David Albahari, pisac

Vernost kratkoj formi

"U suštini, pisanje je uvek novi pokušaj da se dosegne neka nemogućnost, nešto što jezik svojom ograničenošću ne dozvoljava"

Nova knjiga kratkih proza Davida Albaharija Neobične priče (Stubovi kulture) predstavlja neku vrstu predaha između romana. "Ona jeste predah utoliko što su okolnosti i zbivanja tokom proleća uticala da izgubim čvršću i dužu koncentraciju koja je neophodna za pisanje duže forme", kaže pisac koji je nedavno kratko boravio u Beogradu. "U tim koncentrisanim i malim trenucima pronalazio sam neku vrstu utehe i od onoga što je stvarnost nudila. Kasnije sam shvatio da tih šezdesetak kratkih priča mogu da predstavljaju neku vrstu rekapitulacije mog bavljenja kratkom formom u ranijim knjigama. Učinilo mi se da je došlo vreme da se podvuče crta ispod onoga što čovek radi i da tako otvori prostor za dalje pokušaje. Oni će s jedne biti vezani za romanesknu formu, mada u dubini duše ostajem veran kratkoj priči."

Nije li naslov Neobične priče pleonazam?

Samo ako se Neobične priče doista shvate kao neobične priče onda možda jeste. Za mene je to pre svega igra s naslovom jedne od mojih zbirki Obične priče. Čitaocu prepuštam da odluči koje su obične a koje neobične.

Zar nisu sve priče na neki način neobične?

Jesu samim tim što postaju priča. Međutim, postoji neka običnost koja priče zapravo pravi neobičnim... Da, priče jesu neobične bez obzira na to kakve su u svom početku.

Šta u ovakvom svetu uopšte može da bude neobično?

Možda je običnost najveća neobičnost ovog vremena u kojem živimo budući da se sve više iskače iz nečega što je uobičajeno.

Da li se nešto takvo lakše može ispričati u kratkoj formi?

Kratka priča se uvek poigrava sa efektom neobičnosti koji može da izazove kod čitaoca. Kraj svake kratke priče trebalo bi da bude u sferi neobičnosti. Možda je svaka kratka priča po sebi neobična i takav efekat je ono što od nje pravi kratku priču.

Zašto "priče" iz naslova prikrivaju mnoštvo raznih drugih formi - anegdota, fragmenata, pa čak i pesama u prozi?

I ranije sam govorio da mi se čini kako priča može da bude sve, da se maskira, zaogrne identitetom bilo koje od ovih sažetih formi. Priča je za mene samo termin koji govori kako se nešto obično-neobično priprema da se desi, odnosno da će čitalac učestvovati u otkrivanju tog obično-neobičnog koje je zapravo njegova i spisateljeva priča.

Jesu li one posledica saznanja da se slika sveta razlomila na mnoštvo delića?

Fragmentarnost je sigurno jedna od odlika načina na koji sada možemo da sa gledamo ili da pokušamo da opišemo svet. Fragmentarnost je jedna od osnova na kojoj stoje postmodernistički načini pripovedanja. Ni ranije nisam verovao da je moguće sagledati celinu sveta na bilo koji način i da zapravo živimo od trenutka do trenutka, možda između trenutaka od kojih su neki intenzivniji a neki slabiji. Fragmentarnost ovih priča je posledica s jedne strane toga a s druge strane mog pokušaja otpora, pokušaja da u jednom lošem proleću ove godine ne dozvolim onoj stvarnoj stvarnosti koja se događala ovde da u potpunosti ovlada mojim pripovedanjem.

Šta u tom slučaju preostaje piscu?

Preostaje mu jedino sama ta fragmentarnost. Nekada se protiv nečega možete boriti samo oruđem onoga protiv čega se borite. Koncentracijom fragmentarnosti ja ili moj pripovedač se borimo da ne izgubimo bilo koji od tih fragmenata i trenutaka.

Čini se da piščevo jedino sredstvo - reči - nije dovoljno pouzdano?

Reči su neka vrsta nužnog zla koje pisac mora da koristi jer nema drugih mogućnosti, on nema drugog načina na koji može da izrazi ono što želi. Jezik je nešto na šta smo osuđeni, to ne biramo. Ako želimo da komuniciramo, nema izlaza iz njega. Čak i kada pisac ne veruje u reči poput mene, on nema ništa drugo osim reči. On mora da se dovija kako da se pomiri sa rečima da bi na kraju ipak priznao svoj poraz.

Da li znate za nekog autora koji je odustao od opisivanja stvari nezadovoljan nesavršenoću tog sredstva?

Mislim da retko koji pisac doista odustaje. Ne znam zašto je odustao neko poput Selindžera. Volim da mislim da je odustao zato što je shvatio zaludnost svakog tog pokušaja ili zato što je pomislio da je rekao ono što ima da kaže i da je apsurdno da dalje nastavi da govori. U suštini, pisanje je uvek novi pokušaj da se dosegne neka nemogućnost, nešto što jezik svojom ograničenošću ne dozvoljava.

Da li nove knjige nastaju kao posledice te borbe?

Moglo bi i tako da se kaže. Deo potrebe da se iznova suočimo sa pisanjem knjige jeste pokušaj da se posredstvom opisa dosegne do suštine stvari. Ipak svaki taj pokušaj je osuđen na neuspeh jer ne možemo da iskoračimo iz granica jezika. Možemo, ali tada osuđujemo sebe na nerazumevanje i pišemo knjigu koju niko osim nas neće moći da pročita.

Čini se da je ovom knjigom vaša upitanost pred svetom dobila jednu novu, poetsku crtu...

Nadam se da ta crta postoji i u romanima ali da je možda prikrivena slojevima pripovedanja ili slojevima priče koji su za roman neophodni i da se zbog toga ne pojavljuje na površini i ne izbija u prvi plan. Forma sažetih priča zapravo je najbliža pesmi u prozi, dakle nečemu što ne pripada ni poetskom ni pripovedačkom, ali zato mora da ima neku liričnost koja drži tekst na okupu.

Možda je ta kontemplativna crta posledica piščeve usamljenosti?

Ne znam da li bih tako nazvao odliku ali postoji neka vrsta zadubljenosti u pokušaju da se u predmetima i nekim veoma malim trenucima otkrije nešto što bi moglo da stvori priču. Usamljenost je na neki način povezana sa time. Na kraju krajeva, usamljenost navodi čoveka na preciznije sagledavanje onog što ga okružuje.

Da li je to usamljenost u maternjem jeziku u okruženju drugog, stranog jezika?

To može da bude neka vrsta jezičke izdvojenosti kada je reč o pisanju, a s druge strane to može da bude i neka vrsta ličnog izbora usamljenosti pisaca u okruženju druge kulture i književne tradicije. To ne dozvoljava preveliku bliskost kao kada se pisac nalazi tamo gde pripada. To jeste neki odraz usamljeničkog, samotničkog pogleda na svet.