David Albahari, pisac

Vernost kratkoj formi

"U su�tini, pisanje je uvek novi poku�aj da se dosegne neka nemogu�nost, ne�to �to jezik svojom ograni�eno��u ne dozvoljava"

Nova knjiga kratkih proza Davida Albaharija Neobi�ne pri�e (Stubovi kulture) predstavlja neku vrstu predaha izme�u romana. "Ona jeste predah utoliko �to su okolnosti i zbivanja tokom prole�a uticala da izgubim �vr��u i du�u koncentraciju koja je neophodna za pisanje du�e forme", ka�e pisac koji je nedavno kratko boravio u Beogradu. "U tim koncentrisanim i malim trenucima pronalazio sam neku vrstu utehe i od onoga �to je stvarnost nudila. Kasnije sam shvatio da tih �ezdesetak kratkih pri�a mogu da predstavljaju neku vrstu rekapitulacije mog bavljenja kratkom formom u ranijim knjigama. U�inilo mi se da je do�lo vreme da se podvu�e crta ispod onoga �to �ovek radi i da tako otvori prostor za dalje poku�aje. Oni �e s jedne biti vezani za romanesknu formu, mada u dubini du�e ostajem veran kratkoj pri�i."

Nije li naslov Neobi�ne pri�e pleonazam?

Samo ako se Neobi�ne pri�e doista shvate kao neobi�ne pri�e onda mo�da jeste. Za mene je to pre svega igra s naslovom jedne od mojih zbirki Obi�ne pri�e. �itaocu prepu�tam da odlu�i koje su obi�ne a koje neobi�ne.

Zar nisu sve pri�e na neki na�in neobi�ne?

Jesu samim tim �to postaju pri�a. Me�utim, postoji neka obi�nost koja pri�e zapravo pravi neobi�nim... Da, pri�e jesu neobi�ne bez obzira na to kakve su u svom po�etku.

�ta u ovakvom svetu uop�te mo�e da bude neobi�no?

Mo�da je obi�nost najve�a neobi�nost ovog vremena u kojem �ivimo budu�i da se sve vi�e iska�e iz ne�ega �to je uobi�ajeno.

Da li se ne�to takvo lak�e mo�e ispri�ati u kratkoj formi?

Kratka pri�a se uvek poigrava sa efektom neobi�nosti koji mo�e da izazove kod �itaoca. Kraj svake kratke pri�e trebalo bi da bude u sferi neobi�nosti. Mo�da je svaka kratka pri�a po sebi neobi�na i takav efekat je ono �to od nje pravi kratku pri�u.

Za�to "pri�e" iz naslova prikrivaju mno�tvo raznih drugih formi - anegdota, fragmenata, pa �ak i pesama u prozi?

I ranije sam govorio da mi se �ini kako pri�a mo�e da bude sve, da se maskira, zaogrne identitetom bilo koje od ovih sa�etih formi. Pri�a je za mene samo termin koji govori kako se ne�to obi�no-neobi�no priprema da se desi, odnosno da �e �italac u�estvovati u otkrivanju tog obi�no-neobi�nog koje je zapravo njegova i spisateljeva pri�a.

Jesu li one posledica saznanja da se slika sveta razlomila na mno�tvo deli�a?

Fragmentarnost je sigurno jedna od odlika na�ina na koji sada mo�emo da sa gledamo ili da poku�amo da opi�emo svet. Fragmentarnost je jedna od osnova na kojoj stoje postmodernisti�ki na�ini pripovedanja. Ni ranije nisam verovao da je mogu�e sagledati celinu sveta na bilo koji na�in i da zapravo �ivimo od trenutka do trenutka, mo�da izme�u trenutaka od kojih su neki intenzivniji a neki slabiji. Fragmentarnost ovih pri�a je posledica s jedne strane toga a s druge strane mog poku�aja otpora, poku�aja da u jednom lo�em prole�u ove godine ne dozvolim onoj stvarnoj stvarnosti koja se doga�ala ovde da u potpunosti ovlada mojim pripovedanjem.

�ta u tom slu�aju preostaje piscu?

Preostaje mu jedino sama ta fragmentarnost. Nekada se protiv ne�ega mo�ete boriti samo oru�em onoga protiv �ega se borite. Koncentracijom fragmentarnosti ja ili moj pripoveda� se borimo da ne izgubimo bilo koji od tih fragmenata i trenutaka.

�ini se da pi��evo jedino sredstvo - re�i - nije dovoljno pouzdano?

Re�i su neka vrsta nu�nog zla koje pisac mora da koristi jer nema drugih mogu�nosti, on nema drugog na�ina na koji mo�e da izrazi ono �to �eli. Jezik je ne�to na �ta smo osu�eni, to ne biramo. Ako �elimo da komuniciramo, nema izlaza iz njega. �ak i kada pisac ne veruje u re�i poput mene, on nema ni�ta drugo osim re�i. On mora da se dovija kako da se pomiri sa re�ima da bi na kraju ipak priznao svoj poraz.

Da li znate za nekog autora koji je odustao od opisivanja stvari nezadovoljan nesavr�eno�u tog sredstva?

Mislim da retko koji pisac doista odustaje. Ne znam za�to je odustao neko poput Selind�era. Volim da mislim da je odustao zato �to je shvatio zaludnost svakog tog poku�aja ili zato �to je pomislio da je rekao ono �to ima da ka�e i da je apsurdno da dalje nastavi da govori. U su�tini, pisanje je uvek novi poku�aj da se dosegne neka nemogu�nost, ne�to �to jezik svojom ograni�eno��u ne dozvoljava.

Da li nove knjige nastaju kao posledice te borbe?

Moglo bi i tako da se ka�e. Deo potrebe da se iznova suo�imo sa pisanjem knjige jeste poku�aj da se posredstvom opisa dosegne do su�tine stvari. Ipak svaki taj poku�aj je osu�en na neuspeh jer ne mo�emo da iskora�imo iz granica jezika. Mo�emo, ali tada osu�ujemo sebe na nerazumevanje i pi�emo knjigu koju niko osim nas ne�e mo�i da pro�ita.

�ini se da je ovom knjigom va�a upitanost pred svetom dobila jednu novu, poetsku crtu...

Nadam se da ta crta postoji i u romanima ali da je mo�da prikrivena slojevima pripovedanja ili slojevima pri�e koji su za roman neophodni i da se zbog toga ne pojavljuje na povr�ini i ne izbija u prvi plan. Forma sa�etih pri�a zapravo je najbli�a pesmi u prozi, dakle ne�emu �to ne pripada ni poetskom ni pripoveda�kom, ali zato mora da ima neku liri�nost koja dr�i tekst na okupu.

Mo�da je ta kontemplativna crta posledica pi��eve usamljenosti?

Ne znam da li bih tako nazvao odliku ali postoji neka vrsta zadubljenosti u poku�aju da se u predmetima i nekim veoma malim trenucima otkrije ne�to �to bi moglo da stvori pri�u. Usamljenost je na neki na�in povezana sa time. Na kraju krajeva, usamljenost navodi �oveka na preciznije sagledavanje onog �to ga okru�uje.

Da li je to usamljenost u maternjem jeziku u okru�enju drugog, stranog jezika?

To mo�e da bude neka vrsta jezi�ke izdvojenosti kada je re� o pisanju, a s druge strane to mo�e da bude i neka vrsta li�nog izbora usamljenosti pisaca u okru�enju druge kulture i knji�evne tradicije. To ne dozvoljava preveliku bliskost kao kada se pisac nalazi tamo gde pripada. To jeste neki odraz usamljeni�kog, samotni�kog pogleda na svet.