevu... Sa Makedonijom niko nije ni imao problema. Sadašnje nacionalne lige država bivše SFRJ su slabašne, iz njih ne mogu da izađu pravi igrači kao nekad, sponzorsko i medijsko pokriće je neadekvatno, a dvorane su prazne uprkos činjenici da se u SRJ na većini utakmica čak ni ne naplaćuju ulaznice!

Nije, naravno, nimalo lako "složiti" jednu ovakvu ligu, ali košarkaši su uvek bili puni ideja. Klasična liga podrazumevala bi odsustvo iz nacionalnih liga sve do plej-ofa jer bi se subotom i nedeljom igrala liga "Ex-YU", a preko nedelje evro-kupovi. Glavni je problem kako uključiti u plej-of ekipe koje bi igrale ligu bivše YU. Sa kojih bi pozicija u plej-ofu one trebalo da startuju? Učešće u plej-ofu je naravno nezaobilazno jer novi izlazak u Evropu omogućava samo plasman u nacionalnoj ligi, što znači da bi "Ex-YU" ligu trebalo dobro finansijski stimulisati kako bi se uz (primarni) sportski interes našao i ne manje bitni finansijski. Međutim, reč je o tehničkim detaljima koje je moguće rešiti. Ako se pravila postave unapred, uslovi će u startu biti jednaki za sve. Recimo, ako se kaže da bivša YU liga kreće od sezone 2002/3. i, ako se odredi da će predstavnici SRJ biti prva četiri tima iz sezone 2001/2. i da će sa istih pozicija krenuti u plej-of u sezoni 2002/3, niko se ne bi osećao favorizovanim, već bi samo pobrao rezultate dobre prethodne sezone. Za početak, možda bi dovoljno bilo organizovati neke turnire, zašta se zalaže Zmago Sagadin, trener Olimpije (vidi okvir) ili uspostaviti ozbiljnije kontakte iz kojih bi se, kad se steknu svi uslovi, našla prava rešenja.

Posle procesa dezintegracije, koji doduše još nije završen ali se privodi kraju, logičan je početak obrnutog procesa, u novim okolnostima ali sa nekadašnjim ciljevima: da nam svima bude bolje. Ljudi iz košarke već razmišljaju na tu temu (vidi anketu). Za početak više nego dovoljno.

Što pre biće nam bolje

Božidar Maljković, četvorostruki prvak Evrope sa Jugoplastikom (dva puta), Limožem i Panatinaikosom, sada trener španske Unikahe iz Malage, jedan je od vatrenih zagovornika ideje o konfederalnoj ligi bivše YU

"Prošlog leta u Parizu za vreme Evropskog šampionata našao sam se u društvu u kome su bili ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Ta tema se nametnula spontano i opšti zaključak bio je da nam svima takva liga treba, uz rezerve da možda još nisu sazreli uslovi, ali da bi u tom pravcu trebalo razmišljati."

Maljković obrazlaže:

"Trenerskim procesom se mogu stvarati igrači i timovi, ali treningom se ne igraju jake utakmice, dok se igranjem jakih utakmica i te kako trenira. Svi moji bivši igrači iz Jugoplastike, od kojih su neki postali i NBA zvezde, rado se sećaju lige SFRJ sa kraja 80-ih i tvrde da su tada najviše naučili. Značaj jakih utakmica je neprocenjiv i nezamenljiv. Ako smo svesni da će do nekakvog udruživanja doći pre ili kasnije, zašto onda ne učiniti da sve to bude kao pre, da svi što brže izvučemo korist. U redu, podelili smo se, ali od ograđivanja u svoje avlije neće biti koristi. I srednjovekovni feudi su bili samostalni, ali su imali neku razmenu. Sport treba da bude avangarda, a košarkaši su se uvek s pravom ponosili svojim idejama."

Zmago Sagadin, trener Olimpije iz Ljubljane, sasvim je blizak Maljkovićevom razmišljanju:

"Mi smo za svaki oblik saradnje koji će unaprediti košarku. Još 1991. i 1992. formirali smo Centro-evropsku ligu u kojoj su uz nas bili još timovi iz Austrije, Slovačke i Mađarske. Hrvati su odustali u poslednji čas, iako su nam u celoj ideji oni bili najvažniji partner. Bili smo svesni, a i danas smo, da nam je, mislim na Olimpiju, slovenačka liga premala i preslaba. Nekakvo udruživanje na bazi sportskog i ekonomskog interesa je jedini pravi put. Mi u Sloveniji razmišljamo da za iduće leto pozovemo prvake svih država sa prostora bivše SFRJ na jedan ili dva turnira. Uz čisto sportsku korist biće to prilika da razmenimo mišljenja, da porazgovaramo sa ljudima i vidimo kako oni razmišljaju. Jasno je da će za svaki budući projekat biti ključni odnosi između Zagreba i Beograda, ali važno je da smo počeli razmišljati na tu temu.

Petar Skansi, bivši hrvatski selektor a danas trener PAOK-a iz Soluna, nešto je suzdržaniji, mada ne odbacuje a priori ideju o nekoj vrsti ponovnog košarkaškog udruživanja:

"Mislim da je FIBA dobro učinila otvaranjem granica za sve evropske igrače, jer je sloboda tržišta preduslov za razvoj kvaliteta. Međutim, ne sme se misliti samo na elitno takmičenje i elitne lige. Sadašnja formula Evropske lige sa 24 tima nije bitno podigla kvalitet jer je reč o vrhu piramide. Zašto su nekadašnja Jugoslavija i SSSR dominirali? Zato što su imali najbolji rad u bazi, iz toga je proizilazio kvalitet a iz njega jake lige i pravi igrači. Rad je osnova svega, a danas je kalendar tako zgusnut da gotovo nema vremena za rad. Zašto i tu ne kopiramo NBA čiji se igrači odmaraju pet meseci? Uvek smo skloni da nešto kopiramo napola. Sada je usvojeno da posle Olimpijade napad traje 24 sekunde, što je apsurdno ako je ostavljena mogućnost zonske odbrane. Imaćemo presing na celom terenu u prvih osam sekundi, za koliko sada mora da se prenese lopta u protivničko polje, a zatim će svi bežati u zonu, što znači da napadaču ostaje desetak sekundi za organizovanje akcije. Biće užasno mnogo izgubljenih lopti. Umesto da se forsira igra jedan na jedan, da se prednost uvek daje napadaču, doći ćemo u situaciju da se mnogi napadi završavaju šutevima bez ikakvog rezona... To su stvari o kojima FIBA i nacionalne federacije takođe moraju da vode računa... A što se ponovnog udruživanja tiče, ja sam za skidanje svih veriga, pa neka tržište diktira uslove."

Bogdan Tanjević, bivši trener Bosne i jugoslovenske reprezentacije, a danas selektor Italije sa kojom je prošlog juna osvojio Evropsko prvenstvo u Francuskoj, kaže za "Vreme":

"Nema nam druge, moramo udružiti košarkašku pamet ako mislimo da održimo kvalitet košarke koji se decenijama stvarao na celom YU prostoru. Ne vidim više nikakve bitnije političke probleme, normalni ljudi su ostali normalni na svim stranama, a takvih je najviše. Hajvana koji su nas posvađali takođe ima dosta, ali nadam se da dolaze bolja vremena, da će razum konačno nadvladati iracionalno ponašanje i da ćemo početi sarađivati na svim poljima. Biće mi drago da košarkaši budu primer i povuku nogu."

Zoran Radović, generalni sekretar KSJ, nije preveliki optimist u pogledu Konfederalne lige, mada ne spori prednosti koje bi ona donela:

"Ako bismo i rešili sve eventualne probleme političke prirode, ostaju oni čisto tehnički. Na šta će ličiti naša liga bez Zvezde, Partizana i Budućnosti? Kako uključiti te timove u plej-of, kakav im status dati? Mnogo je pitanja, a malo pravih odgovora..."

PRIMER SA SEVERA EVROPE: Ono što bi se u perspektivi moglo dogoditi na prostoru bivše SFRJ, već postoji na Severu Evrope sa tendencijom daljeg širenja. Šest baltičkih zemalja formiralo je 1988. NEBL (Northern European Basketball League): Danska, Litvanija, Letonija, Estonija, Finska i Švedska. Osam timova (Žalgiris, Lietuvos Ritas Alitus iz Litvanije, ASK Brocheni i Ventspils iz Letonije, Kalev iz Estonije, Torpan Pojat iz Finske i Planja Boras iz Švedske) bili su pioniri, a prvi pobednik, posle "final four" turnira u Viljnusu, postao je Žalgiris pobedivši u finalu Brocheni sa 83:81.