Beograd, post festum

Jedan austrijski reditelj, ina�e �ovek na�eg porekla, snima celove�ernji dokumentarni film o posleratnom Beogradu. Uglavnom tako �to razgovara sa ljudima. Dobijam poruku kako bi �eleo da se susretne i sa mojom malenko��u. Ajd, �ta se mo�e. Nalazimo se u "Plavom jaha�u" Njegov producent mi �alje fla�u viskija. Ali se odlu�ujemo za �aj od nane. Jer je deset izjutra.

Reditelj je fin momak. Svoja pitanja formuli�e obzirno, vi�e su to naznake, nema u njima ni�eg "amanpurovskog". Neke se teme ipak ne mogu presko�iti. Tako on pita postoji li srpska kolektivna krivica. Onda se ja prisetim ne�ega �to �u tek kasnije pro�itati u nekim novinama, a ti�e se kolektivne paranoje. Neko ko se o�ito u to razume ka�e tamo, u tim novinama, da je kolektivna paranoja prosti zbir individualnih paranoja; ne postoji generalno lud narod, ali ima naroda u kojima je broj ludaka pribli�an broju stanovnika. Pa se, je li, glede pitanja, izjasnim u smislu da se o kolektivnoj srpskoj krivici mo�e govoriti samo kao o zbiru individualnih krivica nekih 10 miliona Srba.

Austrijski reditelj zaklju�uje da je, po mom mi�ljenju, svaki Srbin pojedina�no kriv za Kosovo, za rat, za razaranje, bedu i propadanje, u krajnjem kontekstu za autisti�ku politiku koja nas je kona�no dovela tamo gde jesmo. Ne. Srbin je kao pojedinac, pravno gledano, ali i po logici stvari, savr�eno nevin oko svega pomenutog. Individualna krivica svakog Srbina, ona �ije je postojanje izvan svakog spora, odnosi se jedino na njega samog; on je kriv isklju�ivo sebi. Samo je tako moglo da se dogodi ono �to se dogodilo, a sve se dogodilo zato �to smo, svako za sebe, zdu�no radili da postanemo krpe.

Nakon razgovora uzmem onaj viski i vra�am se ku�i. Treba da kupim hleb i, mo�da, hladnu "koki�ku". Ali nije mogu�e u�i ni u jednu od obli�njih prodavnica. Pred svakom se, po nesnosnoj ki�i i u�asnom vetru (akademiku Simovi�u odnelo kapu i ki�obran, vid'o ja), nakitio kilometarski red ponosnog nebeskog naroda, na prvi pogled poti�ten, jadan, onako smrznut i mokar, no, ose�a se to, pritajeno agresivan, na oprezu, sumnji�av. Na�ulo se da �e sti�i zejtin. Mada mi je i sama pomisao na takav na�in ishrane odvratna, radije bih pre�ao na povr�e bareno u neosoljenoj vodi nego �to bih isku�avao svoje pro�irene vene za fla�u zejtina. Pomi�ljam da doviknem redu: "Pre�i na kuvanu �argarepu, s....!" Ali, ne�to mi se ne umire u to tmurno jesenje prepodne. Jer znam da bih od strane reda (dvosmislen termin) bio proka�en kao NATO-provokator, izdajnik i sluga mrskog neprijatelja. U najboljem slu�aju morao bih da saslu�am predavanje o tome kako su ovakve pojave - naime, to da nema zejtina - razumljive i prirodne zbog nepravednih sankcija, koje poga�aju i na�e sportiste, na�e "zlatne momke", a nisu ni�im izazvane, kao ni zlo�ina�ka agresija posle koje je akcenat na obnovi i izgradnji zemlje. Za divno �udo, sve je to ta�no ili mo�e biti. Ono o Milu i Dodiku, �to red tako�e zna da izdeklamuje, ve� nije.

No, svejedno, stvar je u tome �to ja ne verujem da red zbilja misli tako. Red nije patriotska kategorija, on je skup jadnika u potrazi za fla�om zejtina ili "kurtonom" mleka. Sve pri�e koje red smisli (ili mu ga smisle) samo su kolektivno opravdanje individualnih poni�enja svakog "punopravnog �lana" doti�nog reda. Opravdavati sopstveno poni�enje je najve�a mogu�a izdaja sebe. Samo onaj ko se ne dokopa fla�e zejtina ima neku �ansu da ponovo postane �ovek; onaj koji je, pak, imao "sre�u" da pazari doti�nu fla�u, platio ju je od glave do pete, u celosti svog ni�tavila koje �e postati njegova "nova priroda".

Istog dana - a da jo� nije otkucalo podne - stigao benzin u pumpu ispred moje ku�e. To je na Kalemegdanu. Red se, dok dlanom o dlan, otegao do Terazija. Dalje nisam proveravao. Vlada veselo raspolo�enje (kvalitativna razlika na relaciji zejtin-benzin): svi iza�li iz svojih automobila, �askaju, upoznaju se, uskoro �e neko da skokne po pivo. Mnogi iz reda me pozdravljaju, faca sam ja, nego �ta. Ali sam i mnogo pokvaren: idem da �ekam zejtin, ka�em tim ljudima �to u redu �ekaju na benzin. Oni imaju razumevanja, ne�e da me zadr�avaju.

Dok sam, po obi�aju, obi�ao nekoliko "kulturnih institucija" ve� se smra�ilo, od uli�ne rasvete ni jok, te, mada je pomr�ina bila "gusta kao testo", ipak lako opazih da se red nije smanjio. Samo se promenila njegova priroda: malo-malo, na svakih desetak metara, maklja�a i teranje mrtve majke-kurve u ono mesto. Oni koji su, radosni �to �e se mo�da dokopati benzina, pili u podne pivo iz iste fla�e, pretvori�e se, tek �to pade sumrak, u ljute neprijatelje, spremne na pesnicu, bonsek, �akiju ili ono gvo��e �to pravi bum-bum.

Tada sam spoznao gde je dno (samo)poni�enja, kako poni�enje zavr�ava u redu zdru�enih izdajnika sebe samih. Ono zavr�ava samo na jedan na�in: metamorfozom poni�enog u uvre�enog, to jest, prakti�no gledaju�i, ubistvom drugog poni�enog, koji je kriv za sve i �lan je izdajni�ke opozicije (ili je pristalica "komunjarskog re�ima", kako ve� zapadne). Kada se jednog dana ubije za kantu benzina uz prigodan patriotski pokli�, nakon toga je sve mogu�e ili - �to bi rekao onaj ruski pisac kriminalisti�kih romana - ako nema benzina, sve je dozvoljeno. Nije se dogodilo tog dana kada sam se u "Plavom jaha�u" susreo sa austrijskim rediteljem koji snima celove�ernji dokumentarni film o posleratnom Beogradu. Ali �e se dogoditi nekog drugog dana, sutra. Tog dana sam kona�no stigao ku�i i otvorio onu fla�u viskija. Ose�ao sam se kao car, �to ne zna�i da se nisam ose�ao bedno. Jer - znate - ja nabavljam zejtin ispod ruke.