Kuća ljubavi

Robijaštvo je u mnogim zemljama palo na niske grane (hajde što ga ne cene oni koji su na slobodi nego ga se gnušaju i sami zatvorenici), dočim kod nas ne zna se kome je lepše: osuđenicima, građanima koji će tek dopasti zatvora ili onima koji nad kažnjenicima bdiju, kuvaju, rasađuju cveće, prave šedrvane i dr., a sve zato bi da boravak iza rešetaka svima ostao u što prijatnijoj uspomeni.

Vazda spremna da se uhvati u koštac sa mračnim stranama naše zbilje, "Politika" je prošle sedmice svakodnevno objavljivala "Priče iz naših zatvora": ako mi koji nismo dopali zatvora živimo ovako kako živimo, kako li je tek iza rešetaka!? Da bi mozaik bio što verodostojniji, "Politika" je u jail research uključila veći broj novinara i, gle, svi su došli na isto, ne zna se šta je u zatvorima lepše - ambijent, hrana, kulturno-zabavni život, krajolik, drugarstvo, životna sredina...

"Upoznaj zatvor da bi ga više voleo", tako bi se to zvalo da sam kojim slučajem ja neki đavo u kadkažemnovinemislimpolitika: svuda prođi u zatvor dođi, ne zna se je li bolji smeštaj ili usluge, o raznovrsnosti i bogatstvu života koji je u kazamatima nužno društven da i ne govorimo... Ako vam se posreći da dospete u niški zatvor i ako se u njemu dobro vladate pišljiva tri meseca (što je ništa naspram vaše kazne), pripadaju vam dva sata boravka u kući ljubavi. Tako se zove omanja stambena zgrada u koju će na dve ure doći vaša supruga, naravno ako se i ona dobro vladala tri meseca i ako vas za to vreme nije ostavila.

Robijaši su toliko blagodarni upravi za radost koja im sleduje za svako godišnje doba da je zabeležen samo jedan slučaj bekstva iz kuće naslade. Da li je nezahvalnik pobegao tek kad je zadovoljio požudu, je li pobegao od supruge ili je, prezrevši kutak koji je uprava predvidela za ljubav i borbu protiv bele kuge, odjurio da vodi ljubav u vlastitoj kući ili hotelu, ne zna se, tek, uhvaćen je i vraćen - sigurno će mu trebati bar šest meseci dobrog vladanja da bi opet dobio ključ.

Kad nisu u kući ljubavi osuđenici pišu za novine "Naš život", sami ih uređuju i lično štampaju u zatvorskoj štampariji, a kad nisu zauzeti novinarskim i uredničkim poslovima štampaju garantna pisma za bojlere marke "Deligrad". Novinar zapaža da mnogi građani imaju ta pisma a i ne znaju da su garancije sročili crni anđeli. Pitomci niškog kazamata imaju i auto-servis, opravljaju kola civilima i daju im potvrde o izvršenom tehničkom pregledu, ali dok jedni menjaju paknove i udaraju štambilje, drugi prave nameštaj, treći lepe pločice po dnu olimpijskog bazena... Većina se ipak bori da dospe u krojačnicu gde se kreira i šije garederoba koja će na nekoj međunarodnoj smotri pokupiti Grand prix čim sankcije padnu... Uniforme iz niškog modnog salona izuzetno su dopadljive, udobne, klasične (pruge) i - dugotrajne: prosečan vek uniforme ne sme biti kraći od prosečne kazne, to je aksiom kazamatskog šnajderaja.

Tekst "Ćelije kao apartmani" ovako počinje: "Mnogi hoteli mogli bi da se diče ponudom da su im sobe uređene kao one u Okružnom zatvoru u Kraljevu." Kreveti udobni, posteljina uštirkana, slika na televizorima bez snega i bez štrafti, daljinskim upravljačem mudro rukovodi demokratski izabran sobni starešina, tu su sanitarni čvorovi, iznad svakog lavaboa ogledalo da bi osuđenici mogli da se briju bez krvoprolića, prostorije su čiste, tople i nadasve svetle, senke rešetaka su jedini detalj koji žitelje ovog rajskog ambijenta podseća na to da su se ogrešili o zakon, preko razlagasa dopire divna muzika i još divnije vesti; kuvar nije nikakav osuđenik nego vrsni profesionalac koji se zahvalio upravi hotela "Termal" u Mataruškoj banji i zaposlio se tamo gde je plata bolja i gde su gosti zahvalniji - još jedan dokaz da nam turizam ozbiljno zaostaje za tamničarstvom...

Pitomci užičkog zatvora dali su oduška svojim hortikulturnim nagonima te napravili đulistan kojim se ponose i oni i uprava, fontana im radi preko cele godine, a ono što robijaše posebno veseli jesu kamere koje snimaju svaki kutak njihovih ureditih ćelija, tako da se nijedan osuđenik ne može osetiti zapostavljenim... Kamere su dobili zahvaljujući drugu Žimugi, neobično snažnom Ukrajincu nad kojim je uprava želela da ima danonoćni nadzor poradi toga što je Žimuga bio prvak SSSR-a u džudou... Bilo kako bilo, i u niškom zatvoru svako ima pravo, kao kod Orvela, da gleda i da bude gledan, za razliku od neosuđenih lica koja samo pasivno gledaju televiziju. Zidovi užičkog zatvora ojačani su zahvaljujući manje čuvenom osuđeniku koji je - ne čekajući eventualno pomilovanje predsednika Republike - kašikom napravio rupu kroz koju je umakao.

U jeku NATO agresije užički zatvor nije bio iseljavan, pred NATO bombama osuđenici i stražari bili su jedna porodica, upravnik Sokolović je, za razliku od na primer kralja Petra, sve vreme rata bio sa svojima, što zatvorenici "gotovo s ponosom ističu" a novinar "Politike" gotovo s ponosom beleži; u Zabeli je otvorena crkva (zasad samo pravoslavna, ali biće verovatno i drugih bogomolja s obzirom na multietničnost koja naše zatvore krasi možda još više nego naš svakodnevni, slobodan i slobodarski život); robijaši mogu da poste, mogu da drže dijetu, mogu da jedu vegetarijanski, košer, čitaju do mile volje, dobijaju bojice, ulje, štafelaj...

Pročitajte bar jednu "Priču iz naših zatvora", osetićete zavist zbog svega u čemu naši osuđenici uživaju. Ako ste na ivici da prekoračite zakon, sad će vam biti lakše da sudbonosni korak napravite, ali otišli na robiju ili ne, nećete kraj tolikih i takvih naših kazniona imati srca da bilo koga pustite u haški zatvor, tu "sofisticiranu zamenu za koncentracione logore".