World muzic: Muzika

Zvuci pustinje

Zlobnici bi mogli da primete da je Toure iskoristio istu matricu za snimanje novog albuma Niafunke, s tim što bi prevideli da su ponavljanje i mantrični ritmovi ionako suština ove muzike

Ništa nije slučajno, pa tako ni veliki uspeh i popularnost edicije kubanske muzike Buena Vista Social Club. Ry Cooderu je pre šest godina prvom pošlo za rukom da sa istinskim razumevanjem snimi ploču sa jednim striktno etno muzičarem. Mnogi pre njega su to pokušali, s manje ili više uspeha, ali su po pravilu odlazili u jedan od dva ekstrema. Ili su to bili dokumentaristički snimci koji su od velikog naučnog značaja, po pravilu neslušljivi i bez veće ambicije da zvuk liči na nešto, ili bi poput Petera Gabriela odlazili u drugu krajnost i od muzike stvarane vekovima, rastvarajući je u zvuku sintisajzera i modernih gitara, uspeli da naprave potrošne artikle, ploče za jednu sezonu.

Ry Cooder je majstorski uspeo da nađe ravnotežu izmedju tradicije i modernog, i uhvati u dobre sprave atmosferu Afrike i Južne Amerike. Pre šest godina je na svojoj farmi u Teksasu sa čuvenim malijskim gitaristom i pevačem Ali Farka Toureom snimio prvi u seriji albuma za englesku etiketu World Circuit. Talking Timbuktu je ubrzo postao jedna od najprodavanijih ploča World Musica. Devedeset pete je uspeh krunisan prestižnom Grammy nagradom. Cooder je već te godine planirao svoj put na Kubu, na koji je trebalo da krene sa Ali Farka Toureom, gde bi se ponovo srele dve kulture koje su bitno uticale jedna na drugu. Iracionalna politika davanja ulaznih viza izdala je pomenute Cooderu, njegovom sinu, čak i producentu i vlasniku World Circuita Nicku Goldu, ali je Ali Farka Toure ostao kod kuće. Za četrnaest dana su u Havani snimljena tri albuma koja su već postala nezaobilazne reference. Ovih dana je izašao drugi Buena Vista Social Club cd, solo Ibrahima Ferrera.

Za to vreme je Ali Farka Toure predstavljao na koncertima diljem planete svoj disk. Čoveku koji je suštinski povezan sa svojim narodom i zemljom, uz to očigledno vrlo inteligentnom, tabananje svetom i "zgrtanje" novca u šou biznisu nije bilo glavna stvar. Vratio se u Mali i kapital, zajedno sa svojim gitaristom i štićenikom Afelom Boucoumom, uložio u poljoprivredu i melioraciju. Siromaštvo, široko rasprostranjena nepismenost i bolesti svih vrsta (neka istraživanja ukazuju da je čak 80% mladog stanovništva HIV pozitivno) stavljaju Mali u red najnerazvijenijih zemalja u svetu. I pored toga, malijski muzičari su u zadnje vreme u vrhu popularnosti na svetskoj World Music sceni. Super Rail Band, Oumou Sangare, mnoštvo raznih Kouyatea i Diabatea, pripadnika dve najpoznatije muzičke porodice, često su viđeni na evropskim i američkim festivalima, dok njihove diskove objavljuju najpoznatije izdavačke kuće.

Najbolji su često i najzahtevniji. Tako su prošle godine Toure i Boucoum pozvali Nicka Golda da im se pridruži u Niafunkéu, gde su planirali da snime dve nove ploče. Raščistili su nekoliko prostorija napuštene poljoprivredne škole, razvukli par kilometara kablova, postavili opremu i počeli da snimaju materijal koji su spremili od prethodnog Toureovog izdanja. Svega stotinak metara od reke Niger, na vrućini, pod najezdom komaraca, uz prekidanja deonica zbog prolaska automobila ili dečje graje i ponovna snimanja, rad je produžen za još par dana. Ipak, muzičari su bili prezadovoljni jer nisu bili ograničeni skučenim i za njih stranim studijskim okruženjem, što je proizvelo fantastičnu atmosferu, koja se svakako može osetiti sa diskova.

Prvi je snimljen Alkibar, Boucoumov debi album. Alkibar na jeziku Sonrai znači "Glasnik velike reke", što umnogome i objašnjava muziku i poruku koju svaka od pesama nosi. Afel Boucoum nastoji da muziku, koja je u Africi najmoćniji medij, iskoristi da prenese jednostavne i običnim ljudima razumljive poruke. Stoga on i peva na jezicima naroda koji žive u Maliju i ostalim supsaharskim zemljama, ne svira električnu već akustičnu gitaru, a aranžmane ravnopravno sa gitarom raspodeljuje na tradicionalne instrumente ndžarku (afričke gusle) i ndžurkle (jednožičana gitara sa dodatom rezonirajućom žicom). Možda je ova ploča nešto teža i manje pevljiva od Toureove, ali ona i nije prvenstveno namenjena zapadnom uhu već Boucoumovim sunarodnicima, kojima je ovo retka prilika da uz ljudsku produkciju mogu da čuju svoje zvezde.

Zlobnici bi mogli da primete da je Toure iskoristio istu matricu za snimanje novog albuma Niafunké, s tim što bi prevideli da su ponavljanje i mantrični ritmovi ionako suština ove muzike. U osnovi svake pesme je ritam odsviran na dembeu, kongama i kalabašu, zavodljiva gitarska melodija, ukrasi na ndžarki i ndžurkleu i smireni glas Ali Farka Tourea. Bez žurbe i nervoze Ali i ekipa voze više od sat vremena kroz vrućinu svog muzičkog nasleđa. Ovim diskom se još jednom potvrđuje da su ljudi iz ovog dela sveta rođeni gitaristi. Bez ikakvih efekata, gitara i Roland pojačavač, u rukama majstora zvuče tako živo i bogato, a sa druge strane veoma jednostavno, kao violina kod rumunskih cigana ili truba u rukama Slobodana Salijevića.

Uživanju u muzici doprinose i fenomenalno dizajnirani omot i knjižica sa fotografijama "studija", krajolika Niafunkéa i prelepih žena niafukeških. U svakom slučaju preporučljivo za letargične letnje dane ispunjene mrzovoljom i beznađem. Pre par desetina godina bi govorili "vekovno prijateljstvo koje spaja naša dva naroda", da bi sada i na svojoj koži osetili kako to žive narodi trećeg sveta i uz to iskustvo njihovu umetnost shvatali mnogo dublje i bolje od sitih zapadnjaka.