Mitrohinov arhiv (9)

Bratske partije

Ideologija Kominterne gleda na politiku, špijunažu i rat kao na celinu združenih sredstava klasne borbe. U staljinsko doba smatralo se za logično, prirodno i poželjno da komunista, kao "čovek posebnog kova", pomaže svojim drugovima čekistima, jer - konačno - i Feliks Edmundovič Đeržinski, osnivač, nazvao je Čeku "mačem revolucije". Komunističke partije na Zapadu pružale su u tom smislu razne vrste pomoći i usluga KGB-u. Tokom hladnog rata, međutim, te su se komunističke partije polako distancirale od SSSR: što je više Moskva pribegavala nasilju u očuvanju Bloka, to je zapadnim komunistima bilo neprijatnije. Evrokomunizam je bio rezultat okupacije Čehoslovačke 1968, ali je - na izvestan način - pomogao i Gorbačovu da shvati gde se SSSR našao

Najveći saveznik KGB-a u Sjedinjenim Državama, kako je to 1951. primetio predsednik Hari Truman, bio je senator Džozef Makarti. Njegova bezobrazna i niska kampanja "lova na veštice" u okviru Komiteta za antiameričke delatnosti Predstavničkog doma Kongresa SAD iskompromitovala je stvarnu pretnju iz SSSR-a i otupela svest u javnosti o njoj. Progoneći liberalne i slobodoumne ljude širom Amerike kao "komunističke simpatizere", Makarti je samo zamutio vodu za uspešniji lov. Moskva, međutim, nije izvukla veliku korist iz te sramne epizode (osim propagandne). Poststaljinski KGB bio je opterećen paranojama; njegovi rukovodioci nisu ništa znali o životu na Zapadu; dragoceni i iskusni obaveštajci stradali su u čistkama. S druge strane, tek nedavno se saznalo za veoma uspešnu i dugotrajnu operaciju američke vojne obaveštajne službe DIA, pod kodnim imenom "Venona". Reč je o otkriću i eksploataciji sovjetskih šifara, čime je kompromitovan znatan deo radio-saobraćaja KGB-a sa agentima i mrežama u SAD. Eksploatacija tih dešifriranih materijala bila je veoma oprezna; FBI, kao krajnji korisnik, vodio je računa da ni po koju cenu svojim akcijama ne pobudi sumnju.

DVOSTRUKI AGENT: Komunistička partija SAD pomogla je NKVD/KGB na mnoge načine, a Moskva se oduživala finansijskom pomoći. Po prirodi stvari, KGB je isporučivao novce. Kad bi se priče o "moskovskom zlatu" i pojavile u javnosti, bile su otpisivane kao makartističke ludosti, ali je KGB bio ipak veoma oprezan, jer - pare su išle na Zapad. Kad je posle neuspelog puča u Moskvi, avgusta 1991, vlada zaplenila arhive KPSS-a, otkrilo se da je Partija samo od 1980. do 1990. razdelila bratskim partijama najmanje 200 miliona dragocenih dolara. Pravi iznos ostao je nepoznat, jer su arhivari pokušali da unište dokumenta, ali su spajalice blokirale uređaje za rezanje papira, pa nisu stigli da unište sve.

Najviše para otišlo je komunističkim partijama Francuske i Italije, ali ni KP SAD nije loše prošla. Nesrazmerno visoka pomoć toj marginalnoj stranci odražava želju Moskve da nekako oživi partiju skoro sasvim upropašćenu pedesetih godina. KP SAD odužila se pravovernošću koja je Moskvi bila dragocena kad je u Evropi zavladala jeres evrokomunizma. Od 1958. do 1980. glavni kanal bio je Moris Čajlds, koji je novac primao u veoma pažljivo razrađenoj proceduri i prosleđivao ga čuvenom Gasu Holu, predsedniku KP SAD. Aranžmani su išli preko ilegalne partijske radio stanice; radista je od 1968. bio tajni član partije Albert Fridman, kodno ime "Ford". Fridman je između dva rata, pod pseudonimom "Veber", bio radista i instruktor u školi veze Kominterne. Kad ga je KGB 1969. pozvao u Moskvu da osveži svoja znanja, instruktori su bili zapanjeni njegovom veštinom. Jedino što nisu znali bilo je da je od kraja Drugog svetskog rata Fridman bio agent FBI-ja sa kodnim imenom "Klip" i da je ceo radio saobraćaj KP SAD-a bio poznat FBI-u. Tokom šezdesetih, pomoć KGB-a KP SAD-u popela se na oko milion dolara godišnje, da bi sedamdesetih došla do dva miliona. Tolike sume u gotovom postale su fizički problem prilikom primopredaje, pa se to radilo više puta godišnje po strogim pravilima i procedurama, a denominacije novčanica povećane su sa 20 na 100 dolara. Novac više nije išao Gasu Holu, koji je bio pod nadzorom FBI-ja i poreskih organa, već pouzdanim partijskim drugovima. Mitrohinovi papiri pominju sve te operativne detalje, procedure za komunikacije, susrete i mere bezbednosti. Jedini problem bio je taj što su Moris i Džek Čajlds, glavni posrednici i blagajnici KP SAD-a, već bili agenti FBI-ja... Ukratko, na kraju je ispalo da se CK KP SAD sastojao isključivo od agenata KGB-a i agenata FBI-ja, od kojih su neki bili i dvostruki agenti. Sve to nije smetalo drugu Gasu Holu da 1987. zatraži i dobije tri miliona dolara (200 dolara po članu) od KGB-a na ime "borbe protiv američkog imperijalizma i politike predsednika Regana, u kojoj je naša Partija nezaobilazan i neophodan faktor".

PANIKA ZBOG BERLINGUERA: U Evropi su stvari stajale drugačije: ideja komunizma bila je u Evropi autentična, pa je do razočaranja zbog sovjetske uzurpacije te ideje došlo neizbežno i brzo. Evrokomunizam, jeres koja je dohakala "vodećoj ulozi Prve zemlje socijalizma", pojavio se odmah posle okupacije Čehoslovačke: KP Italije uskratila je pravo Moskvi da vojno interveniše "u unutrašnjem životu druge partije ili druge zemlje". Međutim, "duboke bratske veze" KPI-ja i KPSS-a nisu bile poznate većini italijanskih (niti sovjetskih) komunista. Posle pukovničkog puča u Grčkoj 1967, u strahu od sličnog pokušaja u Italiji, Direkcija KPI-ja, konkretno Đorđo Amendola, obratila se CK KPSS-u sa molbom za pomoć u pripremi partije za ilegalni rad. Taj zadatak poveren je, naravno, Prvoj glavnoj upravi KGB-a. Očas posla je KPI dobio tri posebno obučena vezista i tri tajne radio-stanice tipa "Selenga" za održavanje šifrovanih veza sa Moskvom u slučaju prelaska partije u ilegalnost. Osim toga, KPI je dobila programe obuke poverljivog članstva za falsifikovanje dokumenata, isprava, pečata i slične veštine; ti su programi trajali do kraja sedamdesetih. Specijalisti KGB-a diskretno su proverili prostorije KPI-ja u potrazi za prislušnim uređajima. Posle kraćeg prekida zbog otvorenog protesta KPI-ja protiv intervencije u Čehoslovačkoj, saradnja je nastavljena. Naime, KPI je u velikoj meri ublažio svoj stav. Nije ni čudo: 1971. KPI je dobio 3,5 miliona dolara kanalima KGB-a; 1972, zbog izbora, čak 5,7 miliona. U toj sumi, kako kažu Mitrohinova dokumenta, našlo se i nešto falsifikovanih novčanica od 100 dolara, koje su vraćene Moskvi. Procedure za isplatu novca u Italiji bile su jednostavnije nego u SAD: poverljivi drugovi u automobilima preuzimali su novac iz sovjetske ambasade u Rimu, uz temeljite mere bezbednosti koje su uključivale i kontrolu radio-veze italijanske policije i tajnih službi, ali i vozila sa pratnjom.

Kada je sredinom sedamdesetih Enriko Berlinguer, novi lider KPI-ja, krenuo u "istorijski kompromis", osnovu evrokomunizma, tvrda linija u Kremlju se uspaničila, ali je KPI 1976. dobio 34,5 odsto glasova na parlamentarnim izborima, pa nije bilo pametno odseći ga sasvim od Bloka. Zato je Prva glavna uprava KGB-a predložila "aktivne mere" kojima bi se diskreditovalo Berlinguera (optužbe za pohlepu i korupciju), ali je finansiranje KPI-ja nastavljeno još velikodušnije: samo 1975. partija je dobila 6,5 miliona dolara. Nastavljena je i obuka kadrova KPI-ja u raznim "crnim veštinama", u centrima za obuku KGB-a. KPI, međutim, nije prestao da se udaljava od Kremlja; u tome mu je pomogla čehoslovačka služba StB, koja je pomagala teroriste "Crvenih brigada", od čega je KPI pobesneo. Rat u Avganistanu i kriza u Poljskoj konačno su rastavili KPI i Moskvu, pa je jedini tvrdolinijaš ostao Armando Kosuta, kroz čije ruke su prošle i poslednje sovjetske pare namenjene održanju u životu lista "Paeze sera" i nešto malo nostalgičara u KPI-ju: nekih 630 000 dolara 1987.

OTPUŠTENI MARŠE: Slično je bilo i sa KP Španije, koja je primala pomoć preko KP Francuske do legalizacije. Verzija evrokomunizma Santijaga Karilja takođe se brzo smučila Moskvi, pa je i novac presušio.

KP Francuske bila je poseban slučaj: najvernija od staljinističkih partija, pod vođstvom nikad pokajanog staljiniste Žorža Maršea, ta je partija bila Moskvi najbliža srcu. Međutim, čim se učvrstio na vlasti u CK 1970, čak je i Marše počeo da "skreće sa linije proleterskog internacionalizma", kako je upozorio tadašnji rezident KGB-a u Parizu. Glavna uzdanica i saradnička veza KGB-a u KPF-u bio je Gaston Plisonije, preko koga su išle i pare. Već 1976. XXII kongres KPF-a zauzima donekle evrokomunistički stav, uprkos protivljenju Plisonijea. Maršeove igre iz 1977. približile su KPF Miteranovim socijalistima mnogo više nego što se on nadao, a Moskva je krenula u protivofanzivu "aktivnim merama". Maršeu je iskopan detalj iz Drugog svetskog rata, kada je dobrovoljno radio u Nemačkoj; drug Marše je "revidirao" i počeo žarko da brani sovjetsku intervenciju u Avganistanu. Zatim je napao "Solidarnost" u Poljskoj. Francuska politička javnost kaznila ga je marginalizacijom: 1986, na parlamentarnim izborima, KPF je dobio samo 6,8 odsto glasova, najmanje od 1920; francuski komunisti uspeli su da sami sebe marginalizuju jer su odbili da vide šta se oko njih događa. Tu više ni KGB ni milioni dolara nisu bili od pomoći: Marše nije video ono što je video Mihail Gorbačov. A Gorbačova su mnogo više zanimale žive i maštovite jeresi nego sklerotična pravovernost: održao je odnose sa KP Italije koja je umela da se prilagodi; u Španiji je bio skloniji socijalistima Felipea Gonzalesa nego Kariljovom KPSS-u; Žorža Maršea pustio je niz vodu uz oproštajni poklon od tri miliona dolara 1988.

Drug Gas Hol, lider Komunističke partije SAD, napao je Gorbačova 1989. kao revizionistu i izdajnika međunarodnog proletarijata; priliv novca iz KGB-a odmah je prestao i KP SAD našla se bez para. Nije preživela.

Priredio: Miloš Vasić