Džozef Heler (1923-1999)

Kvaka 22

Pitanje je da li bi ikada bio stvoren kult "Kvake 22" da se nije pojavila u vreme kad Sjedinjene Države otvoreno ulaze u Vijetnamski rat, ne prikrivajući više svoju ulogu u njemu maskom koju će Grejem Grin hladno razotkriti u liku "mirnog Amerikanca"

"Bila je samo jedna kvaka, i to Kvaka 22, koja je specifikovala da je briga za sopstvenu sigurnost pred opasnostima koje su stvarne i neposredne - proces racionalnog duha. Orr je bio lud i mogao je biti pošteđen letenja. Trebalo je jedino da zatraži da bude pošteđen; ali čim bi zatražio, ne bi bio više lud i morao bi izvršavati borbene zadatke. Orr bi bio lud kad bi izvršavao borbene zadatke, a duševno zdrav kad ih ne bi izvršavao, ali ako je bio zdrav, morao ih je izvršavati. Ako ih je izvršavao, bio je lud pa nije morao; ali ako ih nije hteo izvršavati, bio je duševno zdrav i morao je. Yossarian je bio duboko potresen apsolutnom jednostavnošću te klauzule Kvake 22, i zazviždao je u znak divljenja."

Autor romana "Kvaka 22" umro je od srčanog udara 12. decembra ove godine u Njujorku, u kom je 1. maja 1923. i rođen. Uzrok smrti dokazuje bar jedno - da je Džozef Heler imao srce. Toliko bi se moglo reći iz perspektive njegovog junaka, nišandžije u bombarderima B-17 i B-25 američkog ratnog vazuhoplovstva Asirca Yossariana. Taj se kroz 42 glave romana bori da ispuni normu bombardovanja kako bi bio demobilisan. Vojska se, istovremeno - u romanu je reč o Drugom svetskom ratu, bombarderskim operacijama u Evropi posle savezničkog iskrcavanja na Siciliji 1943 - mnogo uspešnije bori protiv Yossariana i uopšte ljudi koji ne bi da ostanu bez sebe ma o kako velikim i plemenitim ratnim ciljevima da je reč. U tom sukobu, kvaka - ovde bi se reklo "član", "paragraf" ili "zez" - 22 predstavlja vrhunski argument vojnog prava.

Ko leti u bombarderu mora da je lud, a ako je lud ne može da postavi normalan zahtev za oslobađanje od letenja. U romanu, prvi put objavljenom 1961. godine, Yossarian će na kraju uspeti da se od kvake otkači, kao dezerter. Krenuće, trkom, iz Italije put Švedske. Po objavljivanju "Kvaka 22" nije bila prihvaćena kao remek-delo, uprkos dobroj prodaji i plasmanu na liste bestselera. Pojedini kritičari su sumnjali i da je reč o romanu uopšte, mada je "Njujorker" u startu ocenio da knjiga ostavlja utisak ne da je napisana nego "ispaljena na papir".

Pitanje je da li bi ikada bio stvoren kult "Kvake 22" da se nije pojavila u vreme kad Sjedinjene Države otvoreno ulaze u Vijetnamski rat, ne prikrivajući više svoju ulogu u njemu maskom koju će Grejem Grin hladno razotkriti u liku "mirnog Amerikanca". U svom bekstvu od smrti Yossarian će uspeti i u filmu, snimljenom 1970, ovog puta veslajući u gumenom čamcu za spasavanje. U oba slučaja cilj bekstva je Švedska. U vreme objavljivanja romana literarna fikcija, kada je film prikazivan ta zemlja je bila jedno od retkih stvarnih utočišta dezerterima. Otuda je, možda, "službeni" odziv na film bio sličan "zvaničnom", poprilično hladnom prijemu romana desetak godina ranije.

Jer "Kvaka 22" nije samo antiratna poruka - kakvih, i boljih, ima od početaka ljudske pismenosti - nego u mnogo većoj meri razotkrivanje stvarnog sadržaja mitologije, teorije i prakse Patriotizma sa velikim P. Rat je samo jedan od oblika biznisa u kom različiti igrači rade za različite profitne stope, od igranja za čin više do trgovine sa neprijateljem i bombardovanja sopstvenih skladišta, kada kvarljivost jaja zamenjenih za egipatski pamuk dobijen u zamenu za nemačku topovsku mast i čvarke na američkim širitima ugrozi cenu skladištenja. E sad, u tom poslu mora se voditi i neki, po mogućstvu pravedni, rat. A u ratu, zna se, nije neobično poginuti. Nevolja je kad se u svemu tome nađe neki Yossarian, koji baš i nije raspoložen da gine, uprkos patriotskom pozivu. Što se toga tiče, Heler je nedvosmislen i - za razliku od "nastavljača" koji su se posvetili umetničkoj produkciji tipa "M.A.S.H." ili "Air America" - nije "smešan". Upravo obnuto, smrtno je ozbiljan.

Što se Yossariana tiče, takođe: on će na kraju ozbiljno potrčati prema Švedskoj. Nemoguće je, naravno, utvrditi koliko u Yossarianu ima od Helera samog. Biografski podatak kaže da je diplomac Heler mobilisan u američko ratno vazduhoplovstvo - kao nišandžija na bombarderu. Leteo je u 60 borbenih misija, sve pre no što je napunio 25 godina. Po letačkom iskustvu Heler je sličan još dvojici pisaca, Antoanu de Sent Egziperiju i Ričardu Hilariju. Egziperi je napisao "Ratnog pilota" pre no što će 1944. poginuti na zadatku. Devetnaestogodišnji Ričard Hilari je bio oboren u vazdušnim borbama Bitke za Britaniju, na početku Drugog svetskog rata. Oporavljajući se, u bolnici je napisao "Poslednjeg neprijatelja", da bi na jednom od prvih letova po povratku u jedinicu bio oboren, ovog puta zauvek. Obojica su odluke o sopstvenom učešću u ratu doneli svesni besmisla i oslobođeni patriotskih iluzija - kao lične odluke. Heler je, ne znamo po koju cenu, svoje letove preživeo. Kao i - valja se nadati - Yossarian.

Za nas ili protiv domovine